Uvek kažemo da roditelji bezuslovno vole decu, a upravo deca su ta koja bezuslovno vole svoje roditelje.
Do momenta dok čovek doživi potreban uzrast da bi postao roditelj on je na sebe već navukao gomilu programa. Već dugo pokušava da ispuni očekivanje svojih roditelja, svojih drugara, celog društva. Strah od pogrešnog postupka koji će ugroziti njegov položaj u društvu, prihvatanje okoline i egzistencije je već prisutan na više nivoa. Dolazak potomka na ovaj svet pokreće nove strahove. Da li se ispravo ponaša? Da li je dobar roditelj? Da li pravilno podiže svoje dete?
Višeslojni strahovi nas suzbijaju, ograničavaju, sužavaju našu percepciju i često se desi da roditelji ne umeju da prepoznaju detevu potrebu da voli i da odgovore na njegovu ljubav. Od silne brige bombarduju ga pravilima i stalno razmišljaju o sledećem postupku i od te buke ne čuju glas te tanane duše njegovog malenog deteta. Ne desi se ta konekcija i nikako da klikne. Uvek fali to nešto malo. Dete ne razume šta de dešava. Roditelji opterećeni vaspitanjem i dobrim namerama ni ne primećuju da se nešto dešava. Detetu fali to nešto malo i kako bezuslovno voli svoje roditelje počinje da oseća krivicu. Misli da nešto nije kod njega u redu i tada čini zločin prema sebi.
Tako čovek postaje skup slepljenih strahova i vrši zločin prema svom biću jer pre svega je drustveno biće, željan prihvatanja i priznanja, pa svakodnevno prihvata trendove i tim konstantnim prilagođavanjem gubi sebe. To mu stalno aktivira stečene i nasleđene strahove i upada u jedan začarani krug. Kada god ne odgovorimo na potrebe naseg bića mi vršimo zločin prema sebi. Najveći zločin je kada fokus držimo na svet izvan sebe i stalno nekome zameramo na njegovom ponašanje i smatramo da je neko drugi kriv za sve što nam se dešava u životu. Postoje uzročno posledične veze i njima uvek dovodimo neka iskustva u naš život, tako da pre svega moramo da postanemo odgovorni prema svojim mislima, rečima i delima. Mnoga iskustva u našem životu postoje da bi smo otkrili šta to nismo i gde su nam granice po pitanju nekih stvari.
Kada nas neka osoba večito gazi , umesto da optužimo nju treba sebe da pitamo zašto to dopuštamo i pristajemo na to. Buntom i nezadovoljstvom u sebi zbog tog čina samo umnožavamo i jačamo energiju upravo tog gaženja. Tako je sa svakom situacim koja nam ne odgovara. Stalnim žaljenjem i pričanjem o problemu mi ga samo jačamo. Iskustvo problema nam u stvari služi da otkrijemo svoje slabosti i ono na čemu treba da radimo na sebi. Umesto da upiremo prstom u nekakvog zločinca treba da shvatimo da smo mi taj zločinac jer u stvari pristajemo na odnos i situacije koje nisu po meri našeg bića. Zato se treba vratiti sebi. Pitati sebe čega se to plašim pa pristaj na odnose koji me oštećuju? Tek kada sebi počnemo da postavljamo pitanja postaćemo svesni slojeva i slojeva strahova koji možda čak i nisu naši.
Stvari su u suštini vrlo jednostavne. Bolest je rezultat vršenja zločina prema sebi. Treba shvatiti da telo ima potpuno odvojenu svest od našeg bića i treba stalno proveravati o čemu to telo razmišlja, čega se plaši i šta privlači u svoj život. Mogli bi reći da je svest tela podsvest našeg bića, ali bez obzira što je tamo negde ispod nekog vela, upravo ta svest tela, ili ti podvest privlači sve u naš život. Zato kada god se nađete u situciju koja vam ne prija proverite šta vaše telo radi, šta vrtite u podsvesti.
Kada nas noge bole verovatno smo prepuni tuge. Iz straha od doživljenih iskustava počinjemo da se plašimo budićnosti i strah nas je da zakoračimo u nju. Noge nam se odseku od straha.
Kada osetimo pritisak u korenu nosa, sto može izazvati glavobolje, probleme sa vidom, sinusima i grlom verovatno niste bolesti već vam je Duša u nosu. Obično smo toliko uplašeni od života da nam se Duša sklupčala na samom ulazu u telo, želeći da pobegne odatle. Umesto lekova treba svojoj Duši pružiti utehu, podršku, ljubav isto kao sto bi ste utešili i prgrlili malo dete. Osvastiti svoje strahove i oključati Ključnu kost i otvaranjem tih vrata pustiti opet svoju Dušu da se ulije u telo. Zaključana ključna kost nam donosi probleme sa štitnom žlezdom i kompletnim endokrinim sistemom.
Posmatrano odozgo iz Univerzuma energija nije ni dobra ni loša. Čovek je biće koje je sposobno da stvara energiju i daje je Univerzumu. Strah, panika, tuga prozvode ogromne količine energije ali radost i ljubav isto toliko. Za Univerzum je to isto. Strah i ljubav su proivođači energije. Zato mi sami svesno treba da biramo vrstu energije koju ćemo proizvoditi.
Sva pravila društva, modni trendovi, aktuelne stvari po pitanju ishrana, odevanja, položaja u drustvu, seksualna orjentacija, politička opredeljenost su samo spoljni faktori koji kod nas podstiču osećaj krivice i strahove što služi svrsi jer proizvode ogromne količine energije.
Množi se ono na čemu držite fokus, zato čovek jeste odgovoran za stvarnost koju živi.
