Majka Univerzum

Bol je najjači kada se osećamo odbačenim, ne voljenim. Kada mislimo da ne pripadamo nikome. Da smo ničiji. Taj bol je samo vapaj naše duše za našom izvornom Majkom, Univerzumom. Osećaj ljubavi u Izvoru ne može ni sačim da se uporedi. Mislimo da smo odbačeni od Majke, ne voljeni, zaboravljeni. Da smo ispali iz njenih skuta, ali nismo. Samo nam je promenjena vibracija i frekvencija zbog čega imamo ograničenja i zaborav. Mi smo i dalje u istom Izvoru, u Majčinim skutima, samo vibriramo na mnogo nižim frekvencijama.
Univerzum stalno daje, isijava, zrači kreativnu stvaralačku energiju, ali ona mu se uvek vraća umanjena. Zato vremenom dolazi do disbalansa zbog čega Univerzum mora da stvori novu kraciju sa nadom  da će mu ona uzvratiti sa dovoljno energije da bi došla u balans. Stanje mira i blaženstva. Zato je stvorila čoveka, kreaciju, jedino biće koje je sposobno da stvara energiju i isjava kreativnom stvaralačkom energijom ljubavi. Zato Univerzum toliko voli čoveka. Ali ona originalna kreacija je Lemurija . Tada je naše biće imalo mnogo više znanja i sposobnosti. Svi su bili međusobno povezani radeći za opšte dobro. Komunikacija sa izvorom je bila stalna. Da bi potvrdila svoje postojanje kreacija je poželela da doživi što više različitih iskustava i počela je da se pojajvljuje potreba za individualnim iskustvom. Baš ti individualci su kreirali naš današnji svet. Rasla je stalna potreba za ličnim iskustvom. Potreba za zadovoljenjem svojih ličnih potreba, ali koliko se god trudili nisu uspeli da dostignu onaj osećaj ljubavi i sreće koje vlada u Izvoru. Kreirali su sve više. Stvarali nove i nove materijalne kreacije , ali ni jedna od njih nije zadovoljila njihovu potrebu za ljubavlju. Sve bi ima brzo dosadilo. Težili su sve većim izazovima. Vibracija je padala, materija se zgušnjavala. Želeli su da se osećaju kao Bogovi, da imaju moć, da vladaju, ali ni jedna kreacija nije uspela da ih zasiti i zadovolji, jer to samo ljubav može.
Majka Univrzuma je to dopustila. Posmatrala je svoju decu koja uče i razvijaju se kroz svoja iskustva. Ne prepoznajući ljubav, njena deca su počela da mrze, sve više obarajaću vibraciju. Kao što jedna mala ćelija raka može da ubije ceo organizam, tako i ta zanemarljivo mala količina zalutale dece može da ubije ceo Univerzum. Zato je Majka počela da šalje svoju drugu decu koja su poznata kao Svetlosni radnici, Indigo deca, da bi podigla vibraciju i omogućila zalutaloj deci da se sete ljubavi.
Zato nam je data Rekonekcija, vibracija koja može opet da uspostavi vezu sa Majkom. Ta vibracija je posebno kreirana tako da se njene strune ne raspadnu prolazeći kroz etar vrlo niskih. To je dovelo do buđenja, osvešćivanja i sećanja na Majku Univerzuma. Mnogi su poželili da joj se vrate , ali mnogi ne žele da se odreknu svoje kreacije i svog ubeđenja da uspevaju da zadovolje sve svoje individualne potrebe. Odbijaju da prihvate da im nije dobro i ako su zatrpani svim mogućim materijalnim kreacijama. I dalje insistiraju na svom načinu i sve dublje padaju u ne moć. To je njihov izbor i njihovo pravo. Majka radi jedino što može. Voli i dalje svu svoju decu i nada se da će pronaći svoj pravi put ka Ljubavi . Svaka individua ima pravo da bira svoj put, ali nije u redu da osuđuje one koji ne idu njenim putem. Svako stvara svoje kreacije i uči na svoj način, a u Izvor se svakako svi vraćamo. Zato poput Majke i mi njena deca treba da volimo sve, bez osude i bezuslovno.

Crno beli svet

Davno je bilo kada sam dobijala lekcije na jedan vrlo nekonvencijalan način. Dešavanja bi se odvijala u sred dana dok sam usredsređena na neki rad. Počeo bi da se odvija neki film u mojoj glavi sa sve slikama u boji, zvukom, mirisima i bojama a istovremeno sam mogla da budem potpuno skoncentrisana na ono što radim ili možda na neki razgovor sa sagovornikom. To su dva paralelna stanja koja nisu ometala jedno drugo.
Jedno vreme su stizale lekcije o Galaksiji, tačnije bio mi je prikazan galaktički disk. Videlo se puno belih malih treperavih plamičaka koji su išli ka njemu ili odlazili od njega. Moj narator kojeg sam doživljavala kao izuzetno nežan i topao ženski glas mi je objašnjavao da su ti plamičci iskre života . Mi ih zovemo Duše. Njihov tok je neprekidan. Ima ih nebrojano mnogo i one stalno izlaze iz diska i vraćaju mu se. A onda mi je primaknuta slika diska i ono što sam videla ličilo je na presek drveta, kao kada na panju jasno vidite sve godove. Narator mi je objasnio da postoji potpuno organizovan sistem postojanja. Tačno se za svaku iskru zna iz kog goda , prstena izlazi i u koji se vraća. Ti nivoi, godovi se određuju na nivou inkarnacije tj. sazrevanja duše što znači na nivou njene spoznaje i svesnosti. Služi se samom postojanju. Što se više ide ka centru diska odgovornost je veća,  svetlost jača i postojanje je suptilnije.  Potpuno je jasna svačija uloga i vlada harmonija.
Slika se zatim udaljila da bi mogla da vidim i jedan taman disk. Ta crna galaksija je bila identična kao bela poput njenog negativa. I tu je nebrojano mnogo duša u obliku pramičaka tamnog dima odlazila od diska i vraćala mu se. I tu je bila sasvim precizirana hijerarhija postojanja. Narator mi je rekao i da takve duše služe svom postojanju i vrlo posvećeno mu služe. To mi je i bio odgovor kako neko može da bude zao. Zla osoba služi svom postojanju u potpunom uverenju da sve radi kako treba jer je od takvog tkanja napravljena. Ono što je bitno je da treba da budemo svesni da postoji crno i belo. Nije na nama da osuđujemo postojanje jednog ili drugog. To su samo dva različita polariteta koja uticajem jedan na drugi obezbeđuju tok.
Jedna druga lekcija je došla mnogo godina kasnije kada sam saznala šta je torus . Pokazano mi je kako od etra nastaje materija. Da bi se stvorila kreacija neophodan je sudar dva torusna prstena. Jedan ima pozitivno naelektrisanje a drugi negativno. Oni se međusobno povezuju, deluju jedan na drugi što izaziva tok etra i recimo život koji poznajemo je nastao tačno u sredini. Dakle na nas deluje istovremeno pozitivan i negativan tok i kada bi samo jedan od prstena promenio smer nastala bi neka druga kreacija i mi bi postojali u nekom drugom svetu. Zato se naš svet oslikava simbolom jing i jang. Sve je neprekidni tok . Idealno je kada je sve u balansu. Tok je tada neometan i nema ekstremnog zla ni ekstremnog dobra. Generalno ni jedan ekstrem nije dobar. Zato u životu često imamo primer da se ekstremno velike empate završavaju u braku sa ekstremno sebičnim osobama jer delujući jedni na druge uspevaju da se približe sredini.

Moja ćerka je imala tek četri godine kada je nevešto crtala nešto što liči na krst i dve male figurice obe nasmejane ali za jednog čiča Glišu mi je rekla da je to Sveti Sava koji je umro ali i dalje čuva svoj narod od zla i onda mi pokazala Glišicu obojenog u crno sa malim rogićima ali sa srcima. Mnogo mi je tih dana pričala o Sv. Savi čak i ispitivala o detaljima iz njegovog života a ja je slušala površno , nisam znala ni na jedno pitanje da joj odgovorim jer meni nikad niko o njemu nije pričao i više me je zanimalo da saznam ko puni glavu takvim pričama mojoj maloj devojčici. Pored svih uloženih napora nisam to uspela da saznam. Nije prošlo mnogo vremena kada mi je sva ustreptala od uzbuđenja rekla " shvatila si zar ne, da dobro i zlo zajedno postoje?!? Stvoreni su od istog izvora. Da nema zla nikada ne bi shvatila šta je to dobro i čemu služi. Ovako ima sa čim da se uporedi. Ali moraš da shvatiš da zlo samo po sebi nije tako zlo. Samo je problem kada o njemu misliš i pričaš jer ga tako uvećavaš i daješ mu snagu. Mi sami od zla napravimo zlo. Ono služi samo da bi se prepoznalo dobro. Treba samo da prihvatiš da postoji i čemu služi i da više ne obraćaš pažnju na njega. Da li si sada shvatila?" Moja mala ćerkica je celu sobu zaplavela koliko je raširila one svoje okice a mene skroz ostavila u šoku. Bila sam zbunjena više nego ikad ali mi je na jednostavan način objasnila suštinu odnosa među ljudima i samog postojanja. Kada nam se desi nešto loše treba odmah da ga transformišemo u dobro. Loš događaj nam je samo opomena da mislimo na pogrešan način i da treba da menjamo percepciju, a ne da samo o tom lošem mislimo i pričamo jer tada mi sami samo umnožavamo to loše. Do nas je. Nije važno šta i kako stiže do nas već naš odnos prema tome i način na koji ga prihvatamo.
U svakom belom ima i malo crnog, ali i u svakom crnom ima belog. To treba samo prihvatiti a ne boriti se protiv toga jer samo interakcija obe strane obezbeđuje neprekidni tok života.