Strah od života

 Žena. Postoje dve uloge u njenom životu koje treba pažljivo da osvesti. Kada se uda, postane supruga , ne osvesti da je ona sada odrasla samostalna žena koja sada zasniva svoju porodicu, čiji će stub biti. Već ostaje u svesti deteta koje mora da poštuje pravila svojih roditelja. Ona onda i dalje pita, čeka i traži dozvolu, sada od svog supruga, a možda i dalje od svojih roditelja, pa možda i od njegovih. Ne shvata da njen suprug nije njen roditelj. Saradnja, dogovor i uzajamno poštovanje mora da postoji, ali ona ne treba da čeka dozvolu za nešto, već da se dogovara i donosi odluke. Mora da upozna sebe i da se nadograđuje i razvija, da shvati da je sada ona ta odrasla osoba .

Druga zamka je uloga majke. Naravno kada su deca mala da njihov život i bukvalno zavisi od roditelja, ali čim dete doraste za neko samostalno delanje sa tog polja roditelj treba da se povuče. Tako mic po mic dok deta ne postane odrastao čovek. Za majku je njeno dete čitav život dete i kako naći tu granicu kada treba pustiti dete da postane odrastao čovek? Stalna briga oko deteta pomaže malenom detetu ali mnogo odmaže odraslom. Deca su kao pupčanom vrpcom vezani za svoje roditelje do 13 god. Do tada sve upijaju od svojih roditelja, čak ih kopiraju u ponašanju, stavovima, mišljenjima i potrebama. Od 13 godine počinje sazrevanje njegove lične svesti i ako mu roditelji to dozvole počeće da upoznaje sebe. Otkriva šta mu se sviđa, čemu teži, šta od sebe želi. Ako to roditelji ne osveste nego i dalje insistiraju samo na njihovom načinu može se stvoriti bunt kod deteta. Žena već tada mora da postane svesna da se njena uloga majke menja. Ona je ta koja mora da dopusti deci da odrastu. Od one brižne majke koja ne spava po celu noć zbog svoje bebe, sada mora da tu brižnost pretvori u veru da sada njeno dete može samo, i ta njena vera će i jačati njihovo samopouzdanje ali i svest da postaju odgovorni za svoja dela. Jako je bitno da žena prepozna taj trenutak. Tada svojoj deci postaje prijatelj, sagovornik, savetnik. Daje im do znanja da mogu uvek da joj se obrate, ali tada ona treba da se vraća sebi, svojim potrebama, željama, društvenom životu, prijateljima, karijeri i otkrivanjima novih stvari u životu. Jer ako je ona zadovoljna i ispunjena svojim životom to će preneti na svoju odraslu decu. Suprotno , ako se i dalje ponaša prebrižno, radi stvari umesto odrasle dece to ni zakoga neće biti dobro. Oni će da traže svoj prostor. Možda će zato morati da postanu i grubi, majka će se osetiti obačenom, nevoljenom i još više se boriti za vreme provedeno sa svojom decom, i to tako u krug. Sve više će da pati što može da im naruši zdravlje.

Deca ne mogu da ispune onu njenu unušnju nesigurnost i prazninu. Njoj njeni roditelji nisu dali do znanja da je samostalna odrasla žena koja sada ima pravo na svoja iskustva , ali da je i sama odgovorna za njih, tako da ona i dalje čeka da joj neko dopusti da živi. Jedno vreme su joj deca bila ispunjenje i smisao života i ona to ne želi da pusti i tako ona njima ne dopušta da postanu samostalni i odrasli, zbog čega će sada oni da odustaju od svojih želja, pa će i onda i oni zateći sebe kako već kao odrasli ljudi i dalje ne žive.

Žena mora da zna kada prestaje njena uloga velike majke jer sve preko toga je emotivna manipulacija kojom direktno nanosi štetu svojoj voljenoj deci. Treba sada tu ulogu da svede na majku odrasle dece, a da fokus vrati na sebe, svog partnera, na svoje vrštnjake. Da sebi dopusti da bude odrasla samostalna žena. Ona ne mora više da traži ničije dopuštenje za život, ali mora sebi da dopusti da živi.

Brižne majke

Vrlo je specifična situacija kada majka želi da pomogne svom detetu. Njeno dete može da ima 3, 23, 53 godine ali ono je i dalje njeno dete. U takvim relacijama pre svega se gubi objektivnost. Često se desi da ta pomoć postane velika odmoć i svi učesnici u relaciji ovih odnosa budu povređeni. 

Pored subjektivnosti glavni problem je tu strah i briga. Često čujem kako majke svojoj deci rade Reiki ili neke druge energetske tehnike ,pa i rad sa anđelima, na daljinu i čude se što nisu uspešne. Koliko god te tehnike bile zaista uspešne i dobre blokadu upravo prave majke. One sa strahom i brigom misle na svoju decu i još primenom energetskih tehnika ih dodatno pojačavaju i bukvalno ih ugraviraju u energetsko polje svog deteta. Još kada veruju da su im deca pod uticajem zlih osoba ili su žrtve negatihnih energija one su samo skoncentrisane na to zlo. Stalno misleći o nevolji u kojem im je dete nevolju povećavaju.

Drage majke kada želite da spašavate svoju decu ne trebaju vam nikakve tehnike. Veza srcem već postoji i ona je najjača. Pre svega istrenirajte svoj um. Čim čujete ili naslutite da vam je dete u nevolji odmah počnite iz svog uma da brišete zabrinjavajuće slike. 

Normalno je doživeti strah, šok i brigu kada čujete nešto loše ali što pre se angažujte oko svog uma, misli i slika koje tu stvarate. Vaspitanje nas je ubedilo da brigom pokazujemo ljubav, ali kada se toliko brinete i sekirate zbog nekog sa kim smo vezani srcem vi mu samo oduzimate energiju i obarate vibraciju. To može dovesti vaše dete u začarani krug problema iz kojeg ne može nikako da izađete. Poražavajuće je to da mu to najviše radi njegova voljena majka. Zato često i dolazi do pogoršanja odnosa sa našom decom jer se oni u stvari nesvesno brane i pokušavaju da sačuvaju svoju energiju i polje od brižne majke.

Vrlo je jednostavno. Zamišljajte svoju decu nasmejanu. Puno puta će te se uplašiti ali što pre svoju brigu pretvorite u zahvalnost što je vaše dete dobro i zdravo. Čak i ako nije u tom trenutku , svojom zahvalnošću kao da je u najboljoj mogućoj životnoj situaciji, zdrav i srećan vi podižete vibraciju svom detetu, čisti se njegovo polje i samim tim će mnogo lakše sam doći do tog stanje. 

Kada god možete zamišljajte kako vam se srce otvara i kako val ljubavi izlazi iz njega i uliva se u vaše dete. To radite bez uslovljavanja. Ne zato što želite da vaše dete više provodi vremena sa vama, češće vas zove, nešto požrtvovano čini za vas, brine o vama već zato što mu želite da bude srećan, zdrav, uspešan i pun ljubavi.

Dešavalo mi se da neka majka traži da na daljinu bez njegovog znanja radimo Rekonektivno isceljivanje njihovom odraslom detetu. To je naravno potpuno moguće i lako izvodivo ali ja puno vremena provedem u priči sa tim mamama.

Prednost ovog tretmana je što će ta osoba koja prima vibraciju Rekonektivnog isceljivanja stvarno doživeti boljitak, ali šta će mo sa mamom. Već odraslo dete posle tog tretmana postaje svesno sebe i počinje sa uređenjem svog života. Može se desiti da će imati manje vremena za svoju mamu nego ranije. 

Kada radite na daljinu i kada na taj način utičete na svoje dete pre svega morate da budete iskreni prema sebi. Čemu se to nadate i koje su vam namere. Želite li možda da i dalje bude samo vaše dete? To je nemoguće. Postalo je odrasla osoba i bitno je da bude samostalna i samosvesna. U nekom trenutku će i ono postati roditelj. Želite li da vas više sluša i radi onako kako mislite vi da je najbolje za njega? Ne moguće je. Još se nisu rodile dve iste osobe koje imaju isti otisak prsta ili duše. Svako ima svoje nijanse i pravo na svoje životno iskustvo pa i greške, jer se upravo iz greški najviše uči. Želite da mu pomognete jer ima loš brak ili posao? Ne moguće je jer dobilo je baš ona iskustva koja će mu najviše pomoći u razvoju njegove ličnosti, sazrevanju duše, otkrivanju, učenju i širenju svesti. 

Možda je neophodan i dobrodošao takav rad na daljinu kod dece koja su doživele teške traume, preživljavaju duboku patnju, imaju napade panike i ne mogu da se izbore sa nekom svojom psihozom. U takvim trenucima bi ih možda pričom da će im se raditi tretmani dodatno opteretili i uplašili. Svakako treba raditi postepeno i polako, u pocetku pomalo, da se ne bi izazvale neke burne reakcije i pažljivo pratiti stanje deteta prilagođavajući se njegovom ritmu. Tada je neophodna dobra komunikacija i saradnja sa roditeljem.

Ukoliko želite svom detetu samo da mu se podigne vibracija koja će dovesti do širenja svesti koja će mu proširiti vidike i promeniti percepciju možda onda to i nije tako loš razlog da bez detetovog znanja tražite da mu se radi Rekonektivno isceljivanje na daljinu, ali da li to ono što bi želeo za sebe i da li je za to spreman. Uvek razmislite još jednom da li je to zaista neophodno.

Duša u nosu

Uvek kažemo da roditelji bezuslovno vole decu, a upravo deca su ta koja bezuslovno vole svoje roditelje.

Do momenta dok čovek doživi potreban uzrast da bi postao roditelj on je na sebe već navukao gomilu programa. Već dugo pokušava da ispuni očekivanje svojih roditelja, svojih drugara, celog društva. Strah od pogrešnog postupka koji će ugroziti njegov položaj u društvu, prihvatanje okoline i egzistencije je već prisutan na više nivoa. Dolazak potomka na ovaj svet pokreće nove strahove. Da li se ispravo ponaša? Da li je dobar roditelj? Da li pravilno podiže svoje dete?

Višeslojni strahovi nas suzbijaju, ograničavaju, sužavaju našu percepciju i često se desi da roditelji ne umeju da prepoznaju detevu potrebu da voli i da odgovore na njegovu ljubav. Od silne brige bombarduju ga pravilima i stalno razmišljaju o sledećem postupku i od te buke ne čuju glas te tanane duše njegovog malenog deteta. Ne desi se ta konekcija i nikako da klikne. Uvek fali to nešto malo. Dete ne razume šta de dešava. Roditelji opterećeni vaspitanjem i dobrim namerama ni ne primećuju da se nešto dešava. Detetu fali to nešto malo i kako bezuslovno voli svoje roditelje počinje da oseća krivicu. Misli da nešto nije kod njega u redu i tada čini zločin prema sebi. 

Tako čovek postaje skup slepljenih strahova i vrši zločin prema svom biću jer pre svega je drustveno biće, željan prihvatanja i priznanja, pa svakodnevno prihvata trendove i tim konstantnim prilagođavanjem gubi sebe. To mu stalno aktivira stečene i nasleđene strahove i upada u jedan začarani krug. Kada god ne odgovorimo na potrebe naseg bića mi vršimo zločin prema sebi. Najveći zločin je kada fokus držimo na svet izvan sebe i stalno nekome zameramo na njegovom ponašanje i smatramo da je neko drugi kriv za sve što nam se dešava u životu. Postoje uzročno posledične veze i njima uvek dovodimo neka iskustva u naš život, tako da pre svega moramo da postanemo odgovorni prema svojim mislima, rečima i delima. Mnoga iskustva u našem životu postoje da bi smo otkrili šta to nismo i gde su nam granice po pitanju nekih stvari. 

Kada nas neka osoba večito gazi , umesto da optužimo nju treba sebe da pitamo zašto to dopuštamo i pristajemo na to. Buntom i nezadovoljstvom u sebi zbog tog čina samo umnožavamo i jačamo energiju upravo tog gaženja. Tako je sa svakom situacim koja nam ne odgovara. Stalnim žaljenjem i pričanjem o problemu mi ga samo jačamo. Iskustvo problema nam u stvari služi da otkrijemo svoje slabosti i ono na čemu treba da radimo na sebi. Umesto da upiremo prstom u nekakvog zločinca treba da shvatimo da smo mi taj zločinac jer u stvari pristajemo na odnos i situacije koje nisu po meri našeg bića. Zato se treba vratiti sebi. Pitati sebe čega se to plašim pa pristaj na odnose koji me oštećuju? Tek kada sebi počnemo da postavljamo pitanja postaćemo svesni slojeva i slojeva strahova koji možda čak i nisu naši. 

Stvari su u suštini vrlo jednostavne. Bolest je rezultat vršenja zločina prema sebi. Treba shvatiti da telo ima potpuno odvojenu svest od našeg bića i treba stalno proveravati o čemu to telo razmišlja, čega se plaši i šta privlači u svoj život. Mogli bi reći da je svest tela podsvest našeg bića, ali bez obzira što je tamo negde ispod nekog vela, upravo ta svest tela, ili ti podvest privlači sve u naš život. Zato kada god se nađete u situciju koja vam ne prija proverite šta vaše telo radi, šta vrtite u podsvesti.

Kada nas noge bole verovatno smo prepuni tuge. Iz straha od doživljenih iskustava počinjemo da se plašimo budićnosti i strah nas je da zakoračimo u nju. Noge nam se odseku od straha.

Kada osetimo pritisak u korenu nosa, sto može izazvati glavobolje, probleme sa vidom, sinusima i grlom verovatno niste bolesti već vam je Duša u nosu. Obično smo toliko uplašeni od života da nam se Duša sklupčala na samom ulazu u telo, želeći da pobegne odatle. Umesto lekova treba svojoj Duši pružiti utehu, podršku, ljubav isto kao sto bi ste utešili i prgrlili malo dete. Osvastiti svoje strahove i oključati Ključnu kost i otvaranjem tih vrata pustiti opet svoju Dušu da se ulije u telo. Zaključana ključna kost nam donosi probleme sa štitnom žlezdom i kompletnim endokrinim sistemom.

Posmatrano odozgo iz Univerzuma energija nije ni dobra ni loša. Čovek je biće koje je sposobno da stvara energiju i daje je Univerzumu. Strah, panika, tuga prozvode ogromne količine energije ali radost i ljubav isto toliko. Za Univerzum je to isto. Strah i ljubav su proivođači energije. Zato mi sami svesno treba da biramo vrstu energije koju ćemo proizvoditi.

Sva pravila društva, modni trendovi, aktuelne stvari po pitanju ishrana, odevanja, položaja u drustvu, seksualna orjentacija, politička opredeljenost su samo spoljni faktori koji kod nas podstiču osećaj krivice i strahove što služi svrsi jer proizvode ogromne količine energije.

Množi se ono na čemu držite fokus, zato čovek jeste odgovoran za stvarnost koju živi.

Šipak

 Priču o šipku baš volim jer me naučila nešto što do tada nisam znala. Nazvaću to energetski otisak u Etru.

Mnogo godina unazad voleli smo za Novu Godinu da kupimo jelku sa busenom koju bi odmah zasadili u saksiju i kasnije bi krasila našu terasu. To je zahtevalo mnogo truda i napora jer smo na petom spratu a nemamo lift. Na proleće ja bi kupila dve nove ruže, nove boje koje još nismo imali, što znači i nove ogromne saksije i puno zemlje. Dakle tu je uloženo mnogo energije i ljubavi. Naše mnogobrojne jelke su već počele bogato da se kite šišarkama kada su jednog letnjeg dana sve u istom danu umrle. Potpuno požutele kao spaljene nekom kiselinom. To mi je izazvalo jaku bol i tugu i narednih godina saksije su ostajale zapuštene. 

(Ovde bi mogla lako da se ubaci lekcija o nevezivanju za materijalno, gde je divljenje postignutim delom stvaralo samoljublje i zameranje svakom ko bi na bilo koji način oskrnavio to delo čime se kod ljudi stvara gordost i oholost. Pa nam to Bog uzme da bi se vratili na pravi put.)

Jedne godine su mali prstići moje dece počela da čeprkaju po toj zemlji i počeli da sade sve što nađu u šetnji ili semenku svake voćke koju pojedu. Tako sam se i sama vratila svojoj zemlji u velikim saksijama. Nevešto zabodene grančice jorgovana koje je moja mala ćerka donela iz šetnje sada je već ogroman grm koji divno cveta. Ja sam pokušavala da obnovim ruže ali sa ljubičastom nikako nije išlo. Tri različita rasada zasađena u istu saksiju i ništa, ali tu je krenula da raste divlja ruža koji sam ja svako proleće uporno čupala i sekla, ali ona je bila upornija. Prođe još koja godina i razgranaju se dve različite ljubičaste ruže kojima nisam mogla da prestanem da se divim a protiv divlje se i dalje borila. 

Negde posle operacije 2019te zapamtim san gde mi neko non stop priča o nypon hlebu. Reč NYPON je bila jasno napisana. Neko u tom snu mi je objašnjavao koliko je taj hleb zdrav i dugo ostaje svež. Da sam ja neko ko obraća pažnju na hleb koji jedem, ili da ga mesim to bi imalo smisla. Ovako je to bio potpuno besmislen san. Ali krenula sam da tražim po internetu taj nypon hleb i na moje iznaneđenje zaista postoji. Nypon bröd je vrlo zastupljen u danskon i švedskoj kuhinji. Nypon je u stvari naš mali crveni šipak koji se kod njih sadi kao ozbiljna biljna kultura. Kod njih to nije divlja samonikla ruža već vrlo pažljivo gajena i ulaže se ozbiljno u nju. Kako sam pročitala šipak se suši , zatim melje i dobija brašno od šipka koje je vrlo zastupljeno u njihovoj kuhinji.

Nastavim da guglam po internetu tražeći šipak u prahu kao proizvod koji može da se kupi u Srbiji, ali šipak, to ne postoji kod nas. Baš u to vreme na kontroli kod lekara uradim krvnu sliku i biohemiju i po prvi put sam imala veliki pad gvožđa. I baš tada pročitam da je šipak baš u prahu idalno rešenje baš za to. I ne samo za to, već i za karcinom dojke koji sam upravo operisala i mnoge druge bolesti poput gripa, upale zglobova i td. 

Pričala sam prijateljicama kako sam na zaniljiv način kroz san saznala za idealan lek, i prijateljica je prokomentarisala da bi bilo idalno imati svoj domaći šipak u svojoj bašti, ali ja eto nemam baštu. Šipak u prahu sam pokušavala da nabavim preko prijatelja koji su putovali u inostranstvo i tako dobijem grubo samleven šipak i objašnjenje da je dovoljno da samo negde kupim osušeni šipak i sama sameljem u mlinu za kafu. Tako sam kupila čaj od šipka u rimfuzi i konzumirala tako što bi svako jutro uzimala malu kašikicu finog praha i polagano ga topila u ustima. Neopisivo mnogo mi je prijao.

Tog proleća zbog operacije nisam bila u stanju da sredim svoje saksije i na leto samonikli žbun divlje ruže bogato me oskrbio svojim plodom. Tek tada sam shvatila da ta uporna divlja ruža već godinama pokušava da mi da neophodno potreban lek, ali ja nisam imala sluha za taj energetski zapis u Etru. 

Biljke su me naučile da sve sto je u našem okruženju komunicira sa nama i ostavlja svoj energetski otisak u Etru. Prošle godine to je potvrdila i jedna verbena, ali i svakodnevno kada na recimo TVu ili na bilo kojoj internet mreži neko ponovi upravo ono o čemu mislim ili govorim sa nekim. 

Misao je živa i mnogo utiče na energetsko polje a izgovorena reč i te kako moćna, tako da stalno moramo da budemo svesni svoje odgovornosti za stvaranje stvarnosti u svom mikro i makro okruženju jer ono o čemu mislimo i govorimo umnožavamo. Čak i kada negodujemo i ukazujemo na tuđe mane i loša dela, mi ih baš tim komentarom umnožavamo i utemeljujemo u tom lošem. Upravo mi koji ih ogovaramo i žalimo se na njih , mi ih jačamo i dajemo im moć. 

Etar, elektromagnetno polje i skalarni talasi su stalno tu . Treba samo da ih postanemo svesni i odgovorno se odnosimo prema njima i stvaranju.

Isceljivanje šta je?

Isceljivanje drugih može da bude i opasno  jer je bolest, beda, briga koju čovek dobije u stvari samo komunikacija njegovog unutrašnjeg bića sa njim. To je način na koji ga biće opominje da nije na dobrom putu. 

Biće u nama je naša konekcija sa Bogom. Ako mu mi kao isceljitelj uzmemo tu bolest ili bedu, mi tog čoveka onda samo utemeljujemo na njegovom pogrešnom putu. 

Isceljitelj ako se već umeša u tu komunikaciju sa Bogom jedino što sme da učini je da pomogne tom čoveku da  postane svestan. Da ga osvesti da to biće u njemu postoji. 

Pomaganje drugom tako što mu rešavaš problem je odmoć i nazadovanje za obe strane. 

Kako je informacino polje čoveka prevashodno vezano za majku Zemlju isceljitelj  treba da usidrava zrak u nju, čime konektuje informaciono polje Oca Univeruma sa njom. Ljudi su antene tako da se usidravanje zraka vrši kroz njih. Tada njegovo polje postane deo veze Zemlje i Univerzuma, što dovodi do balansiranja i uskladjivanja polja čoveka sa prirodom samog postojanja. 

To mu širi svest, povezuje ga sa unutrasnjim bićem, postaje svestan znanja i to ga može izvesti na pravi put i dovesti do isceljenja. A šta je isceljenje za jednog coveka to je već pitanje namere njegove duše sa kojom se otelotvorila u ovom postojanju sada i ovde. 

Ovaj život u materiji služi sazrevanju duše i ona nam kreira situacije u životu koje će tom sazrevanju pomoći. 

Kada čovek postane svestan toga ,tj postane svestan da postoji aktivna komunikacija sa dušom , on moze u dogovoru sa njom da kreira svoj život na način da mu bude dabro i da ispuni svoju svrhu.

Odricanje od ljubavi

 Odricanje od Ljubavi je odricanje od Boga. Bez obzira što je vaša odluka visoko moralna, ispravna, pravedna .... kada se odreknete ljubavi odričete se samog sebe. Tada i sve molitve i meditacije postaju bezlične. Ne deluju. Prazne su. Prosto zveče. Ispadate iz energetskog polja i više niste lekoviti. Ne možete ni sami sebe da iscelite, a kamoli druge. 

Zažmurite i prestanite da postojite za ceo svet oko sebe. Zaustavite misli i utonite u svoju Dušu. Prepustite joj se i nju pitajte šta ona želi. Učinite to što pre, pre nego što se ozbiljno razbolite. Male bolesti sa povišenom temperaturom su samo upozorenja, opomene, poziv da obratite pažnju jer sa vašim mislima i osećanjima nešto nije uredu.

Pletenica života

 Život poput pletenice upliće u sebe sve, i suze radosti ali i razočatenja. Znamo kako se plete plenenica ali ipak nikada nismo spremni kada nas život prebaci sa jedne na drugu stranu , samo kratak period budemo u sredini.

Žena danas kao da svima bude idealna i potaman samo jedan kraći period života. Nju niko nije spremao za momenat kada samo odjednom više nije potrebna, već postaje smetalo za nečije snove. U trenutku kada je pomislila da može zadovoljno da se opusti jer je posle toliko napora konačno uspela da postigne sve , shvata da više niko na nju ne računa.

Samo u kratkom periodu osvajanja bila je centar svega onome sa kojim je svila svoje gnezdo. Sve se promenilo sa dolaskom dece gde je i on trebao da sve od sebe. Žena nikada nije spremna za taj preokret, kada shvati da se on u stvari nikada ne daje, već samo uzima ono što smatra da mu pripada, jer je on centra svog prostora i ona centripetalna sila oko koje se sve vrti.
Zna ona sve njegove slabosti ali nikada nije dirala u njih već mu je lagano davala vetar u leđa, podržavala i hrabila dokle god se nije osetio uspešnim i jakim. Ona ponosna na to nikada nije bila spremna da će poceti da je gazi gde je najtanja, da joj lomi ono što zna joj je najvažnije. Nikada nije naslutila da njihovu voljenu decu on smatra sopstvenim gubitkom jer se njen svet više ne vrti samo oko njega, ne shvatajući da sada kada je postala majka još dublje se vezuje za njega, još više ga voli i zavisi od njegove ljubavi, jer on tada postaje njen temelj i njena snaga. Dovoljan je samo jedan njegov pogled i osmeh i ona će moći da učini baš sve.

On to ne vidi. Vidi samo da mora da menja svoje navike. Da mora da čeka, da se strpi. Ne pada mu napamet se uklopu u novi ciklus života i da u njemu zaista može da uživa, već po svaku cenu pokušava da se drži svojih navika, načina i potreba ne dopuštajući ni jednu promenu kod sebe, smatrajući da tako neće ostati dosledan sebi. Besan je na nju što to neshvata. Besan što od njega očekuje da se prilagodi i to doživljava kao izdaju. Ima potrebu da je za to kazni, svojim rečima je šiba i pogledom je drobi. Ona nikada nije mogla da se spremi za taj momenat. Pokušava da mu udovolji dok sama vuče breme života. Mala deca traže svoje. Nema tu odlaganja a ona zatiče sebe potpuno samu u svim delima dok on i dalje zahteva da bude samo njegova i to na način koji samo njemu odgovara. Ne može da shvati njegov bes jer je on i dalje njeno sve i iskreno se nada porodičnoj sreći. Deca neće uvek biti mala. Previše je svesna tog finog tkanja koje može u njih da se utka samo tada, samo tada dok su mali i nikada više. Onaj koga toliko voli svakodnevno je cepa i razapinje , kida joj srce i cedi njenu dušu, dok pada u nesvest od fizičkog napora, ne prespavanih noći u stalnoj jurnjavi oko njihovih malih ptića. Odjednom dan ima dvestačetrdeset sati , nikada se ne završava a previše toga ima da se obavi a on ništa od toga ne vidi, samo je besan što više nije ona nekadašnja koja mu je toliko u svemu odgovarala. Oseća se izdanim. Grozna mu je sva ta cika i buka u kući. Gleda kako mu te male ručice uništavaju sve njegove omiljene stvari, i dosadno mu je. Sve vise razloga traži da u svom gnezdu provodi što manje vremena. Traži zabavu i ispunjenje na drugim mestima. Ona se oseća nemoćnom. Kleca pod teretom života ali ide dalje jer je previše svesna važnosti svakog trenutka. Jedno je detinjstvo i nema mesta za propuste i počinje da popunjava i njegove rupe i njegova nedostajanja u njihovoj svakodnevici sa stalnom nadom da će već sutra biti bolje.

Deca nisu kriva što su se rodila, oni su ih želeli i njima ne sme ništa da nedostaje, ni ljubavi ni pažnje. Svesna je da ne smeju da budu žrtve njihovog stalnog udaljavanja i nastavlja dalje, ali uvek sa velikom nadom da će im opet biti dobro , da će opet biti onaj divni spoj duša.

Tada se upoznaju najteže samoće, one kada fizički nisi sam, ali u svom okruženju nevidljiv i neprimećena. Kao gumicom da je neko izbrisao njeno ime iz knjige postojanja. Nauči da živi sa tom šupljinom. Shvata da nekoga ko je sebičan ne može ništa da promeni, i bira fizičku samoću da bar u miru proživi život. Da u miri može da podiže svoje ptiće. Uči da voli život , da uživa u sitnicama. Da svaki dan nađe pregrs razloga za radost. Raspliće i ponovo plete pletenicu života ali spoznaju da se od nje više ništa ne očekuje, da se na nju više ne računa, da više nije bitna, ne zna više gde da je utka, u koju plentenicu i na koji način da je uplete.

Postala je svesna koliko je svaki trenutak dragocen. Zna i da su problemi pravo bogatstvo je su puni energije i intenzivnih dešavanja. Zna i da je bol dragocen jer to znači da osećaš i da si živ. Fascinira je i najmanji leptir, opija miris prelepog cveta, srce joj zaigra kada joj u prolazu mahne neko malo dete a kada joj se ukaže prilika da nekome pomogne je pravo bogatstvo.

Današnja žena je skrajnuta. Današnje društvo ceni samo ono što se novcem može kupiti. U današnje vreme je bitna samo glazura i da nikome nije dosadno. Danas se više neceni toplina i sigurnost porodičnog doma, čiji je glavni stub bila upravo žena. Danas su svi zamenjivi i samo je bitno da se nešto na brzinu smulja.

A onda shvatiš da je ta pletenica života mnogo duža od vidljivog i da upravo ovim haosom Univerzum balansira nešto mnogo veće od nas samih i od te spoznaje osećaj zahvalnosti i ljubavi ispunjava svaku šupljinu i samoću.

Život je postojanje koje poput pletenice upliće u sebe baš sve, suze radosti i razočatenja, iskustva dobra i zla, plusa i minusa održavajući Univerzum u savršenom balansu i celini. Zato je svaka uloga i svako postojanje bitno, važan deo jedne celine.

Postajemo svesni, a time postajemo čuvari znanja

Krajnji ishod izlaganja Rekonekciji je promena karaktera. Sagledavanjem sebe i povezivanjem sa svojim unutrašnjim bićem doživljavate sebe na potpuno novi način. Glavna bit Rekonekcije je u tome što vam se vraća sećanje. Počinje se od današnjeg dana, a zatimse ide postepeno unazad.

Jedna od glavnih čovekovih karateristika je brisanje sadržaja koji mu ne odgovaraju. Događaje sa kojima ne možemo da se pomirimo, ne možemo da ih prihvatimo, bilo zato što su previše bolni, neprijatni ili ružni , mi ih potiskujemo. Na neki način ih ignorišemo, poričemo pred samim sobom da su se desili. Neke emocije nam izazovu toliko bola da se potpuno skamenimo. Stvar je u tome da sve doživljeno nije otišlo nigde već je sve spakovano u nama. To su energije negativnog naboja i niskih frekvencia koje, i pored toga što ih poričemo, aktivno isijavaju iz nas i iz svih mogućnosti koje nam život pruža, one privlače slične vibracije. Rekonekcija nas postepeno osvešćuje. Pomaže nam da sagledamo sve. Ona poput bazne hrane ulazi u naš organizam i čisti nas od kiselina. Zašto je to bitno?

Tek kada se oslobodimo svojih blokada, trauma, frustracija i strahova, moćićemo da sagledamo sve nove mogućnosti koje nam život pruža. Što više iskustva doživimo u životu smanjivaće se potreba za reinkarnacijom. Uspećemo da izađemo iz začaranog kruga stalnog rađanja i umiranja, jer će mo uspeti da sačuvamo svoje sećanje. Glavni problem večite reinkarnacije je zaborav, zbog koga smo maltene stalno na početku, ponavljajući iste greške. Stvar je u tome što ona naša nakupljena kiselina tokom života, u trenutku smrti eskalira, umnožava se i bukvalno nam sprži ceo naš proživljeni život. U deliću sekunde zaboravimo sve. Cela poenta je da sačuvamo sećanje u trenutku prelaska iz materijalnog u eterično stanje.

Naša jedina mogućnost prenošenja sećanja u drugi život nalazi se u snazi svesti u ovom životu. Snažna svest u životu daje nam mogućnost da i u smrti sačuvamo svoju svest, koju prenosimo u novo rađanje, što nam omogućava da brzo izađenma iz točka reinkarnacije. Neki su čak izračunali da nam je za to potrebno samo tri svesna života. Rekonekcija nam upravo to omogućava. Menja percepciju, povezuje sa našim bićem, postajemo svesni a time postajemo i čuvari znanja. Dobrobit Rekonekcije se tako prenosi na naše celokupno postojanje, a ne samo na ovaj život.

Svetle misli

 ➰¨"Kada je čovek u problemu, doslovce mu se sužava Svest°.. jer zbog prevelikog emotivnog naboja, on uspeva fokus da drži samo na problemu.

Šta se tada dešava? Svaka MISAO je kao davanje naredbe našem organizmu za stvaranje neke ~ hemijske reakcije. Brige, nespokoj, uznemirenost, strahovi, nesigurnost, a pogotovo zameranje sebi ili drugima ~ proizvode neka jedinjenja. U početku su ona samo u obliku 'gasa'.

Što smo više u tom fokusu u našem organizmu je sve više gasova. Kada se nakupi velika količina gasova oni počnu da vrše pritisak na neke organe, što može i da usporava cirkulaciju, protok limfe, metabolizam. Osećamo se bolesno.. i npr. da se u tom trenutku i uradi skener ili ultra zvuk organizma - ništa ne bi uspeli da prepoznate, jer su gasovi providni.

Ukoliko ne promenimo fokus sledeća faza je da se gasovi zgušnjavaju i uskoro postaju jedinjenje koje zovemo 'sluz'. Ona je tečna i lepljiva i počinje da popunjava sve šupljine u organizmu. Ako se i tada ne osvestimo - sluz nastavlja da se zgušnjava i postaje 'kalcifikat', doslovno se stvrdnjava.

Telo prima sve manje ✨ Svetlosti °.

U nama j e sve veća tama.

Organizmu je sve teže da se prečisti, transformiše jedinjenja u bazu i prečišćava krv, pa i sam organizam postaje jedno kiselo okruženje pogodno za razvoj raznih bakterija, virusa i bolesti.

A sve je počelo samo sa MISLIMA.

Misli kojih uopšte nismo s v e s n i .

Misao koja je možda i nastala u našem najranijem detinjstvu kada smo doživeli nešto što nismo razumeli i nismo uspeli da osvestimo - ostala je duboko spakovana u našoj podsvesti, ali ipak prisutna.

Neki događaj u životu će je aktivirati i krenuće taj nesvesni proces koji će nam dodatno suziti Svest. Čovek se tada oseća loše. Iscrpljen je. Čini mu se da samo ide iz problema u problem.. i čudeći se, stalno priča o lošim stvarima koje mu se dešavaju, a time samo proizvodi još više 'gasova i sluzi' u svom organizmu.

Nastali problem je materijalni Dokaz

kako misao utiče na organizam.

Pa ako takva niskofrekventna MISAO

može da proizvede hemijske reakcije,

koje u krajnoj liniji - zakisele organizam

i razbole ga ... 

Onda Sigurno SVETLE Misli °

mogu da stvore ° bazno okruženje

u ljudskom organizmu.

Kada postanemo Svesni da sami - Sebi

sve to činimo ~  'svojim mislima',

to je tada Prvi korak ka Oporavku°.¨"¨"¨"¨

Uvek je do nas

 U partnerskim odnosima , recimo u braku često dolazi do krize i udaljavanja iz razloga što želimo da udovoljimo onom drugom. Potpuno je normalno da to uradimo ponekad ali niko ne primeti kada to ode predaleko. 

" Ne znam šta će mi reći ako to uradim, pa onda ni neću".

 " Ne ide mi se opet tamo ali će se verovatno naljutiti ako to ne učinim" . 

" Ne sviđa mi se to što mi stalno radi ali mu neću reći da mu ne bi povredila osećanja".... 

I tako stalno nagađajući šta će osetiti ona druga strana udaljavamo se od sebe i od partnera. Kada mi nismo zadovoljni sobom nećemo biti zadovoljni ni partnerskim odnosom, samo naravno za sve ćemo optuživati partnera i tako nikada nećemo doći do rešenja. 

Partnerski odnos ne traži odricanje od sebe i žrtvu. To je vrsta uzajamne simbioze i nadogradnje. Povezuje vas zajednički cilj. Svi se svakodnevno menjamo pa tako i vaš partner. Treba da naučite da zaista vidite i čujete jedno drugo a ne samo da se držite svoje verzije svog partnera. Pitajte, kažite, tražite. Ponekad će doći do rasprave ali to ne mora odmah da bude nešto negativno. To je možda trenutak kada mogu da se isprave očekivanja od onog drugog i otklone blokade. Rasprava može da pomogne da se bolje razumete. Negujte umetnost komunikacije. Kada vam se nešto ne sviđa recite. Ne očekujte da vam partner čita misli. On ne može da zna da vam se nešto ne sviđa dok mu to ne kažete. Kada nešto očekujete to jasno i kažite a ne da patite razočarani što nije primetio. Svakome je njegov teret najteži i njegove obaveze najveće i svi misle da je drugima lakše i bolje nego vama.

 Shvatite da je sve uvek u vezi vas. 

Pre nego što se razočarate u nekoga preispitajte svoja očekivanja i lična nezadovoljstva. Osvestite kada ste to vi odustali od sebe pa su vam sad svi drugi krivi. Sreća nije stanje već odluka. Negujte ljubav prema sebi pa ćete imati ljubav i za svog partnera. Ako razumete sebe razume će te i partnera. Budite pre svega sebi najbolji prijatelj.

Budni sanjamo

"Zamislite sudnicu koja je okrugla, u obliku amfiteatra. U donjem prvom nizu sede članovi VEĆA, a redove na gore do vrha ispunjavaju posmatrači. Na sredini amfiteatra, u centru kruga stojim ja. Visoka i prozračno bela, kako inače Sebe vidim u toj drugoj dimenziji postojanja. 

Tema Veća je: ''Gašenje programa planete Zemlje'' 

Već se dugo vodi rasprava samnom, jer ja i dalje tvrdim da može sve da se popravi. Podsećam da smo već instalirali mogućnost da se 'tehnički ljudi' mogu prevesti u prave ljude ako se u njima stvore osećanja. Podsećam Veće na tu mogućnost. Tvrdim da svaka kreacija može to da postigne, jer svim bićem verujem u moć kreativne stvaralačke energije Ljubavi. 

Veće mi iznosi dokaze da to ne može da postigne svako. Ja se trudim da dokažem da može i stojeći tako tu prikazujem simulacije koje izgledaju kao pravi životi. Ja sam učesnik u tim životima, zajedno sa tim 'tehničkim ljudima' za koje ja tvrdim da mogu da počnu da osećaju i saosećaju. Idemo iz života u život menjajući uloge od majke, sestre, supruge, deteta... ma sve moguće varijante. U svakom životu ja bi bila povređena od strane tih istih 'tehničkih ljudi'. Nanosili su mi strašnu nepravdu, povrede i bol. Bila bi izmanipulisana, preverena i odbačena, ali ja ni jedan jedini put nisam uspela da ih okrivim, da se naljutim na njih ili da ih mrzim. Svaki put sam samo osećala snažan osećaj krivice što nisam uspela da kod njih probudim osećanja. Na kraju potpuno iscrpljena i poražena zastajem.

Tada u krug dolazi član Veća. Podiže ruku i pokreće virtualni ekran koji se visoko vrti u vazduhu pred svima. Počinje holografski prikaz svega što su ljudi bili sposobni da osmisle i stvore, a onda kreću jezivi prizori na temu kriminala, ubistava, manipulacija, pedofilije, homoseksualnosti, zlostavljanja, nasilja... Stavljam ruke ispred očiju da ne gledam, a onda u produžetku izveštaj kuda sve to vodi. Devijacije su strašne. Prizori me toliko razaraju da u svom fizičkom telu, u ovom životu osećam užasne bolove, kao da mi se tkivo kida i odvaja od kostiju. Previjam se od bolova i imam utisak da mi se mozak razara.Tamo pred većem počinjem da vrištim od užasa i padam u nesvest.

 

Narednih dana sve što mi je stizalo u život kao informacija bile su te iste teme. Bilo na internetu, TV-u, bilo da čujem tuđe razgovore, izveštaje. Stalno ista tema: pedofilija, zlostavljanje dece, oduzimanje detinjstva deci, animalizacija ljudskih poriva... Mislim da sam se raspadala od bolova, povraćala danima. Nisam uopšte radila. Sve je stalo. Na kraju nisam izdržala, i pred Većem sam priznala da su devijacije strašne, da su nastala nepopravljiva oštećenja. 

Stojim u tom krugu potpuno slomljena. Morala sam i sebi i drugima da priznam da se stvarno neke stvari ne mogu popraviti. Veće je bilo maksimalno uviđajno i puno razumevanja. I sami su pokušavali da nađu način kako da se program planeta Zemlja sačuva. Dok sam stajala tako slomljena setila sam se prizora iz filma ‚‚Peti element‚‚ i Mile Jovović kao Lulu, u tom filmu pati dok gleda prizore ratova i razaranja na zemlji. Ali ova patologija i devijacija ljudskog uma je mnogo strašnija. To je moralo odmah da se okonča, jer se širilo kao pošast, kao teška zaraza. 

Članovi Veća koji su se već duže vremena zalagali za ukidanje programa, odmah su skočili i tražili definitivno gašenje. Pobunila sam se. Pustila sam hologramsku proekciju sa ljudima koji su veliki humanisti i empate. Vikala sam: ''šta sa njima? Zar i njih želite da eliminišete? Ne, ne, ne ..... to ne dopuštam.'' Došlo je do Većanja. Predložila sam da se odredi skala na nivou vibracije, frekvencije i empatije.Trebala je sada da se odredi vrednost na toj skali, jer se svi ispod te vrednosti GASE. Ceo tim je radio na tome, ali sam im stalno smetala i prekidala ih naglašavajući da moraju da budu Svesni da će samo mali mikromilimetar na skali odneti mnogo života, možda na hiljade. ''Ne zaboravite to nisu samo brojevi, to su stvarne kreacije, živa bića.'' - stalno sam ponavljala. Bila sam toliko naporna da su me na kraju odstranili iz tih prostorija. Više mi nisu dopuštali da bilo koje informacije na tu temu stignu do mene.

 

Jednom prilikom, valjda da bi me utešili, objasnili su mi da sam ja samo mesec dana odsutna iz Doma. Kao da sam otišla na službeni put. Objašnjeno mi je nešto poput toga da moj život predviđen na planeti Zemlji recimo 74 godine, a to je samo nekih mesec dana u Domu. Oni nemaju odnos prema toku vremena kao mi, ali ako je tako, onda naše dve godine i recimo pet meseci traje jedan njihov dan. Prema tome rekla bi da su me ostavili da se odmorim pola dana posle Većanja, jer prošlo je oko godinu dana pre nego što su mi se opet obratili. 

''Tvoj najveći problem je što NE prihvataš da zlo kao takvo postoji i da ono mora da se sankcioniše.'' 

Da, ja stvarno ne verujem u namerno i svesno zlo. Verujem da se neko zbuni i pogreši, ali da namerno radi i planira zlo, u to ne verujem. Baš zbog toga u mom životu su stalno bile prisutne osobe koje namerno čine zlo, koje uništavaju tuđu sreću i hrane se tuđom patnjom. To mi je toliko neshvatljivo i neprihvatljivo da ta dela uopšte nisam prepoznavala. Više su me zbunjivala, iako su bolela, za mene su bila nerešivi rebus, pa sam ih samo sklanjala u stranu. 

Posle mog priznanja na Veću da zlo ipak postoji došla mi je lekcija. ''Ti moraš da shvatiš da ljudi koji su činili zlo - moraju da budu sankcionisani. Moraš da se setiš svih koji su se ogrešili o tebe. Moraš da ih prozoveš imenom i prezimenom i predaš na sud. Prestani da ih opravdavaš i njihove greške preuzimaš na sebe.'' Počela sam da plačem moleći da to ne traže od mene. ''Moraš da shvatiš o čemu se radi.'' – nastavili su: ''Time ti njih nećeš kazniti niti ubiti. Suđenje izgleda tako da ih navedemo da sami postanu Svesni svojih dela i nedela. Da sami uvide i Spoznaju šta je to loše i da osete duboko pokajanje. Tek tada će biti isceljenji. Ovako dok ih štitiš nikada neće biti svesni svojih postupaka i neće imati priliku za pokajanje.'' 

Razumela sam po prvi put, a razumela sam i kolika je moja nezrelost, koliko brzam sa zaključcima i koliko u stvari ja nemam Poverenja u Kreaciju i Stvaranje. Kao i ovde u životu ja pokušavam da kontolišem i upravljam - a na taj način se život ne živi, veće se propušta. 

Prepuštanje ~ z n a č i  * ŽIVO ✨T✨ . 

Dala sam imena i prezimena Sudu. 💌

Tada sam po prvi put postala Svesna šta se sa nama dešava kada nam drugi upućuju svesno i nesvesno - loše misli. To se sve lepi na nas, poput nekog gasovitog stanja. Kada uđe u nas i dalje ima 'svoju vibraciju' koju je kreirala osoba sa lošim namerama. Lepi se na naše unutrašnje organe.. i zrači nas, a to zračenje utiče na naše misli. 

Dalja edukacija mi je donela Novu lekciju. ''Prvo moraš da budeš Svesna da je to sve prisutno u tebi, a onda Svesno postavi zahtev da se očistiš od svega toga.'' 

''Dobro'', pomislila sam i u Sebi rekla: 

''Ja sada i ovde zahtevam da se se očistim od SVIH svesnih i nesvesnih loših misli, reči i dela drugih prema meni, i sopstevnih misli prema Sebi i drugima.''.. I tada je zaista krenulo fizičko čišćenje. 

Bilo je bolno, odvratno i neprijatno. Gotovo sam mogla da vidim sluz koja se tegli poput žvake i skida sa mene.To fizičko čišćenje je emitovalo svoje emotivne i psihičke vibracije. Osećanja su bila grozna. Teskobna. Mračna. Pala sam u stanje teškog psihičkog zamora. Znala sam da će trajati dugo, jer sam predugo, iz života u život, toliko toga skupila u Sebe. 

Teška lekcija. Momenat kada svoje ružičaste naočare sa debelim staklima moraš da skineš sa nosa i trajno odložiš. 

To je možda samo Sazrevanje i odrastanje jedne duše. 

Galaktička Inkarnacija * duše. 

Jednom davno mi je objašnjeno da reinkarnacija i inkarnacija nisu ista stvar. Neka duša moža da se reinkarnira i po pedeset puta, a da ne inkarnira baš ni malo, a neko za vreme jedne reinkarnacije može da inkarnira mnogo. INKARNACIJA znači sazrevanje duše. Imala sam oko 25 god kada mi se ''otvorilo Nebo'' i počelo u mene da se sipa znanje. Ja jesam fizički imala oko 25 godina, ali * duhovno sam imala tek tri, i u tim Vizijama, tako stvarnim i životnim, posmatrala sam kako Rastem. Za fizičke dve godine u duhovnom svetu sam od devojčice od tri godine izrasla u mladu ženu od možda 21 ili nešto više. Bilo je tu i puno rituala. Uglavno su to bila ritualna pranja vodom, i puno priče o VODI koja nas isceljuje i donosi *duhovnu čistoću. I uvek bi me posle toga oblačili u Bela platna. Ibrici za vodu su bili zemljani, ali i podovi su bili od nabijene zemlje, a zidovi su asocirali na pećine, odnosno probijanu zemlju... Bilo je tu mnogo drugih prizora... 

Bila je neka 2013. godina kada sam bila prinuđena da čineći nekom uslugu, jednom mesečno se javljam jednoj ženi. Osećala sam njenu bol i saosećala sa njom dok mi je pričala o svojim bolnim iskustvima. Tešila sam je i objašnjavala neke životne stvari kako funkcionišu.

Jednom me je sasvim zbunjena pitala da li sam čitala Pekićevu ''Atlantidu'', jer joj mnogo zvučim kao sadržaj te knjige. Ubrzo sam knjige nabavila. Prvu knjigu sam na preskok čitala, jer mi baš i nije legla i nisam razumela o čemu se radi, ali već negde pred kraj naišla sam na svoj rečnik i mentalitet. Našla sam mnogo toga što sam videla i čula u periodu ''otvorenog Neba''. Bila sam mnogo zbunjena. U knjizi se spominju Vodolijani, a ja sam slučajno ili ne vodolija u horoskopu. Kasnije su mi stalno stizali podaci o Melchizedeku, Esenima, Katarima i Srbima iz Bosne. Sada znam, posle razgovora sa jednim prijateljem, da su to Bogumili, ali nikada, baš nikada mi nije palo na pamet da čitam o njihovim životima i verovanjima.Tek komentari o ''Zapisima sa Mrtvog mora'', na koje me je taj prijatelj uputio, su mi približili ta ritualna pranja Vodom i oblačenje Belih platnenih haljina.To su radili Eseni. Jedan doktor nauka mi je posle ispričao da je te zapise napisao Isusov rođeni brat, i to stariji. Isto tako mi je rekao da se Isus zvao Joshua ban Rabin Ganoce i da mu je učitelj bio kum, otac Jovana Krstitelja, koji je bio Esen. Objasnio mi je shvatanje da je Isusova majka bila devica. To je značilo čiste duše, prosvetljena. I Rekonekcija ima veze sa Esenima. Samom Isusu je rađeno povezivanje Aksiotonalnih tačaka na telu, što se današnje vreme zove ''Lična Rekonekcija''. Nekada je to spadalo u tajne rituale, jer tadašnji čovek nije bio spreman za prijem tolike količine energije i informacija. 

Tokom evolucije čovečanstva i nivo Svesti se promenio. Sam Nikola Tesla je pričao da će to vreme doći. Rekonekcije ima veze i sa njegovim Vizijama. Sećam se da je moja ćerka bila baš mala kada je celo jutro uporno pokušavala nešto da mi objasni. Nisam mogla ni da naslutim o čemu je reč. Ona je bila baš opširna i nije mogla da izgovori tu neku reč. Na televiziji je tada krenula neka emisija o životinjama i navodila me je asocijacijama, dok nismo došli do reči Evolucija. Nije umela da je izgovori, ali mi je rekla: ''Znaš li ti mama da 0 treba da evoluira u 1. ''Molim?'' Nije mi bilo jasno šta je rekla. Bila sam u kontaktu sa mojom rekonketičarkom Gogom i prenela joj Poruku da nula treba da evoluira u jedinicu. ''Pa da!'' - uskliknula je ona: ''Mi smo sada 2, dualnost, i mi se razvijamo do nulte tačke, a onda nas oni nose u Jedinstvo ~ Jednotu svega što postoji.'' Češkala sam se po glavi ne shvatajući o čemu to njih dve pričaju. ''Zar ne razumeš?'' - nastavila je ona,

''Naša deca čekaju da im Očistimo Put od dosadašnjih shvatanja, trauma i niskih vibracija. Da ima očistimo Kanal 💟 od svega, da bi oni mogli da projure kroz njega i odvedu nas u Jednotu !''... mmmm, daaaa. 

Jedino što sam ja Shvatila da je cela naša Planeta, sve sa nama na njoj, samo jedna sitna ćelija jednog Ogromnog organizma. Kao što je recimo i jedna sićušna ćelija obolela od raka u stanju da zarazi ceo organizam i uništi mu život, tako je i naša Planeta sa niskim vibracijama u stanju da zarazi Univerzum. 

Zato smo dugo bili u karantinu i većalo se kako da nas leče.

Da li da nas maknu skroz iz organizma ili da nas leče? Mislim da nam je odobrena Svetlosna terapija. REKONEKCIJA je jedna od njih. Data nam je Još Jedna Šansa i treba da je iskoristimo. Da za buduće generacije Evoluiramo u 1."