U sredu 14.5 bilo je novo predavanje u " Krugu prijatelja Brune Greninga " . Ovog puta nije bilo pojačane vrućine ni hladnoće. Nije bilo pospanosti ali se desilo da sam zamoljena da ja ustanem i pred svima pročitam stihove. Znam da sam šokirano pitala da li treba obe strane da pročitam. Uboli su me u moje najveće strahove, eksponiranje pred drugima i čitanje na glas. To je moja trauma i ogroman strah koji nosim iz nižih razreda osnovne škole. Uvek sam bila mnogo stidljiva, a dobila sam učiteljicu koje se mnogo rugala deci i ismevala ih, i ja sam to tragično doživljavala.
Sećam se da sam tako jednom na poziv poznanice otišla u manastir Koporin. Ona je uzbuđeno nekoga tražila. Ja se poklonila moštima našeg despota Stefana Lazarevića i na kraju potražila hlad u dvorištu. Za stolom ispod drveta videla sam moju poznanicu kako uporno nešto zapitkuje jednog starog monaha a on joj pokazuje da mu slušni aparat ne radi i da je ništa ne čuje. Ona je bila bučna, navaljivala i bila naporna. Ja sam tiho prišla sa namerom da sednem za njihov sto i tada mi se sve zaplavelo od pogleda monaha Save. Bože kakve plave oči je imao a i taj pogled koji prolazi kroz svaki moj atom. Izvadio je presavijeni list hartije iz džepa i drhtavim staračkim glasom me zamoli da mu pročitam tekst. Potpuno zbunjena ali uplašena tim zadatkom počinjem, a on me tera da čitam sve glasnije i glasnije jer on ne čuje dobro. Bila sam u transu dok sam čitala o čoveku koji je odlučio da izvrši samoubistvo. U detalje su opisane njegove misli dok je išao na reku ali na tom putu pronalazi veru u Boga koja mu spašava život. Doživela sam šok zbog sadržaja jer je moj otac izvršio samoubistvo i to je nešto sa čim nikada nisam mogla da se pomirim, a izgubila sam veru u život i ljude. Kada sam sva preznojana završila sa čitanjem podigla sam pogled i videla mnogo gusto zbijenih ljudi koji gledaju u mene i u najvećoj tišini gutaju svaku izgovorenu reč poučne priče. Taj moj susret sa sopstvenim bolom , strahom i traumom me oborio sa nogu. Od plavetnila očiju Save Koporiskog mi se vrtelo u glavi. Ne znam kako sam uopšte uspela da se vratim kući ali sam danima posle toga bila u groznici i gorela od temperature.Što bi Bruno rekao regelungen, jaka rekacija tela kada primi božansku snagu koja počinje sve da dovodi u red. Može da se desi da burne reakcije traju i duže od dve nedelje. Nekada budu i bolne pa nije retko da se čak i uplašite od njih, ali nema mesta strahu. To su dobrodošli bolovi, Bruno ih naziva i svetim bolovima, jer upravo oni znače da će doći do isceljenja. Reaguje i naše suptilno telo, emocije znaju da budu burne, ali nam i donose najdublje shvatanje i razumevanje kako smo dobili te bolesti. Bitno je samo sa strpljenjem i verom sve ispratiti. Bruno savetuje da se svaki dan postavimo u einstellen da bi primili heilstrom, odnosno odvojiti barem dva put dnevno vreme da se u miru namestimo u položaj za primanje božanske snage. Treba sesti sa dlanovima okrenutim naviše, bez prekrštenih ruku i nogu, i slušati muziku koja će pomoći da se opustimo i prepustimo energiji. Sve reakcije su dobrodošle i delotvorne.
Ovaj put na času sam uspela da pročitam sve a da mi ne pozli. Posle sam još jednom izašla da svima ispričam neke svoje reakcije koje sam doživela od 12.4 do tog dana 14.5 . Tu gde stojite dok pričate je i velika Brunina slika. Posle mi Goca koja je držala predavanje rekla da kada se stoji na tom mestu blizu slike delovanje energije je još jače.
Tog dana je još jedna divna osoba ispričala svoje životno iskustvo i opisala njen tok isceljenja. Delovalo mi je kao da je čas trajao jedva 15min a ne više od dva sata. Baš na času je i opisano kako mnogi prijavljuju da imaju otežavajuće okolnosti bilo zdravstvene ili je puno prepreka kada treba da dođu, a posle budu svi potpuno lagani. To se i meni desilo. Jedva sam hodala kada sam išla na predavanje a posle satima sa drugaricom sedela u kafiću unete u priču.
Na času smo sedele jedna pored druge . Priča mi posle da je plakala tokom predavanja. Da su suze samo tekle. Ja sam opet toliko bila preokupirana svojim doživljajima da uopšte nisam primetila šta se sa njom dešava. Nju su dirnule određene stvari i pomogle da shvati neke događaje a ja sam shvatila da sam odabrala svoju bolest kao rešenje za svoju nemoć da kažem bilo kome ne.
Čitav život sam skakala u vodu i vatru za druge, totalno nesvesna sebe. Nebrojano puta je moja majka komentarisala da ne može da gleda kako me drugi koriste, da prestanem, da se smirim, a ja opet neka misle da sam glupa, neka me koriste koliko hoće samo da im bude bolje. Ono što nisam shvatala to je da vidim problem u nastajanju tako da ga ta osoba još nije osvestila pa sam doživljavala neprijatnosti, čak i grubosti, osude od tih istih, jer nisu ni mogli da razumeju o čemu pričam. Šokiralo me što neko neće da se bori za sebe, a pri tom nisam bila svesna da upravo to ja ne radim za sebe. Isto tako na teži način sam naučila da ljudi namerno stavljaju maske na lice i ne žele da bilo ko vidi kakvi su stvarno, a kada se to desi zaista i malim komentarom izazovete mržnju kod njih. Nisam to namerno radila samo nisam bila svesna da ja mogu da vidim lik iza maske i bila sam u čudu što se ljudi toliko udalje od sebe da zaista i sami poveruju da su oni ta maska. Gledam u ljude i vidim jedno a oni uporno tvrde nešto sasvim drugo, i ja sam verovala da su oni u pravu a sebe mrzela, kinjila zbog svojih uvida i mislila da sam luda. Tako se moja stidljivost, otuđenost i zatvorenost umnožavala. Ali kada bi mi neko tražio uslugu, požalio se ili bilo šta drugo niko nije moga da me zaustavi u ispravljanju krive Drine. Sizifov posao. Uvek sam loše prolazila, a Drinu niko nije ni trebao da ispravlja.
Jedan period života bavila sam se rekonekcijom. Ona je za mene bila pravo otkriće. Čista ljubav sa kojom sam uvek mogla da se vratim u mesto koje sam oduvek zvala Moj Dom. Rezultati su bili vidljivi, delotvorni i mislila sam to je to, ali uvek postoji jedno ali. Naučila sam da mi ne možemo ništa umesto drugih. Svako mora da radi sam na sebi a mi možemo samo da budemo pomoćno sredstvo. Kao kada povrediš nogu pa ti jedno vreme trebaju štapovi za kretanje. Moja uloga može samo da bude taj pomoćni štap a ne da nešto radim umesto drugih. I sam Bog ne može da učini nešto za čoveka ako on sam neće. A uspostavilo se da ljudi žele da plate da im rešiš problem da bi oni mogli da nastave po starom. Realno retko ko želi da se pozabavi sobom, radi na sebi, upoznaje sebe, menja se. Većina traži instant rešenje. Čak i mnogi prodaju duhovnost i time se bave samo radi zarade. Ja sam tako tuđe preuzimala na sebe i tako počinila dva greha. Prvi prema tom nekom čoveku , jer on je dobio problem da bi se zaustavio i naučio nešto o sebi. On nije hteo da uči ali ja sam mu uzela problem i olakšala, ali nenaučeno mora da se nauči, pa će u svakom sledećem ciklusu dobiti veće opterećenje na istu temu, sve dok ne shvati. A drugi greh prema sebi jer ja kada čovek neće da radi na sebi i uči iz tih problema, navlačim na sebe tuđu karmu i odrađujem nešto što nije moje. Drugo je edukacija i kada ljudi žele da uče i shvate, da rade na sebi. Moja greška je i što sam se emotivno unosila u rekonekciju i tako se mešala u tuđi plan duše. Samo učenje rekonekcije je uvek upozoravalo da se to ne radi. Ti si tu da omogućiš konekciju a sve ostalo se dešava između čoveka i Boga. Ja nisam uspela da se isključim i to radim rutinski. Nisam umela da se povučem i odbijem rad sa ljudima koji su se stalno vraćali na rekonekciju umesto da se osveste i budu sami odgovorni za svoj život. Nisam umela da kažem ne. To mi je tek bolest omogućila. Kada sam obolela zaista više nisam mogla, pa ma koliko htela. Morala sam da odbijem i one bliske, i da se konačno povučem iz mnogih scena gde mi nije bilo mesto. Naučila sam da se bavim samo sobom a da se molim Bogu za svaku dušu koja mi se obrati ili primetim da joj treba pomoć, da spozna Boga u sebi i izađe na svoj put.
Sve u svemu bila sam duboko razočarana jer realno većina je bila usmerena na novac. Čak i previše ljudi je prodavalo duhovnost. Nisu prezali od laži i prevara, obećavajući bilo šta za gomilu novca. To me je totalno porazilo.
Bruno Grening se i sam suočio sa takvim stvarima u životu. Nije tražio ništa za sebe. Samo je molio da ga puste da pomaže ljudima. Bilo mu je nestvarno da ljudi umesto da koriste mogućnost da se oporave i dožive boljitak, on je osujećen, napadan i sprečen da radi zbog tuđe želje za novcem i povređenog ega. Prošao je pravi pakao u svom životu. Mogu da razumem koliko ga je sve to ranilo. Znao je kada će napustiti telo a i da će i dalje biti sveprisutan u ovoj ravni i pomagati svakom ko mu se obrati.
Hvala ti Bruno, prijatelju moj ♡
Ovaj put na času sam uspela da pročitam sve a da mi ne pozli. Posle sam još jednom izašla da svima ispričam neke svoje reakcije koje sam doživela od 12.4 do tog dana 14.5 . Tu gde stojite dok pričate je i velika Brunina slika. Posle mi Goca koja je držala predavanje rekla da kada se stoji na tom mestu blizu slike delovanje energije je još jače.
Tog dana je još jedna divna osoba ispričala svoje životno iskustvo i opisala njen tok isceljenja. Delovalo mi je kao da je čas trajao jedva 15min a ne više od dva sata. Baš na času je i opisano kako mnogi prijavljuju da imaju otežavajuće okolnosti bilo zdravstvene ili je puno prepreka kada treba da dođu, a posle budu svi potpuno lagani. To se i meni desilo. Jedva sam hodala kada sam išla na predavanje a posle satima sa drugaricom sedela u kafiću unete u priču.
Na času smo sedele jedna pored druge . Priča mi posle da je plakala tokom predavanja. Da su suze samo tekle. Ja sam opet toliko bila preokupirana svojim doživljajima da uopšte nisam primetila šta se sa njom dešava. Nju su dirnule određene stvari i pomogle da shvati neke događaje a ja sam shvatila da sam odabrala svoju bolest kao rešenje za svoju nemoć da kažem bilo kome ne.
Čitav život sam skakala u vodu i vatru za druge, totalno nesvesna sebe. Nebrojano puta je moja majka komentarisala da ne može da gleda kako me drugi koriste, da prestanem, da se smirim, a ja opet neka misle da sam glupa, neka me koriste koliko hoće samo da im bude bolje. Ono što nisam shvatala to je da vidim problem u nastajanju tako da ga ta osoba još nije osvestila pa sam doživljavala neprijatnosti, čak i grubosti, osude od tih istih, jer nisu ni mogli da razumeju o čemu pričam. Šokiralo me što neko neće da se bori za sebe, a pri tom nisam bila svesna da upravo to ja ne radim za sebe. Isto tako na teži način sam naučila da ljudi namerno stavljaju maske na lice i ne žele da bilo ko vidi kakvi su stvarno, a kada se to desi zaista i malim komentarom izazovete mržnju kod njih. Nisam to namerno radila samo nisam bila svesna da ja mogu da vidim lik iza maske i bila sam u čudu što se ljudi toliko udalje od sebe da zaista i sami poveruju da su oni ta maska. Gledam u ljude i vidim jedno a oni uporno tvrde nešto sasvim drugo, i ja sam verovala da su oni u pravu a sebe mrzela, kinjila zbog svojih uvida i mislila da sam luda. Tako se moja stidljivost, otuđenost i zatvorenost umnožavala. Ali kada bi mi neko tražio uslugu, požalio se ili bilo šta drugo niko nije moga da me zaustavi u ispravljanju krive Drine. Sizifov posao. Uvek sam loše prolazila, a Drinu niko nije ni trebao da ispravlja.
Jedan period života bavila sam se rekonekcijom. Ona je za mene bila pravo otkriće. Čista ljubav sa kojom sam uvek mogla da se vratim u mesto koje sam oduvek zvala Moj Dom. Rezultati su bili vidljivi, delotvorni i mislila sam to je to, ali uvek postoji jedno ali. Naučila sam da mi ne možemo ništa umesto drugih. Svako mora da radi sam na sebi a mi možemo samo da budemo pomoćno sredstvo. Kao kada povrediš nogu pa ti jedno vreme trebaju štapovi za kretanje. Moja uloga može samo da bude taj pomoćni štap a ne da nešto radim umesto drugih. I sam Bog ne može da učini nešto za čoveka ako on sam neće. A uspostavilo se da ljudi žele da plate da im rešiš problem da bi oni mogli da nastave po starom. Realno retko ko želi da se pozabavi sobom, radi na sebi, upoznaje sebe, menja se. Većina traži instant rešenje. Čak i mnogi prodaju duhovnost i time se bave samo radi zarade. Ja sam tako tuđe preuzimala na sebe i tako počinila dva greha. Prvi prema tom nekom čoveku , jer on je dobio problem da bi se zaustavio i naučio nešto o sebi. On nije hteo da uči ali ja sam mu uzela problem i olakšala, ali nenaučeno mora da se nauči, pa će u svakom sledećem ciklusu dobiti veće opterećenje na istu temu, sve dok ne shvati. A drugi greh prema sebi jer ja kada čovek neće da radi na sebi i uči iz tih problema, navlačim na sebe tuđu karmu i odrađujem nešto što nije moje. Drugo je edukacija i kada ljudi žele da uče i shvate, da rade na sebi. Moja greška je i što sam se emotivno unosila u rekonekciju i tako se mešala u tuđi plan duše. Samo učenje rekonekcije je uvek upozoravalo da se to ne radi. Ti si tu da omogućiš konekciju a sve ostalo se dešava između čoveka i Boga. Ja nisam uspela da se isključim i to radim rutinski. Nisam umela da se povučem i odbijem rad sa ljudima koji su se stalno vraćali na rekonekciju umesto da se osveste i budu sami odgovorni za svoj život. Nisam umela da kažem ne. To mi je tek bolest omogućila. Kada sam obolela zaista više nisam mogla, pa ma koliko htela. Morala sam da odbijem i one bliske, i da se konačno povučem iz mnogih scena gde mi nije bilo mesto. Naučila sam da se bavim samo sobom a da se molim Bogu za svaku dušu koja mi se obrati ili primetim da joj treba pomoć, da spozna Boga u sebi i izađe na svoj put.
Sve u svemu bila sam duboko razočarana jer realno većina je bila usmerena na novac. Čak i previše ljudi je prodavalo duhovnost. Nisu prezali od laži i prevara, obećavajući bilo šta za gomilu novca. To me je totalno porazilo.
Bruno Grening se i sam suočio sa takvim stvarima u životu. Nije tražio ništa za sebe. Samo je molio da ga puste da pomaže ljudima. Bilo mu je nestvarno da ljudi umesto da koriste mogućnost da se oporave i dožive boljitak, on je osujećen, napadan i sprečen da radi zbog tuđe želje za novcem i povređenog ega. Prošao je pravi pakao u svom životu. Mogu da razumem koliko ga je sve to ranilo. Znao je kada će napustiti telo a i da će i dalje biti sveprisutan u ovoj ravni i pomagati svakom ko mu se obrati.
Hvala ti Bruno, prijatelju moj ♡
Нема коментара:
Постави коментар