U majčinoj utrobi bila su dva blizanca.
Jedan je pitao drugog: „Da li veruješ u život nakon porođaja?“ Drugi je odgovorio: „Pa, da, naravno. Mora biti nešto posle porođaja. Možda smo sada ovde da se pripremimo za ono što ćemo kasnije biti.“
„Gluposti“, suprotstavio se prvi. „Posle porođaja nema života. Kakav bi to život bio?“
Drugi je rekao, „Ne znam, ali biće više svetlosti nego ovde. Možda ćemo hodati nogama i jesti ustima. Možda ćemo imati druga čula koja sada ne možemo da razumemo."
Prvi je odgovorio: „To je apsurdno. Hodanje je nemoguće. A jesti ustima? Smešno! Pupčana vrpca obezbeđuje hranu i sve što nam je potrebno. Ali pupčana vrpca je tako kratka. Život nakon porođaja treba logično isključiti.“
Drugi je insistirao: „Pa, mislim da postoji nešto i možda je drugačije nego što je ovde. Možda nam ova pupčana vrpca više neće trebati."
Prvi je odgovorio: „Gluposti. Štaviše, ako postoji život, zašto se onda niko nikada nije vratio odatle? Porođaj je kraj života, a i nakon toga nema ničega osim tame i tišine i zaborava. Ne vodi nas nigde.“
„Pa, ne znam", rekao je drugi, „ali sigurno ćemo sresti majku i ona će se brinuti o nama."
Prvi je odgovorio „Majka? Zaista veruješ u majku? To je smešno. Ako majka onda postoji, gde je Ona sada? “
Drugi je rekao: „Ona je svuda oko nas. Okruženi smo njom. Mi smo od Nje. U njoj živimo. Bez Nje ovaj svet ne bi mogao ni da postoji."
Prvi je rekao: „Pa ja je ne vidim, pa je logično da ona ne postoji.“
Na šta je drugi odgovorio: „Ponekad, kada smo u tišini i kada se fokusiramo i slušamo, možemo da opazimo Njeno prisustvo i možemo da čujemo Njen glas pun ljubavi kako doziva odozgo.“
Možda nevidljivo i neopipljivo ipak postoji.
