Sećam se. Stojim u beskrajnom prostranstvu peščanih dina. Kao u valovitom okeanu gurani vetrom mreškaju se peščani talasi. Žuti pesak. Sunce u mojoj kosi koja se viori . Visoka, prozračno bela sa dugom laganom togom na sebi podrhtavam od sećanja na snove u kojima si me obilazio. Ne mogu se setiti detalja ali si me nešto učio, crtao neke znake po pesku. Ne znam ali postajem svesna da te sanjam noćima.
U tom trenutku oivičen žutim nebom, lagano se krećući po žutim peščanim dinama vidim te kako mi prilaziš. Izrazito sjajna crna kosa zategnuta na vrhu glave odaje izgled jednog Samuraja. Ali oči su tvoje. Velike, tople i duboke. I pre nego što mi priđeš omaljuje me tvoja toplota, tako da gotovo padam u tvoje naručje čim pružiš ruke. Zagrljaj! Aaaah.... Spajaju nam se duše u neverovatnoj plimi blaženstva. Topim se od miline u tvom naručju dok me obuzima osećaj mira i ispunjenja. Ni sama ne znam koliko dugo tako stojimo zagrljeni. Osećam se kao da smo jedno.
Polako se odvajaš od mene i opet vidim samo tvoje oči. Topim se od miline. Hvataš me za ruku i u najvećoj tišini vodiš me niz peščane dine. Ni ne pitam gde idem, jer idem sa tobom. Imam osećaj da lebdim, kao da ne dodirujem tlo. Oko mene su beskrajne boje peska, od žute do rumeno crvene nijanse. I tvoja dugačaka toga je u istim tonovima. Ideš sigurnim korakom nizbrdo, samo tebi znanim putem. Uskoro kao da i ja nadzirem uzanu stazu. Zaustavljaš se i negde iz toge vadiš ogroman ključ. Njegova drška je sva izvajana. Kao da je od neke legure. Opet me grliš i kao da mi crtaš neke znake. Okrećeš se i tada primećujem da me vodiš ka nekim vratima. Kroz neki kanal se spuštamo ka njima. Mala su. Niska. Saginješ se i otključavaš vrata. Zatim se spuštaš na kolena u dubokom molitvenom naklonu šapućeš neku molitvu i čelom dodiruješ pod. Tako klečući, sa dubokim poštovanjem, u gotovo svetoj tišini obilaziš prostoriju i pališ jedno po jedno malo kandilo. Osvetljava se prostorija istih boja od žute do rumeno crvene. Pokazuješ mi da uđem i tada primećujem koliko su mi ruke tanke i prozračno bele, a kosa izrazito duga, doseže do polovine nogu. Rukom mi pokazuješ drugi ugao malene prostorije i tamo nadzirem stepenice. Nemim gestom uz dubok naklon mi daješ do znanja da treba da siđem njima. Verujem ti. Verujem ti bezuslovno i mnogo. Krećem se polako ka njima.
Stepenice vode na dole. Lagana svetlost osvetli uvek sledeći stepenik. Boje su i dalje iste a ja idem sve niže i niže. Spuštanje dugo traje i završava se u jednoj pećini. Tu čak ima i vode. Čuje se njen šum i pomalo se vidi odsjaj neke svetlosti na njenoj površini u daljini. Strop pećine se sve više širi i vidim mnogobrojne stalagnite. Sa njih kaplje voda. Mnogo mi je hladno. Mislim da mi kockice leda krckaju u telu. Idem ka svetlu. Posle dužeg hoda, penjem se uz blagu uzbrdicu i svetlo je sve jače. Stižem do same ivice. Ivice ambisa. Stojim na samoj ivici. Bosim nogana držim se prstima za samu ivicu i lelujam, a iz očiju mi liju suze. Izmešana osećanja uzbuđenja, ganutosti, milosti, zahvalnosti, radosti.... gledam u ogromno fluroscentno belosvetloplavo svetlo.... Ah, svetlo me obuzima i sama postajem deo svetla. Ja sam samo zraka tog istog svetla. Aaaaah.... to je verovatno moja Agarta. Ona je u nama. U našem solarnom pleksusu.
Da li je to meditacija? Ne znam. Kao se zove to stanje svesti? Ne znam. Osećaj blaženstva me ne napušta. Obuzima me radost. Kapiram da moram da krenem na posao. Stižu ljudi. Mnogo je priče a ja osećam da iz mojih usta izlazi samo ljubav. Ja sam čista ljubav. Krećem se na poslu kao u snu i osećam ogromnu zahvalnost. Osećam prisustvo Boga.
Već sutradan se budim sa znanjem o Torusu i torusnom kretanju. Na koji način se etar vrti kroz njega i šta koji smer znači. Torus je vertikalno kretanje, i vodi nas kroz dimenzije. Direktno je vezan za našu Dušu, i utiče na njeno sazrevanje. Sticanjem znanja, i sazrevanjem duše krećemo se kroz dimenzije. Kada gubimo uzemljenje treba da zavrtimo etar kroz torus odozgo na dole, kroz naš kanal. Horizonatalno kretanje pripada Merkabi. To je kretanje kroz vreme i prostor. Napred-nazad. Prošlost-budućnost. Ne treba žuriti sa učenjem o Merkabi. Treba prvo duša da sazri i stekne se znanje, jer bi inače ego preuzeo moć nad nama sticanjem tog ogromnog moćnog oruđa. Oni, koje nazivamo mračnima ostali su zaneseni otkrivanjem tog moćnog znanja Merkabe. Iz ličnih interasa kreću se kroz vreme napred-nazad. Moć ih je zavela, ali tu je prestalo sazrevanje duše i ne mogu se dalje razvijati. Verovatno se to odnosi na priču o mračnima da je njihova najviša dimenzija 4d.
Oh, ne znam. Samo znam da si ti drugi prsten mog Torusa. Kada kroz njih pokreneš etar doživljavam neverovatna putovanja i saznanja. Hvala ti !
