Ono kada se u meditaciji posvađaš sa Brunom, mislim tvrdoglavo se raspravljaš sa samim sobom. Kažem mu, kao i ovih dana: molim te voljeni prijatelju Bruno, zamoli Boga za moje isceljenje.... eto vidiš tu moju levu ruku. Sada me u laktu najviše peče.... i taj moj ožiljak u pazuhu baš boli.... i bla bla bla ... i jednom tako u mom umu krene rasprava:
-" Pa dobro bre do kada ćeš da se praviš blesava" - pita me Bruno, a ja u šoku zamucala. Pa reko kao to, što tako....
- " Znaš sve o tome. Jasno ti je kako misli utiču na molekularnu strukturu, i da mislima možeš da rekonstruišeš strukturu. Pa zašto to ne primeniš?" - pita me Bruno a ja opet štuc muc. Kaže : " Pa zar ti Bog nije dao znanje i sposobnosti a ti ništa ne primenjuješ" i nekako mi dao spoznaju da osetim i 'vidim' kako sam kao ulivena u armirani beton, a i iznutra sam takva. Onda mi potvrdi moju pomisao: " Da, sama si sebi to uradila " .
Imam doživljaj da sve vreme dok samnom tako usput priča on radi napolju nešto oko nekih zaprežnih kola, pa me usput pita: " Šta si ti shvatila iz one tvoje priče o pobožnom čoveku koji se molio Bogu za spas tokom poplave i na kraju se udavio?" I ja krenem onako naširoko filozofski i na kraju zaključim da je sve do čoveka, od njega samog zavisi. " Pa šta ti to govori o tebi?" - pita me a ja vrtim glavom da ne razumem, a on fizički radeći , kao da skuplja vilama letinu, kaže: " Ajde sada lepo sve ono što si malopre isfilozofirala primeni na sebe".
I ja krenem naširoko. Alaj ja umem mnogo da pričam, pa to je čudo jedno. Svakom rečenicom sam sve dublje upadala u sopstvene uvide i odjednom kao da me neko udario mokrom čarapom po glavi mogla sam lepo da vidim, osetim, pa da opipam moju ogorčenost na Boga kada mi je dijagnostikovan zloćudni karcinom dojke. I to ne tada kada mi je prvi put data dijagnoza 2019.god. Tu operaciju sam shvatila kao opomenu i znala na šta mi Bog ukazuje, i lepo se sa tim uhvatila u koštac, već onaj drugi put, posle druge operacije 2021.god, kada mi je dijagnoza bukvalno tresnuta u lice, skroz neočekivano, onako usput. Bila sam sigurno da ću dijagnozu dobiti tek za desetak dana. Bila sam na previjanju zbog rane, visoke temperature i vrlo moguće sepse, sve sa maskom na licu, zbog doba korone, i doktorka mi onako usput izreče presudu. Sad da li sam ostala bez vazduha zbog te maske, vrtela mi se ona soba, hodnik postao dugačak i izvitoperen jer mi je isto tako usput rekla da se javim na drugo odeljenje zbog hemioterapije i zračenje. E u tom stanju delirijuma, nesvesnosti sebe i bilo čega, sada sam videla da sam zamerila Bogu. Bila sam tada tako ogorčena na njega. On mi je bio kriv. Sada pri čistoj i zdravoj pameti tvrdim da nikada nisam ni pomislila da mi je Bog za nešto kriv, ali tada sam celim svojim bićem videla tu svoju osudu i zameranje. Osećaj da me je Bog napustio. Tada bila sam bar 4 dana u delirijumu. Stalno mi je odzvanjala ta reč hemioterapija. To je meni bilo potpuno isto kao da su mi rekli živećeš još 8 meseci do godinu dana. U toj totalnoj groznici mahnito sam ponavljala da mi ćerka još nije napunila 14 god. Ne mogu da je ostavim. Ne mogu to da joj uradim. Sin jeste napunio 18. Punoletan je konačno ali još uvek nije svoj čovek, treba mu još koja godina ..... Bože molim te pomozi, sačekaj još koju godinu, ne mogu sada da ih ostavim.... ječala sam....
Bruno ćuti i vezuje nešto na prikolici pa pita: "Šta misliš da li si na isti način zamerila bivšem suprugu?"
Odgovaram da sam pre neki dan osvestila da jesam, ali i da sam shvatila da sam dobila, ili ti odabrala supruga baš po meri sopstvenog nevoljenja sebe. On se ponašao spolja baš onako kako sam se ja iznutra odnosila prema sebi: nisam sebe primećivala, bila potpuno nesvesna svog postojanja, svi su mi drugi bili preči od mene, uvek imala opravdanje za druge i razumevanje a za sebe ne.... jednom rečju nisam volela sebe.... pa čekaj, kako bilo ko može da te voli ako ti ne voliš sebe? ..... alo????.... kapiraš??? Nije mi niko kriv. Nije mi on uništio svet i ostavio ruinu za sobom, nego sam mu ja dopuštala da se bezgranično širi i stalno pomera moje granice. Nije on brisao svoje cipele o mene, nego sam ja bila ta krpa koja je trčala da mu uglanca cipele. Čovek bi rekao da sam inteligentna, emancipovana, razborita, savremena žena ... kad ono ni sama ne znam šta znači biti žena. Nisam ni znala šta mi treba, šta želim. Prvih dana poznanstva me čak i fasciniralo kako neko slobodno zna da kaže šta hoće, šta mu treba, bez pardona traži, otvoreno se divi sebi i svojim delima. Pazi čovek hvali sebe. Pa to je sve bilo ono što nikada nisam ja mogla da kažem i uradim za sebe. Ja sam uvek umanjivala vrednosti svojih dela. Uvek sebe kritikovala. Tako da me taj čovek fascinirao. I uvek mu je nešto trebalo, uvek hitno, prebitno i ja sam trčala da sve to stvorim i bilo je divno što sam se osećala tako korisnom i nisam imala više vremena za sebe i svoje misli. On je bio moje idalno mesto za begstvo od same sebe.
Dešavale su se neke lucidne stvari tik pred moje upoznavanje sa bivšim mužem. Mislim da sam imala period 'otvorenog Neba' , zaista ne znam kako bi nazvala period od nekih 4 godine kada sam jasno videla i doživljavala nevidljivi svet. Nisu to bili snovi ili vizije, nego apsolutno prava dešavanja gde se sve odvijalo kao u filmu, gde sam čula i videla stvari za koje nikad nisam čula niti znala da tako nešto postoji. Tamo je 'neko' sipao znanje u mene. Sama za sebe sam mislila da sam poludela. Završne scene tog filma su isto bile potpuno lucidne. Tri puta sam doživljavala istu scenu. Dakle bilo je potpuno ne bitno da li sam tada sama , ili na sred ulice, ili na poslu, možda u sred nekog razgovora, naprosto bi osetila neku jaku silu i uskoro bi istovremeno bila u dve različite stvarnosti i u obe bi bila istovremeno aktivno prisutna. To nije fascinantno već zbog neznanja o čemu se radi izuzetno zastrašujuće. Dakle tri puta se ponovila ista scena u razmacima od nekoliko dana ili meseci. Nalazim se u nekoj tvrđavi jer zidovi prostorije su od klesanog kamena. Na sredini prostorije je veliki okrugli sto. Mislim da su za stolom sedmorica vitezova jer svi na sebi imaju oklope kao iz onih filmova o kraljevima. Jedan od njih se ustaje i kaže mi da je moj zadatak da spuštam ruku na ljude i Blagosiljam ih, i da ću roditi posebno dete. Ne čuju se reči već to što govori i pokazuje prolazi kroz mene kao potpuna spoznaja i osećaj. Doživljavala sam to što mi priča i potpuno se sablaznila. Vrisnula sam: " Šta, zar ja?!? Ovako mala, ništavna, potpuno nedostojna te časti. Ne, ne, ne, ne..... pa ja to nikako ne mogu. Ma ko sam ja ...zar ja za tako uzvišena dela.... ne , to je ne moguće". Tri puta se ponovila ista scena i moje odbijanje zadatka. Ti vitezovi su stvarno veliki poput divova. Prošlo je neko vreme i u toj paralelnoj stvarnosti izvedena sam pred Trojcu Visokih. Njih nisam mogla ni da sagledam. To su bila tri da kažem zraka, široka svetleća stuba, nesagledivo visoka. Ja sam naspram njih manja i od zrnca prašine. Kroz mene prolazi spoznaja njihovih reči i zaključka. Bilo je u stilu da ja imam sve, misleći na osobine, nivoe, boje, nijanse i čega sve ne.... ali da ne volim sebe. Reče glas i pokaže mi da idem. Poslednja scena je bila posle nekog vremena gde žena sva obučena u crno, sa crnom maramom na glavi, i recimo pregačom sa džepovima , jer iz džepa vadi ključeve. Penjem se za njom uz kamene sive stepenice ka nekoj visokoj kuli. Otključava teška vrata i pokazuje da uđem unutra. Zatvara vrata zamnom i ja ostajem u totalnom mraku. Tako se završio moj period 'otvorenog Neba ' a samo par dana kasnije sam potpuno slučajno izašla sa svojim sada već bivšim mužem. Sećam se da je on nešto pričao a ja se držala za sto jer sam imala osećaj da u mene uleću delovi neke galaksije dok se cela nije sručila na mene. Kao plafon da mi je pao na glavu. Posle više nikada nije bilo tih čudnih lucidnih stanja, paralenih svetova niti sile. Bila sam tako srećna. Nisam ni slutila da je to bio početak potpunog gubitka sebe i nestajanja.
Bruno kao da je sada bio naslonjen na ogradu i slušao tu moju predugačku priču i onako zamišljeno promrmljao dugačko mmmmm daaaa. Uh da, pomislim koliko je u pravu. Ne mora ni da mi kaže koliko mnogo godina sam uludo izgubila zbog moje tvrdoglavosti. Realno previše dugogodišnje patnje, bola, mučeništva a samo sam trebala da sebe volim i prihvatim.
Ali upravo to 'samo' i jeste moj najveći problem. Evo telo me boli, propada. Molim za isceljenje i pomoć da se vratim na svoj put, svoju životnu stazu.
Prošlo je onih 8 meseci hemioterapije. Prošlo i zračenje. Doživela da ostanem bez kose, trepavica, obrva ali i da mi dlake rastu po licu. Sve je to prošlo. Kosa mi je sada do pola leđa i dalje sam ovde u ovom životu i uživam u odrastanju moje dece koja polako postaju odrasli ljudi.
Sve je to divno, ali kako pored svih ovih spoznaja, iskustva i znanja da zaista promenim sebe. Jesam promenila način razmišljanja ali znam da mi je srž ostala ista.
Bruno zaista mi treba pomoć.
Нема коментара:
Постави коментар