Sa srcem od sunca

"Zapamti, bol nije patnja. Bol je stvaranje kreacije. Možeš li to da shvatiš. Bol nije nešto loše. To je samo jako napinjanje da se stvori krecije”. Pokazuje mi nešto rukama kroz vazduh i mogla bi to oslikati kao matericu koja se napinje da rodi.”Da” – odgovara mi kao da mi je sagledao misao.”Kao crna rupa koja izbacuje iz sebe energiju” . Priča na engleskom., a moj engleski je očajan, pravo je čudo kako ga ja uopšte razumem šta priča. On mi govori očima. Strašno sam se unervozila što je tražio da sednem kraj njega da bi mi objasnio jedan od najtežih zakona univerzuma. Ni sama ne mogu sebi da objasnim zašto nisam uzela posle taj papir koji mi je nascrtao. U uglu je napisao naziv tog zakona. Znam da počinje sa MA pa onda ide mali znak, kao ptica u letu koju crtaju mala deca. Onda opet dva slova, pa taj znak, i mislim da je na kraju q. Nacrtao mi je taj prvi krug koji se napinje kako bi izbacio iz sebe energiju, kao početnu crnu tačku.”Šta misliš, kada udariš loptom u zid, da li ti se vrati ista količina energije koju si poslala početnim udarcem?” Klimam glavom da potvrdim odgovor.” Ne, ona je uvek umanjena. Gubi se i na samom udarcu u zid. Tako je i sa kreacijom. Ova crna rupa stalno šalje energiju, i energija joj se vraća. Energija se uvek kreće i nikada ne prestaje da teče. Ona izlazi iz crne rupe, kruži i vraća se u nju, delimično umanjena, tako da se balans stalno menja.” Crta mi jednu ravnu liniju kroz crnu rupu i pokazuje kako je tačka u početku tačno na sredini, ali vremenom se udaljava od centra i sve više ide ka jednom kraju. Kada se skroz izgubi balans, crta više ne može da stoji horizontano., već odskoči u vertikalu. Tada nastupa zakon Univerzuma…. i eto ključnu stvar nisam razumela…. ali dođe do neke implozije koja nadoknadi nedovoljnu količinu energije koja se vraća, i opet crta dođe u horizontalu, a tačka crne rupe je u centru, ali iznad mi je nacrtao jednu malu galaksiju.” Galaksija je nastala kao rezultat balansiranja. Ona je kreacija crne rupe. I svaki put kada dođe do disbalansa, nastane nova kreacija Galaksije, i tako se sve vraća u balans. E sad pazi. Mnogo je važan broj 12. Tako može da se balansira sve dok ne dođe do nastanka 12 Galaksija. Posle toga da bi se održao balans, Galaksije stvaraju Zvezde, a kasnije zvezde stvaraju planete. Broj 12 je bitan za balans i zato ja tvrdim da u našem sazvežđu postoji 12 planeta. Zvezda koja je stvorila nas je Sunce. Mi smo prošli kroz njega. Od njega smo sazdani.” Nastavlja da objašnjava kako je svojim unutrašnjim vidom video molekularni i atomski satelit.” Kao što naša Zemlja kruži oko Sunca, tako isto naš satelit ( misli na Mesec ) kruži oko naše planete. Ali pazi, isto tako oko našeg satelita ( Meseca ) kruži molekularni satelit, a oko njega još jedan – atomski satelit.” Naglašava da zapantim da je kreator čak i tog atomskog satelita, niko drugi nego crna rupa. Objašnjava da smo mi ljudi univerzum u malom i da je pandam atomskom satelitu naša korenska čakra. On je naravno upotrebio pravi naziv kao pravi yogin ali meni je poznata kao korenska čara. Pandam molekularnom satelitu je naša druga čakra. Mesecu je solarni pleksus. Zemlji je srčana čakra. Grlenoj je Sunce. Trećem oku Galaksija. Krunskoj čakri Univerzum. Nulata tačaka, početka osvešćivanja je srčana čakra. Posle u rastućem nizu na gore imamo čakre od 1 do 14. I ispod srčane čakre od -1 do -14. Njihova aktivacije ide u paru 1 sa -1, 2 sa -2 itd, i to se uči na solarnoj yogi. Umansakari je sunyogin koji je sve to otkrio, shvati i povezao. Objašnjava mi da su u svakoj kreaciji uvek bitna tri kreacije, zahvaljujući kojoj sveukupna kreacija opstaje. Te tri naziva Otac, Majka I Sin. Kada bi se sa bilo kojom nešto desilo nestala bi celokupna kreacija.” Tako je u našem sazvežđu. Tri najbitnije planete su Merkur, Venera i Zemlja. One ne mogu da nestanu jer bi nestala cela kreacija. Zato su jako bitne. One samo mogu da se menjaju ali ne i da nestanu. Isto tako u našem organizmu imamo tri bitna organa bez kojih ne bi mogli da živimo. Bez ruke ili noge bi mogli. Ali bez srca, pluća i jetre nema života. Da li me razumeš šta pričam? Kada shvatiš kako funkcioniše tvoj organizam, shvatićeš kako funkcioniše ceo Univerzum.” Ono što mi se svidelo u razgovoru, i što sam odmah usvojila, je da uopšte ne koristi izraz čovek, već elektro-magnetno polje. Ono što mi se uopšte nije svidelo je momenat kada me Umasankari više puta pitao da li mi je sve jasno, a ja samo nervozno klimala glavom želeći da što pre nestanem odatle, rekao mi je ” E sada ti sve objasni njima.” I pokazao rukom na bar deset pari očiju koji nas sve vreme pažljivo posmatraju. Progutala sam knedlu. Krv mi je jurnula u glavu. Čula sam samo pulsiranje svog srca i stvarno mi nije bilo dobro. Počela sam nešto tu da mucam i mrmljam želeći da što pre pobegnem u drugu sobu. Oh, kako mi je samo nagazio na moje komplekse.
Samo dan pre toga, prvi put sam ga videla u Madlenianumu. Zahvaljujući Marku Simiću imali smo priliku da se upoznamo sa Umasankariem i njegovim radom. Mali čovek sa ogromnim srcem. Sa srcem od samog Sunca. Tako mali i jednostavan nosi sa sobom čitav Univerzum. Telo mu je bilo obmotano samo jednom trakom belog platna. Bos. Ma jednostavniji nije mogao biti, ali nas je sve uzdrmao u najpozitivnijem smislu. Sedela sam u nekom petnaestom redu a imala sam utisak da me gleda u zenicu oka. Osećala sam svaku njegovu izgovorenu reč. Posle sam isti komentar čula od svojih poznanica koje su sedele kraj mene. Jedna je rekla da kad on govori oduzimaju ti se ruke i noge. Druga, koja se bavi Rekonecijom me gurnula laktom i rekla “pa on to priča o Rekonekciji”.
Da, da. Put osvešćivanja je isti. Nije nama niko ništa na Rekonekciji pričao, ali smo doživale svesnost, ili povezivanje sa svešću i sve ovo smo same shvatile i naučile. Umasankari se trudio da nam prenese što više svojih uvida i znanja. Bez komercijale. Bez potrebe da nam se dopadne ili pridobije našu naklonost. Cilj mu je bila samo naša svest. Nesebično bi nam dao sve ali bez lične prakse se ne može. Objašnjavao je i praksu. A na samom kraju je neočekivano zapevao. Mnogi nisu mogli da spreče glasne uzdahe i jauke. Neki su plakali glasno a drugi tiho. Osećala se ogromna ljubav, jer on to i jeste. Jednostavnost i svesnost. Samo postojanje.
Posle predavanje mogli smo da priđemo Umasankariu. Posmatrala sam sa strane kako se svakome raduje, iskreno kao dete, prosto skačući u zagrljaj. Razdragano i od srca. Što se njega tiče mislim da bi to mogao da radi beskonačno mnogo vremena. Izgledalo je da iskreno uživa u kontaktu sa ljudima. Kada je mene zgrlio zavrtelo mi se u glavi. Doživela sam mali unutrašnji zemljotres. Opet sam doživela isto kao i posle timelinea, da ne vidim stepenice. Bile su samo ravna traka. Sa naporom sam prizivala u umu sliku stepenica kako izgledaju i sa naporom i tom slikom u glavi uspevala da siđem niz stepenice. U društvu i prijatnom ćaskanju sam stigla do kuće. Bila sam kao pijana. Lelujava. Tu a opet kao da nisam tu. Sa oduševljenjem sam otpratila početak jednog od mojih omiljenih filmova ” Peti element” i onda sam samo nestala. Kao da sam pala u komu. Trgla sam se sledećeg dana potpuno slomljena. Ma bila sam polupana na svim nivoima. Sa naporom sam se bavila kućnim poslovima i decom. Neočekivano je stigla poruka Marka Simića da mogu da dođem na jedno neobavezno druženje sa Umasankariem. Znala sam da je to nešto što ne smem da propustim. Otišla sam brže bolje i eto imala priliku da čujem priču o nastanku Univerzuma. Zaista sam zahvalna Marku Simiću što nam je sve ovo omogućio.
Dva dana posle toga sam bila potpuno slomljena. Celo fizičko telo mi je bilo ugruvano a najluđe od svega je bila moja grudna kost. Ma kao da mi se timus talasao. Kao kada vam se desi nevoljni trzaj mišića ja sam imala te okidače i svom grudnom košu. Trzaji su čak bili toliko jaki da su me budili iz sna. A onda se desilo. Počeo je dug period nespavanja. Ukupno u nekoj dremki za 24 sata bi provela jedva dva ili tri sata, a bila sam skroz dobro. Bez tragova umora i neispavanosti. Nedelju dana pre dolaska Umasankaria, Marko Simić je organizovao jedno info veče koje je na mene ostvilo dubok utisak. Pričao je o njegovom životu a meni su išle slike kroz glavu. Kako su mu se pojavljivale vizije, sve intenzivnije zbog kojih je Umasankari napustio sve što je imao i pošao na takozvano hodočašće. Doživljavao je neverovatne stvari. Marko je rekao nešto poput toga kako čakre mogu da nam budu otvorene ali znanje koje nam stižu kroz vizije ne zavise od nas. One su milost Boga. Potresla sam se. Krenule su mi suze na oči jer sam čitav život proganjana vizijama koje nisam tražila. I uvek praćena dubokim bolom, bilo fizičkim, bilo zbog međuljudskih odnosa koji su izaivali najdublje patnje. Sedela sam i slušala opise takvog mog života, kroz priču o drugom čoveku, a Marko je to nazvao Milost Boga. Onda on nam je objašnjavao tehniku sunyoge a meni su se ređale slike na istu temu, koje su stizala po istom redosledu kako je pričao Marko. Meni su prikazivane kao Etar, Torus. Da kažem atom objašnjen kao kretanje dva prstena torusa… ma sve je bilo tu. Potpuno isti put, isto znanje samo što se koriste drugi izrazi. Potresla sam se. Tema koja mi je nametnuta od pre par meseci je hipotalamus, i ono što intenzivno učim je disanje kroz isti. Tu se dešavaju baš lude stvari. Osvestila sam kao takvo disanje pokreće moj stomak., oko pupka, a taj deo tela mi je toliko dugo kao van funkce, kao bezgranični tamni prostor, koji ničim nisam mogla da pokrenem. A eto Marko je pričao o fazama yoge i spomenuo momenat kada se istovremeno osvešćuju treće oko i jedna tačka u pupku. Objašnjavao nam je kada smo začeti u maminoj utrobi prve ćelije koje su nastale, su te koje se nalaze oko i u našem pupku. Kada se aktiviraju te čakre, ja kažem treće oko i druga čakra, tada dobijamo galaktičku svest. To je spoj molekularnog satelita i hipofize. A sve podatke o našem stanju hipotalamus šalje hipofizi. Postoji tu jedan mali problem vezan za hipotalamus. Kada doživite neko maksimalno, krajnje uzbuđenje, bilo pozitivno ili ne hipotalamus to zapamti. Šta se dešava? Svaki sledeći put kada doživite neko uzbuđenje hipotalamus pali alarm, i šalje informaciju hipofizi kao da je to ono isto krajnje stanje. Hipofiza tada previše svega šalje u organizama i umesto da sanira situaciju, ona vas dodatno izbacuje iz balansa i nije vam dobro. Zato treba slagati hipotalamus. Disati kroz njega sa osećajem radosti. Davati mu informaciju da je sve u redu. Kada takva informacija stigne do hipofize ona luči hormone sreće i radosti i zaista sve bude u redu. Primetila sam da tim disanjem aktiviram stomak ali sam od Marka po prvi put čula za tu tačku u pupku. Šta je meni donelo to disanje kroz hipotalamus? Pa pre svega žestoku upalu sinusa. Ja sam nekako skroz zaboravila da sam gotovo čitav život patila od upale sinusa i alergija. Kada sam postala svesnija sebe i svega ti zdrastvani problemi su nestali, ali ovo disanje mi je pokazalo koliko toga još tu treba da se odradi. Morala sam čak i da pijem antibiotike da bi sanirala upalu. Prošlo je par meseci kad sam u jednom frejmu., ma delići sekunde doživela sebe kao fetus, a onda i doživljaj rađanja. Rezultiralo je time što su pojavili otoci na licu. Zagnojili su se sinusi, sinuzitis u obrazima do te mere da je sve udarilo na zube i uši. Ja sam se rodila sa upaljenim sinusima i od ređenja naprimala toliko antibiotika i lekova da ne postoji više lek na koji ja nisam alergična. Čak su ovaj put i kapilari u očima popucali. Izgledala sam kao vukodlak i mislim da sam po prvi put zaista prozvala to svoje oboljenje i otpustila ga trajno od sebe. To je pokrenulo silne neke mahanizme po telu a u sećanju su isplivale mnoge stvari kojih se nikada ne bi setila. Sa sve imenima, mirisima, osećajima, ukusima. I sve sam to otpustila do momenat neverovatnog osećaja slobode. Kada to osetite od srca se zahvalite Bogu za svu patnju i bol, jer vredelo je.
Kada se sve smirilo, i prestalo to natapanje tim novim nagomilanim informacijama naletela sam na intervju sa fizičarem Nassim Harameinom. Emisija na ” Rubu znanosti ” sa početka 2017. god. Bilo je neverovatno. Čovek je lepo objasnio sve ono što sam do sada sama shvatila. Na isti način prikazao atom kao što je i meni bio prikazan u viziji a onada rekao da je i atom jedna crna rupa. A šta je crna rupa? Direktan prolaz do kreacije. Tada mi je puklo pred očima kada sam ja pitala koja je moja svrha, dobila sam odgovor koji mi se nije svideo i nije me zadovolji, a to je da samo postojim. Samo postojanje je svrha. Sada sam shvatila. Kada osvestiš svoj atomski satelit, postaješ svestan da si ti svojim postojanjem samo jedna crna rupa. Dovoljno je da samo postojiš i svako ko ti priđe, u kontaktu sa tobom on kroz crnu rupu prolazi direkntno do centra kreacije. To znači rekonektovati se. Ponovo uspostavit kontakt sa kreatorom. To znači dopustiti svojoj božanskoj prirodi da se javno ispoljiš.
Umansankari nam je to doneo jednostavno svojim srcem od Sunca. Stalno je ponavljao ” oseti i deluj” . Bitno je razviti suptilno telo, vratiti osećaje, misliti kroz srece.
Tako sam mnogo zahvalna na svemu!!!!!

ZAZIV BOŽANSKE PRISUTNOSTI!

 ZAZIV BOŽANSKE PRISUTNOSTI!

U ovaj dan ja STOJIM U SVOJOJ PUNOJ MOĆI!

Ja jesam svesni kreator svakog svog dana!

Ova nedelja je harmonična!

Moj život je u protoku!

Moja porodica je zaštićena i podržana!

Današnji dan i svaki dan radi za mene!

Sve energije mi idu u prilog!

Svaki maliciozni astrološki uticaj je poništen snagom Božanskog duha!

Stvari se odvijaju u skladu sa božanskom namerom i božanskim vodjstvom!

Ulaskom u ovu nedelju, postajem svesni čuvar prostora u kojem se nalazim!

Kada zakoračim na neko mesto, osećam i prepoznajem energiju!

Razlučujem vibracije!

Pročišćavam prostor 

i preuzimam svesnu prisutnost!

Sve disonantne energije na mom radnom mestu raspršuju se božanskim uticajem!

Rastvaraju se jer sam prisutan (prisutna) sad i ovde!

Ne ulazim nigde nesvesno!

Ja jesam kreator!

Ja jesam svesni nosilac energije!

Pozvana sam da usmeravam i harmonizujem!

Ako sam u šetnji na ulici širim božanski uticaj!

Ako uđem u trgovački centar; energiju prostora usklađujem sa Božanskim potencijalom!

Kada uđem na svoje radno mesto; podižem vibraciju!

Kada uđem u bilo koju zgradu,

na bilo kojem mestu gde se nalazim,

ostajem u centru svog bića i zračim Božansku energiju! (Božju moć)

U Božanskoj Prisutnosti rastvaram sav nesklad!

Usklađujem realmove kroz Božansku Prisutnost u  Sebi!

Ja jesam svesni izraz Izvora (Tvorca; Boga) u materiji!

-Goran Banić

Prijatelju moj

Tešiš me kada sam tužna

Uspravljaš me, suze mi brišeš

I ja ću uspeti!

U tmini mi pokazuješ put

Hvataš me kada posrnem

I ja ću uspeti!

Učiš me da slušam svoje telo

Dozvoljavaš mi da spoznam šta treba

da radim, a šta treba da ostavim

I ja ću uspeti!

Oštriš moju ćud, da predam sve negativne misli

Pomažeš mi da ih pretvorim u pozitivne misli

I ja ću uspeti!

Uveravaš me da nikoga ne osuđujem

Gradiš most tolerancije i ljubavi prema bližnjem

I ja ću uspeti!

Opraštaš mi ako sam kriva

Vraćaš me na Božiji put

I ja ću uspeti!

Jačaš me da imam više strpljenja sama sa sobom

Da se radujem i malim uspesima i koracima

I ja ću uspeti!

Imaš izbora kada sam ljuta

Moju srdžbu pretvaraš u dobro i razumevanje

I ja ću uspeti!

Hrabriš me da priznam vlastite greške

Oslobađaš me ponosa i uobraženosti

I ja ću uspeti!

Savetuješ me da ne budem lakomislena

I da uvek verujem u dobro

I ja ću uspeti!

Moliš me da volim samu sebe

Da priznam da sam Božje dete

I ja ću uspeti!

Učiš me da se ni na koga ne ljutim

Da drugima šaljem dobre misli

I ja ću uspeti!

Pomažeš mi da oprostim, da otvorim vrata 

moga srca

Da uspostavim mir

I ja ću uspeti!

Veruješ za mene kada sumnjam

Opet me povezuješ sa našim Gospodom Bogom

I ja ću uspeti!

Uspravljaš me ako ležim na podu

Poklanjaš mi nadu i pomažeš mi da nađem izlaz

I ja ću uspeti!

Oslobađaš me okova straha

Uspravljaš me i uzimaš mi moje mukotrpno nepoverenje

I ja ću uspeti!

Tražiš me da se probudim da više ne 

slušam ljude

Zoveš me da se potpuno predam 

Božijem vodstvu

I ja ću uspeti!

Pratiš me kroz moje borbe i iskušenja

Daješ mi veru i snagu da izdržim

I ja ću uspeti!

Daješ mi hrabrost da verujem svim srcem 

u svoje iscelenje

Moje poverenje jača, Ti uvek iznova mi kažeš:

" Ti ćeš uspeti! "

Hvala ti prijatelju moj!

                                                     Anemi Erkelenc

Zakon pomoći

Ako želiš pomoć – moraš je zatražiti.

Tišina tvoje patnje nije poziv, već često ponos prerušene žrtve.

Niko ne može silom uliti svetlost u tamu koju neko još uvek grli kao svoju utehu.

Ako pokušavaš da pomogneš onome ko se opire,

ko je zaljubljen u sopstvenu bol,

uskoro ćeš osetiti kako te vuče nadole,

kao kamen vezan za nogu tvog saosećanja.

Pomoć nije igra ega.

Nije dokaz tvoje dobrote, tvoje duhovne zrelosti.

To je sveta razmena – ona se događa kad druga duša kaže: „Spreman sam.“

Tada viša sila prolazi kroz tebe – ti nisi pomagač,

ti si most.

Ne mešaj se u proces duše ako nisi pozvan.

To je kao da silom otvaraš pupoljak –

umesto cveta, dobićeš slomljene latice.

Posmatraj, ali se ne mešaj.

Budi prisutan, ali ne nameći se.

Tvoje je da budeš svetionik, a ne čamac za spasavanje.

Ko god želi do obale – plivaće.

Pomoć pružena pre vremena je kao kiša na suvoj zemlji –

samo sklizne, ne upija se.

Pomoć koja nije tražena često postaje teret onome kome je data.

I pazi: svaka pomoć nosi svoju karmu.

Ako pomažeš iz straha, krivice ili potrebe da kontrolišeš –

posledice ćeš nositi ti.

Onaj ko je spreman, zatražiće.

I tada će te prepoznati,

ne kao spasioca, već kao ogledalo.

A tada – sve se samo složi.

Tada dolazi Učitelj. Tada se pojavljuje Prava Osoba.

Tada sve dobija smisao.

Zato, nauči da se pokloniš procesu druge duše.

Ne mešaj se ako vrata nisu otvorena.

Ni Bog to ne čini.

Poštuj slobodnu volju, čak i kada vodi u tamu –

jer i tama ima svoj ritam buđenja.

Čak i kada ti srce puca dok gledaš nečije samouništenje –

povuci se.

Ako ih voliš, pusti ih.

Ako im veruješ, veruj i u njihovo dno.

Možda baš tamo pronađu Boga koga nisu mogli videti kroz tvoju pomoć.

Zorica Topalovic Teofilović

Duhovne istine

DUHOVNE ISTINE 

KOJE NADILAZE, 

LOGIKU UMA! 

DUHOVNI ZAKONI često nisu logično ali kada dublje gledamo itekako IMAJU SMISLA ... jer je SMISAO DUBLJI!  

''Duhovni paradoksi'', otkrivaju nam dublje zakone svemira, svijesti i božanskog reda.  

Npr. kada NEMAŠ novac duhovni zakon kaže ''DIJELI novac!'' jer na podsvjesnoj razini tako šaljemo poruku; ''Ja imam!'' Dijeliti može samo onaj tko ima, a taj UNUTARNJI OSJEĆAJ OBILJA daje nam SIGURNOST i privlači obilje!

Kada nedostaje ljubavi u nečijem životu, zakon kaže; ''DAJ ljubav!'' ... Stoga kada želimo BITI VOLJENI – prvo validiramo i VOLIMO sebe i druge bezuvjetno. Ljubav AKTIVIRAMO DAVANJEM a ne traženjem. 

Kada smo BOLESNI zakon kaže da dodatno ''oslabimo'' tijelo uskraćivanjem hrane itd. Organizam bez hrane razgrađuje sam svoje bolesti! Bolesna stanica jede samu sebe! (autofagija)

Kada nešto brzo želimo završiti radimo to ''polako'' jer je mogućnost greške svedena na minimum. Iz ovog zakona je nastala izreka; ''Žuri polako!'' 

Kad želimo VIŠE – ZAHVALNI smo za ono MALO što već imamo, jer ZAHVALNOST nam otključava vrata obilja. 

Kad se PLAŠIMO – PRIHVAĆAMO SVOJ STRAH jer u suočavanju sa SNAGOM DUHA strah nestaje kao što TAMA nestaje u SVITANJE!

Kad smo U KRIZI – ne tražimo panićno izlaz, već ulazimo u SEBE. Svaka je kriza SKRIVENI BLAGOSLOV i poziv duše na buđenje!

Kada um forsira KONTROLU da bi nešto SAČUVAO – trebali bi to PUSTITI. Puštanjem iskazujemo POVJERENJE u ŽIVOT (jer ono što je stvarno naše ne možemo izgubiti). Povjerenje ne stvara pritisak i odnosi se mogu popraviti i uskladiti. 

Ima puno ovakvih PRIVIDNIH PARADOKSA ili skrivenih blagoslova u našim životima. Slobodno dopišite iz svoga iskustva! – © Goran Banić

Spoznaj da "Neisceljivo ne postoji"

U sredu 14.5 bilo je novo predavanje u " Krugu prijatelja Brune Greninga " . Ovog puta nije bilo pojačane vrućine ni hladnoće. Nije bilo pospanosti ali se desilo da sam zamoljena da ja ustanem i pred svima pročitam stihove. Znam da sam šokirano pitala da li treba obe strane da pročitam. Uboli su me u moje najveće strahove, eksponiranje pred drugima i čitanje na glas. To je moja trauma i ogroman strah koji nosim iz nižih razreda osnovne škole. Uvek sam bila mnogo stidljiva, a dobila sam učiteljicu koje se mnogo rugala deci i ismevala ih, i ja sam to tragično doživljavala.

Sećam se da sam tako jednom na poziv poznanice otišla u manastir Koporin. Ona je uzbuđeno nekoga tražila. Ja se poklonila moštima našeg despota Stefana Lazarevića i na kraju potražila hlad u dvorištu. Za stolom ispod drveta videla sam moju poznanicu kako uporno nešto zapitkuje jednog starog monaha a on joj pokazuje da mu  slušni aparat ne radi i da je ništa ne čuje. Ona je bila bučna, navaljivala i bila naporna. Ja sam tiho prišla sa namerom da sednem za njihov sto i tada mi se sve zaplavelo od pogleda monaha Save. Bože kakve plave oči je imao a i taj pogled koji prolazi kroz svaki moj atom. Izvadio je presavijeni list hartije iz džepa i drhtavim staračkim glasom me zamoli da mu pročitam tekst. Potpuno zbunjena ali uplašena tim zadatkom počinjem, a on me tera da čitam sve glasnije i glasnije jer on ne čuje dobro. Bila sam u transu dok sam čitala o čoveku koji je odlučio da izvrši samoubistvo. U detalje su opisane njegove misli dok je išao na reku ali na tom putu pronalazi veru u Boga koja mu spašava život. Doživela sam šok zbog sadržaja jer je moj otac izvršio samoubistvo i to je nešto sa čim nikada nisam mogla da se pomirim, a izgubila sam veru u život i ljude. Kada sam sva preznojana završila sa čitanjem podigla sam pogled i videla mnogo gusto zbijenih ljudi koji gledaju u mene i u najvećoj tišini gutaju svaku izgovorenu reč poučne priče. Taj moj susret sa sopstvenim bolom , strahom i traumom me oborio sa nogu. Od plavetnila očiju Save Koporiskog mi se vrtelo u glavi. Ne znam kako sam uopšte uspela da se vratim kući ali sam danima posle toga bila u groznici i gorela od temperature. 

Što bi Bruno rekao regelungen, jaka rekacija tela kada primi božansku snagu koja počinje sve da dovodi u red. Može da se desi da burne reakcije traju i duže od dve nedelje. Nekada budu i bolne pa nije retko da se čak i uplašite od njih, ali nema mesta strahu. To su dobrodošli bolovi, Bruno ih naziva i svetim bolovima, jer upravo oni znače da će doći do isceljenja. Reaguje i naše suptilno telo, emocije znaju da budu burne, ali nam i donose najdublje shvatanje i razumevanje kako smo dobili te bolesti. Bitno je samo sa strpljenjem i verom sve ispratiti. Bruno savetuje da se svaki dan postavimo u einstellen da bi primili heilstrom, odnosno odvojiti barem dva put dnevno vreme da se u miru namestimo u položaj za primanje božanske snage. Treba sesti sa dlanovima okrenutim naviše, bez prekrštenih ruku i nogu, i slušati muziku koja će pomoći da se opustimo i prepustimo energiji. Sve reakcije su dobrodošle i delotvorne.

Ovaj put na času sam uspela da pročitam sve a da mi ne pozli. Posle sam još jednom izašla da svima ispričam neke svoje reakcije koje sam doživela od 12.4 do tog dana 14.5 . Tu gde stojite dok pričate je i velika Brunina slika. Posle mi Goca koja je držala predavanje rekla da kada se stoji na tom mestu blizu slike delovanje energije je još jače.
Tog dana je još jedna divna osoba ispričala svoje životno iskustvo i opisala njen tok isceljenja. Delovalo mi je kao da je čas trajao jedva 15min a ne više od dva sata. Baš na času je i opisano kako mnogi prijavljuju da imaju otežavajuće okolnosti bilo zdravstvene ili je puno prepreka kada treba da dođu, a posle budu svi potpuno lagani. To se i meni desilo. Jedva sam hodala kada sam išla na predavanje a posle satima sa drugaricom sedela u kafiću unete u priču.

Na času smo sedele jedna pored druge . Priča mi posle da je plakala tokom predavanja. Da su suze samo tekle. Ja sam opet toliko bila preokupirana svojim doživljajima da uopšte nisam primetila šta se sa njom dešava. Nju su dirnule određene stvari i pomogle da shvati neke događaje a ja sam  shvatila da sam odabrala svoju bolest kao rešenje za svoju nemoć da kažem bilo kome ne.

Čitav život sam skakala u vodu i vatru za druge, totalno nesvesna sebe. Nebrojano puta je moja majka komentarisala da ne može da gleda kako me drugi koriste, da prestanem, da se smirim, a ja opet neka misle da sam glupa, neka me koriste koliko hoće samo da im bude bolje. Ono što nisam shvatala to je da vidim problem u nastajanju tako da ga ta osoba još nije osvestila pa sam doživljavala neprijatnosti, čak i grubosti, osude od tih istih, jer nisu ni mogli da razumeju o čemu pričam. Šokiralo me što neko neće da se bori za sebe, a pri tom nisam bila svesna da upravo to ja ne radim za sebe. Isto tako na teži način sam naučila da ljudi namerno stavljaju maske na lice i ne žele da bilo ko vidi kakvi su stvarno, a kada se to desi zaista i malim komentarom izazovete mržnju kod njih. Nisam to namerno radila samo nisam bila svesna da ja mogu da vidim lik iza maske i bila sam u čudu što se ljudi toliko udalje od sebe da zaista i sami poveruju da su oni ta maska. Gledam u ljude i vidim jedno a oni uporno tvrde nešto sasvim drugo, i ja sam verovala da su oni u pravu a sebe mrzela, kinjila zbog svojih uvida i mislila da sam luda. Tako se moja stidljivost, otuđenost i zatvorenost umnožavala. Ali kada bi mi neko tražio uslugu, požalio se ili bilo šta drugo  niko nije moga da me zaustavi u ispravljanju krive Drine. Sizifov posao. Uvek sam loše prolazila, a Drinu niko nije ni trebao da ispravlja.

Jedan period života bavila sam se rekonekcijom. Ona je za mene bila pravo otkriće. Čista ljubav sa kojom sam uvek mogla da se vratim u mesto koje sam oduvek zvala Moj Dom. Rezultati su bili vidljivi, delotvorni i mislila sam to je to, ali uvek postoji jedno ali. Naučila sam da mi ne možemo ništa umesto drugih. Svako mora da radi sam na sebi a mi možemo samo da budemo pomoćno sredstvo. Kao kada povrediš nogu pa ti jedno vreme trebaju štapovi za kretanje. Moja uloga može samo da bude taj pomoćni štap a ne da nešto radim umesto drugih. I sam Bog ne može da učini nešto za čoveka ako on sam neće. A uspostavilo se da ljudi žele da plate da im rešiš problem da bi oni mogli da nastave po starom. Realno retko ko želi da se pozabavi sobom, radi na sebi, upoznaje sebe, menja se. Većina traži instant rešenje. Čak i mnogi prodaju duhovnost i time se bave samo radi zarade. Ja sam tako tuđe preuzimala na sebe i tako počinila dva greha. Prvi prema tom nekom čoveku , jer on je dobio problem da bi se zaustavio i naučio nešto o sebi. On nije hteo da uči ali ja sam mu uzela problem i olakšala, ali nenaučeno mora da se nauči, pa će u svakom sledećem ciklusu dobiti veće opterećenje na istu temu, sve dok ne shvati. A drugi greh prema sebi jer ja kada čovek neće da radi na sebi i uči iz tih problema,  navlačim na sebe tuđu karmu i odrađujem nešto što nije moje. Drugo je edukacija i kada ljudi žele da uče i shvate, da rade na sebi. Moja greška je i što sam se emotivno unosila u rekonekciju i tako se mešala u tuđi plan duše. Samo učenje rekonekcije je uvek upozoravalo da se to ne radi. Ti si tu da omogućiš konekciju a sve ostalo se dešava između čoveka i Boga. Ja nisam uspela da se isključim i to radim rutinski. Nisam umela da se povučem i odbijem rad sa ljudima koji su se stalno vraćali na rekonekciju umesto da se osveste i budu sami odgovorni za svoj život. Nisam umela da kažem ne. To mi je tek bolest omogućila. Kada sam obolela zaista više nisam mogla, pa ma koliko htela. Morala sam da odbijem i one bliske, i da se konačno povučem iz mnogih scena gde mi nije bilo mesto.  Naučila sam da se bavim samo sobom a da se molim Bogu za svaku dušu koja mi se obrati ili primetim da joj treba pomoć, da spozna Boga u sebi i izađe na svoj put.

Sve u svemu bila sam duboko razočarana jer realno većina je bila usmerena na novac. Čak i previše ljudi je prodavalo duhovnost. Nisu prezali od laži i prevara, obećavajući bilo šta za gomilu novca. To me je totalno porazilo.

Bruno Grening se i sam suočio sa takvim stvarima u životu. Nije tražio ništa za sebe. Samo je molio da ga puste da pomaže ljudima. Bilo mu je nestvarno da ljudi umesto da koriste mogućnost da se oporave i dožive boljitak, on je osujećen, napadan i sprečen da radi zbog tuđe želje za novcem i povređenog ega. Prošao je pravi pakao u svom životu. Mogu da razumem koliko ga je sve to ranilo. Znao je kada će napustiti telo a i da će i dalje biti sveprisutan u ovoj ravni i pomagati svakom ko mu se obrati.
Hvala ti Bruno, prijatelju moj ♡

Ljubav i self...

 LJUBAV I SELF ... 

(enigma čovjek)

„Ako želite otkriti tajne svemira, razmišljajte u terminima energije, frekvencije i vibracije.“

— Nikola Tesla

SASVIM JE MOGUĆE da ovo ne mogu svi razumjeti, ali pokušat ću iznijeti nešto što mi se otkrilo iznutra kroz osobno sazrijevanje i iskustva ljudi koji su mi  pričali svoje osobne priče. 

Cijelo vrijeme mi tražimo sebe! Tražimo taj jedan viši aspekt jastva, koji je, ovdje na zemlji skriven. Iz tog unutarnjeg osjećaja da nam nešto nedostaje, stvaramo iluziju, da će nas neka osoba izvana ispuniti, da će netko doći i popuniti prazninu u nama!

Ali to se, jednostavno, ne može dogoditi jer nema nijedne osobe na ovom svijetu koja nama može dati NAS OSOBNO, jer to će uvijek biti naša vlastita potraga! (Odgovornost).

Da bismo mogli imati istinski kvalitetan odnos s nekim, važno je oživjeti kvalitetan i upotpunjen odnos sa samim sobom. Jer kada smo ranjeni, nezadovoljni, iznutra nenamireni (u djetinjstvu) ili frustrirani – sve to nesvjesno unosimo u odnos i onda tražimo partnera ili partnericu iz tog mjesta neispunjenosti a kad ga nađemo, tek tada sve naše duboke rane izrone. 

I ovo se dešava uglavnom sa obe strane zato što se je nemoguće intimno povezati sa nekim a da ranjeni dijelovi psihe ne "zavrište"!

Stoga kada je čovjek sam on je nemiran (jer emocionalno tijelo traži bliskost) a kada nađe nekog postaje opet nemiran jer u svakom bliskom odnosu izrone skrivene povrede, koje se kada smo sami ne mogu ni vidjeti.  

I zato se vrlo često događa kolaps u vezama. U usamljenosti može biti patnja jedne vrste a u vezama, to su emocionalne patnje druge vrste ali opet patnje.

Neki odnosi prežive a neki ne i tako u pokušaju da istinski i duboko volimo iznova i iznova možemo biti povrijeđeni jer partner trigira neiscjeljene dijelove u nama i to se uglavnom događa kroz nesvjesne obrasce. 

U stanju duhovne izgubljenosti (nepovezanost sa višim aspektom sebe) čovjek je u stanju  da "voli" i "mrzi" istovremeno (isha i dvesha) ali ni jedno ni drugo nije njegovo istinsko stanje. To su programi!  Programi nevoljenosti u nama jako su duboki i mogu potpuno paralizirati sve pa čak i vrlo iskrene odnose. 

Zato, glavna stvar koja je već pomalo u društvenom miljeu postala fraza – je prvo "pronaći sebe", ali mnogi ljudi ne razumiju koliko je duboka "zečja rupa" jer je glavna poanta sa ove planete uklonjena a to je činjenica da ne živimo samo jednom. Postoje emocionalne boli i rane koje se nasljeđuju kao generacijski i inkarnacijski programi.

Stoga bilo da jesmo ili nismo u vezi, pronaći i početi osjećati sebe na tom dubljem duhovnom nivou je ključno za kvalitetan život. 

Ne samo pisati i čitati o tome, već doista minutno, satno i dnevno AKTIVIRATI tu izvornu svijest na unutarnjem planu! Dok imamo iluzornu podršku (bilo čiju) ovo se nikome ne da. Zato se ponekad najviše spozna kada se sve veze raspadnu, jer u nemogućnosti da se držimo za nekog (veza, vezanost) moramo početi osjećati SEBE. Stvarnim osjećajem sebe počinje iscjeljenje od svega što nismo mi!

Kvalitetno i duboko se spojiti se vlastitim duhovnim aspektom je ključ i zalog trajne sreće u odnosima ili bez njih i dok to ne učinimo, svi naši odnosi prirodno ulaze u krizu, jer projiciramo vlastite rane u ljubavne odnose gdje im nije mjesto. (ljubomora, bijes, posesivnost, obostrana manipulacija radi nenamirenih potreba itd.).

Sukob u partnerstvu mi se često prikazivao kroz energetsko polje (vop) – kao energetske bodlje, koje ljudi nesvjesno razmjenjuju. 

Kada nas "voze" sabotirajući programi često ne shvaćamo da su misli, riječi i emocije moćne sile koje  mogu biti oružja (uništenje, prisila, sukob, prigovaranje, mobing, tlačenje), ili oruđa (podrška, uzdizanje, ohrabrenje, buđenje, poticaj za rast i razvoj) što ovisi o tome koliko smo mi unutra spoznali. 

Stoga kada ''razmišljamo u terminima energije, frekvencije i vibracije'", shvaćamo da nas misao i riječ mogu razboljeti, mogu nas iscijeliti, mogu nas uzdići – ili degradirati. 

Na nama je da odlučimo kako ćemo ih koristiti, jer sve ono što učinimo drugima u trenutku afekta biva upisano u nàše polje (zakon pravednosti) i moramo kroz sve što drugima mislimo, govorimo ili činimo proći u potpuno istom intenzitetu. 

Meni je intuitivno, uvijek bilo teško prihvatiti da nas "kažnjava" Vrhovna Inteligencija. Mislim da je postavljen zakon (pomoću napredne organske tehnologije elohima) da se automatski upisuje u naše polje, sve ono što učinimo drugima i to zrači i privlači istu posljedicu koja sazrijeva i dolazi s vremenom na naplatu. (Istražite za dublje shvaćanje "sankucita", "kriyamana", i "prarabdha" ).

Zato ideal kaže da bi trebali voljeti tako duboko i iskreno da dopuštamo ljudima slobodu, da ostanu ili odu, jer u ljubavi  mržnja, prisila i grubost ne postoje! Ipak ovo je u teoriji bajno ali u praksi baš i nije tako bajno, jer puno patnje i boli postoji kada ne možemo drugima i sebi pod krinkom ljubavi dopustiti istinsku slobodu. 

Kada otkrijemo što je to u nama što nam ne dopušta, da pustimo, na putu smo do višeg oblika unutarnje SLOBODE!   Povezano je odnosom koji su imali roditelji prema nama u najranijem djetinjstvu i oblikuje nas kroz cijeli život i ponašanje. Zato je važno istražiti i prepoznati te obrasce, jer ljubav ne boli ali vezanost nas može potpuno razoriti! © Goran Banić