Zakon pomoći

Ako želiš pomoć – moraš je zatražiti.

Tišina tvoje patnje nije poziv, već često ponos prerušene žrtve.

Niko ne može silom uliti svetlost u tamu koju neko još uvek grli kao svoju utehu.

Ako pokušavaš da pomogneš onome ko se opire,

ko je zaljubljen u sopstvenu bol,

uskoro ćeš osetiti kako te vuče nadole,

kao kamen vezan za nogu tvog saosećanja.

Pomoć nije igra ega.

Nije dokaz tvoje dobrote, tvoje duhovne zrelosti.

To je sveta razmena – ona se događa kad druga duša kaže: „Spreman sam.“

Tada viša sila prolazi kroz tebe – ti nisi pomagač,

ti si most.

Ne mešaj se u proces duše ako nisi pozvan.

To je kao da silom otvaraš pupoljak –

umesto cveta, dobićeš slomljene latice.

Posmatraj, ali se ne mešaj.

Budi prisutan, ali ne nameći se.

Tvoje je da budeš svetionik, a ne čamac za spasavanje.

Ko god želi do obale – plivaće.

Pomoć pružena pre vremena je kao kiša na suvoj zemlji –

samo sklizne, ne upija se.

Pomoć koja nije tražena često postaje teret onome kome je data.

I pazi: svaka pomoć nosi svoju karmu.

Ako pomažeš iz straha, krivice ili potrebe da kontrolišeš –

posledice ćeš nositi ti.

Onaj ko je spreman, zatražiće.

I tada će te prepoznati,

ne kao spasioca, već kao ogledalo.

A tada – sve se samo složi.

Tada dolazi Učitelj. Tada se pojavljuje Prava Osoba.

Tada sve dobija smisao.

Zato, nauči da se pokloniš procesu druge duše.

Ne mešaj se ako vrata nisu otvorena.

Ni Bog to ne čini.

Poštuj slobodnu volju, čak i kada vodi u tamu –

jer i tama ima svoj ritam buđenja.

Čak i kada ti srce puca dok gledaš nečije samouništenje –

povuci se.

Ako ih voliš, pusti ih.

Ako im veruješ, veruj i u njihovo dno.

Možda baš tamo pronađu Boga koga nisu mogli videti kroz tvoju pomoć.

Zorica Topalovic Teofilović