Isceljivanje drugih može da bude i opasno jer je bolest, beda, briga koju čovek dobije u stvari samo komunikacija njegovog unutrašnjeg bića sa njim. To je način na koji ga biće opominje da nije na dobrom putu.
Biće u nama je naša konekcija sa Bogom. Ako mu mi kao isceljitelj uzmemo tu bolest ili bedu, mi tog čoveka onda samo utemeljujemo na njegovom pogrešnom putu.
Isceljitelj ako se već umeša u tu komunikaciju sa Bogom jedino što sme da učini je da pomogne tom čoveku da postane svestan. Da ga osvesti da to biće u njemu postoji.
Pomaganje drugom tako što mu rešavaš problem je odmoć i nazadovanje za obe strane.
Kako je informacino polje čoveka prevashodno vezano za majku Zemlju isceljitelj treba da usidrava zrak u nju, čime konektuje informaciono polje Oca Univeruma sa njom. Ljudi su antene tako da se usidravanje zraka vrši kroz njih. Tada njegovo polje postane deo veze Zemlje i Univerzuma, što dovodi do balansiranja i uskladjivanja polja čoveka sa prirodom samog postojanja.
To mu širi svest, povezuje ga sa unutrasnjim bićem, postaje svestan znanja i to ga može izvesti na pravi put i dovesti do isceljenja. A šta je isceljenje za jednog coveka to je već pitanje namere njegove duše sa kojom se otelotvorila u ovom postojanju sada i ovde.
Ovaj život u materiji služi sazrevanju duše i ona nam kreira situacije u životu koje će tom sazrevanju pomoći.
Kada čovek postane svestan toga ,tj postane svestan da postoji aktivna komunikacija sa dušom , on moze u dogovoru sa njom da kreira svoj život na način da mu bude dabro i da ispuni svoju svrhu.
