Neka svi događaji koji me traže
Nađu put do mene
Neka ih prihvatim mirnog uma
Kroz očevo tlo mira po kome hodamo.
Neka svi ljudi koji me traže
Nađu put do mene
Neka ih prihvatim srcem punim razumevanja
Kroz ljubav koja teče od Hrista i u kojoj živimo.
Neka sva bića duha koja me traže
Nađu put do mene
Neka ih prihvatim čiste duše
Kroz okrepljujuće svetlo duha kojim vidimo.
Rudolf Štajner
Svi pričaju o značaju hipofize , a niko ne spominje hipotalamus. Hipofiza je ta koja dozira sve što treba našem organizmu da bi bio u savršenom stanju, ali hipotalamus je taj koji joj daje informacije o trenutnom stanju u organizmu i na osnovu tih informacija hipofiza luči hormone i td. I šta se tu zapravo dešava. Hipotalamus uvek zapamti one ekstremne situacije. One adrenalinske situacije. Svako je u životu imao velika uzbuđenja bilo zbog stresa ili radosti, ali hipotalamus zapamti tu krajnju situaciju i svaki sledeći put kada dođe i do najmanjeg uzbuđenja hipotalamus pali alarme i sirene i šalje hipofizi sliku da je opet onaj ekstremni stres u pitanju. Dakle hipotalamus laže i zbog toga hipofiza šalje previše svega u organizam. Posle izvesnog vremena to nam preoptereti sve organe sa unutrašnjim lučenjem i umesto da pijete lekove vi samo treba da slažete hipotalamus. Sve svoje zdrastvene probleme je inače moguće rešiti dubokim i svesnim disanjem. Skoncentrišite se i opustite koliko je moguće. Dišite duboko, sporo i iz stomaka ali tako što kroz nos povlačite prvo vazduh na gore, mislite na svoj hipotalamus , zamišljajete kako se puni vazduhom, isključuje alarme i šaljite mu mislenu poruku da je sve u redu. ‚‚ Ja sam dobro i samnom je sve u redu‚‚ Rezultati ovoga su neverovatno dobri ali moram i da upozorim. U početku će vam trebati vremena da se naviknete na ovakvo disanje ali kasnije tu komunikaciju sa hipotalamusom svedite na pet minuta , inače će te se toliko predozirati energijom da vam se nikada neće spavati, ni danju ni noću. Vaš organizam će raditi kao švajcarski sat :)
Edvard Meniks – šta blokira svetlonosce i kako se odblokirati (BTOS)
Uređenje i prevod uradila Lidja Kuresevic "Zvezdana porodica"
Mnogi ljudi nose "zapis progonjenosti", a skoro svi svetlonosci ga nose. To podrazumeva energetski zapis o mučenju i progonu, patnji i ispaštanju koje su pretrpeli u nekom od prethodnih života, zbog svog isceliteljskog rada i javnog izlaganja istine. Većini svetlonosaca koji danas žive, ovo nije prva inkarnacija u kojoj su svetlonosci. Na većini mesta na Zemlji, u prošlosti, biti svetlonosac bilo više prokletstvo nego blagoslov. Često smo bili prognani, mučeni, ubijani, odvojeni od svoje porodice, ili su članovi naše porodice mučeni i ubijani. Pored toga, taj zapis postoji i u našem kolektivnom energetskom polju, zajedničkoj karmi, pa ovaj zapis može nositi i osoba kojoj je ovo prvi život u kojem je svetlonosac i koja nikada lično nije imala probleme ove vrste. Ovaj zapis se prikazuje u našem životu kroz nejasan strah da "nije bezbedno biti viđen i sijati svoju svetlost (jer ću biti progonjen, ubijen, kažnjen, razapet, kamenovan, spaljen itd.)".
Svetlonosac ima snažnu potrebu da podeli svoj isceliteljski "dar" sa svetom, da obasja i druge ljude svetlošću koja mu je data, da pomogne drugima da uđu u svoju svetlost, jer su svetlonosci empate i duboko ih pogađa tuđa patnja; žude da učine nešto da umanje patnju drugih ljudi, jer im to donosi mir i radost. Zbog sukoba ova dva motiva, svetlonosci često samo "svetlucaju" umesto da "sijaju", pomažu samo manjem broju ljudi, plaše se da preuzmu ulogu predvodnika čovečanstva ka svesnosti i svetlosti, da preuzmu moć, oklevaju zbog tog nejasnog straha da se nešto loše može desiti njima ili njihovoj porodici.
Mnogi svetlonosci se plaše moći, jer smo učeni da moć kvari ljude. Ne želimo biti kvarni, pa stoga ne želimo biti moćni. Desi se da vidimo da neko postane moćan i počne da seje zlo oko sebe i ne želimo biti takvi. Ili vidimo nekoga ko je moćan kako čini zlo drugim ljudima, životinjama, biljkama, planeti. Svetu je potrebno da svetlonosci preuzmu sve oblike moći koji su im na raspolaganju – duhovnu, monetarnu, političku, jer je svetu potrebno još više osvešćenih, isceljenih ljudi. Sve dok neosvešćeni ljudi odlučuju o sudbini naroda, zemalja i planete, ne piše nam se dobro. Moć nam samo daje mogućnost izbora, to je put za ispoljavanje svoje volje.
Ako smo na neki način povređeni, to se samo otkriva i pokazuje kada postanemo moćni. Moć otkriva mrak koji se krije u osobi. Zato je važno da radimo na svom isceljivanju, kako bi naša svetlost bila što čistija – da budemo "čista posuda" za moć koja nam je prirodno data.
Edvard je radio sa osobom koja je bila na ivici da postane beskućnik i da počini samoubistvo. U pitanju je izuzetno nadaren svetlonosac, ali je dospeo u veoma tešku situaciju jer je odbacivao moć; odbacivanje moći je refleksija njegovog duboko urezanog straha proisteklog iz "zapisa progonjenosti". Doveo je sebe do ivice samoubistva i ekstremnog siromaštva zbog odbacivanja moći, tako da nije uspeo ni da ispolji svoj blistavi isceliteljski dar. Kada se svetlonosac oslobodi "zapisa progonjenosti", spreman je da samouvereno nastupi u svetu, među ljudima i da pomogne u širenju svesnosti i svetlosti.
Da bi se očistio "zapis progonjenosti", Edvard je stvorio "ključ saosećanja", jednostavan a moćan alat, zasnovan na izjavljivanju saosećanja prema sebi, za sve muke koje smo pretrpeli kao svetlonosci. Na taj način se na karmičkom nivou vrši čišćenje, jer je frekvencija saosećanja iz nekog razloga upravo suprotna karmičkoj frekvenciji, tako da je neutrališe, raskida i rastače naše karmičke zapise i distorzije. Pomaže i isceljivanje našeg unutrašnjeg deteta, prethodnih života i emocionalno isceljivanje.
U Edvardovom postupku za isceljivanje "zapisa progonjenosti", formiramo niz izjava koje počinju sa "tako mi je žao što si...". Obraćamo se sebi sa "ti", kao da stojimo izvan sebe, u svom uzvišenom sopstvu, najsaosećajnijem delu sebe i usmeravamo saosećanje unutra, ka sebi, svim ranjenim delovima unutar sebe, prošlim životima, ranjenoj unutrašnjoj deci iz svih inkarnacija.
Počinjemo tako što se opustimo uz duboko disanje i fokusiramo svoju pažnju na srčanu čakru i solarni pleksus. Na osobi koja se javila u program, Edvard primenjuje ovaj alat formiranjem sledećih izjava, koje osoba ponavlja za njim (Edvard je vidovit i zna kroz šta je konkretna osoba prošla, pa prema tome formira izjave, ali mi ih možemo koristiti za svaki slučaj i kad ne znamo tačno kroz šta smo prošli):
"Tako mi je žao što si razapet (na krst)"
"Tako mi je žao što su te mrzeli zbog istine koju si govorio"
"Tako mi je žao što su bili uplašeni od tvojih darova"
"Tako mi je žao što nisu voleli i slavili tebe i tvoje darove"
"Tako mi je žao što se uvek završava na taj način"
"Tako mi je žao što si bio nemoćan (u pitanju je muška osoba) da promeniš stvari"
"Tako mi je žao što si rođen na pogrešnom mestu u pogrešno vreme"
"Tako mi je žao što si bio tužan"
"Tako mi je žao što je bilo toliko patnje"
"Tako mi je žao što nisi uspeo da im pomogneš da iscele više patnje"
"Tako mi je žao što te nisu čuli"
"Tako mi je žao što je sve to slomilo tvoje srce"
"Tako mi je žao što su ti slomili srce 1000 puta"
"Tako mi je žao što je čitavo ovo mesto toliko puno patnje"...
Na kraju opet duboko dišemo i obraćamo pažnju na osećaje i slike u oku uma. Moguće je da nam se jave sećanja na prošle živote koja mogu da razjasne našu potrebu da se "krijemo" i nejasni osećaj da nije bezbedno biti "vidljiv" u svetu kao iscelitelj i svetlonosac.
U ovom procesu se često dešava da osoba nesvesno koristi "ja" umesto "ti" (npr. "žao mi je što me niste čuli"). To znači da procesira veoma duboko urezan i veoma ličan energetski zapis. U nama postoje mnogi ranjeni fragmenti. Neki od njih su nesrazmerno veći od drugih. Kada radimo na velikom fragmentu, zaista se identifikujemo sa njim, jer u tom trenutku smo u tom fragmentu i kažemo "ja" iako čujemo (da Edvard kaže) "ti" i znamo da treba da ponovimo "ti". Treba da kažemo "ti", jer treba da budemo izvan tog fragmenta i šaljemo saosećanje u njega, da ga iscelimo i da iscelimo povezani zapis.
Kada izgovorimo ove reči, kao npr. "tako mi je žao što ovo mesto slama srce", rastačemo taj deo naše stvarnosti. Kada raščistimo karmičke zapise i distorzije, oni više ne moraju da se reflektuju ka spolja, u našu fizičku realnost.
Takođe, ove fraze nam mogu delovati istinito, ali one nisu obavezno apsolutna istina. Ono što zapravo govorimo je da je neki ranjeni deo nas imao subjektivno iskustvo, toliko duboko, da je ono stvorilo energetski zapis na našoj duši. I taj zapis je ono što rastačemo. Ili je to iskustvo zapisano u kolektivnom pamćenju i na neki način je povezano sa nama. U svakom slučaju, ovim postupkom ga brišemo iz našeg polja, da se ne bi dalje reflektovao u fizičku realnost.
Sve što se pojavljuje u našem polju spada u dve grupe (sa par izuzetaka): ili je
a. istinita svetlost naše duše koja se projektuje u formu, kako bismo mogli da iskusimo savršenstvo naše duše na zemaljskoj fizičkoj ravni, ili je
b. karmička distorzija.
Čista svetlost svake duše i njen izraz su različiti, ali imaju i mnoge zajedničke karakteristike. Življenje u svetu gde je sve patnja – to nije izraz uzvišene svetlosti duše. Ako mi imamo takvo iskustvo, to je karmička distorzija. Izražavanjem saosećajnosti, mi rastačemo te karmičke distorzije i taj aspekt naše realnosti, a menja se i naše polje mogućnosti (mogućih ishoda), jer u njega sada mogu ući zraci svetlosti, koji i jesu svetlost naše duše. Prijatni događaji su zraci svetlosti naše duše koji se reflektuju na spoljnoj realnosti, kako bismo mogli da iskusimo svet u kojem nije sve samo patnja. To je stvarnost u kojoj nam ne lome srce 1000 puta, u kojoj možemo ublažiti patnju, u kojoj nas drugi čuju i slušaju i cene naše darove.
Nakon izgovaranja fraza, možemo ostati u osećaju koji je nastao, sve dok ne osetimo da je proces završen. Ako osetimo da ima još nešto što treba otpustiti, obraćamo pažnju na slike koje se javljaju u "oku uma" (poput vizije) ili emocije koja izranja. Kada ih imenujemo (emocije), možemo sami formirati fraze saosećanja, ubacujući situacije iz tih slika i te emocije, kako bismo nastavili proces oslobađanja.
Šta se konkretno rekalibriše kada koristimo izjave saosećanja:
Naša duša, najuzvišeniji deo nas, postoji van vremena i prostora, u nemanifestovanoj realnosti. Odatle projektuje svoju svetlost, koja se prelama kroz sočivo, koje prvo pretvara ovu svetlost u tečnu svetlost, a zatim u čvrstu formu koju iskušavamo kao našu fizičku stvarnost.
Karmičke distorzije su kao pukotine i zamagljenja u sočivu. Karma nije svetlost, ali je drugačiji sloj energije i ima određenu frekvenciju. Ona deformiše svetlost. Istinska, prvobitna frekvencija svetlosti se deformiše i manifestuje u vidu poremećaja u našem svetu, događaja koji nam smetaju. Frekvencija saosećanja je suprotna karmičkoj. Kada je šaljemo ka unutra, ona ulazi u to sočivo i raščišćava zamagljenja, isceljuje pukotine – uklanja distorzije. Nastaje veći prozor kroz koji svetlost naše duše može da sija i dešavaju se "čuda". Ono što nazivamo čudom je samo nedeformisana svetlost naše duše, koja je najzad uspela da bljesne do nas u svojoj čistoj formi.
Isceljujemo se tako što uklanjamo ono što deformiše svetlost naše duše. Iako pri tome prolazimo kroz bolne epizode i sećanja, u suštini to je nežan proces.
Neki ljudi koji su sada svetlosni radnici, u nekom ili nekim životima su bili veštice i vešci koji su koristili energiju u negativne svrhe. Pogrešili su i ne mogu to sebi da oproste. Zato su se zavetovali da više nikada ne preuzmu moć za sebe, jer smatraju da ne mogu verovati sebi da neće opet nanositi drugima zlo. Sada se ne sećaju zaveta koji su dali, samo su lišeni moći ili je odbijaju i zato žive kao žrtve.
Mnoge svetlosne radnike koči "ko sam ja da... (npr. podučavam druge)?" blokada. Smatraju da je potrebno da sami budu savršeni – potpuno i kompletno isceljeni, kako bi imali dovoljno mudrosti da pomognu drugima. Međutim, svako iskustvo koje smo integrisali i svaki deo puta koji smo prešli, nose određenu dozu mudrosti koju možemo podeliti sa drugima tako da im olakšamo put ka njihovom sopstvenom isceljenju.
Integrisano prosvetljenje je kretanje ka "raju na Zemlji". Neki ljudi govore o transcendenciji, uzdizanju iz i iznad fizičkog domena i njegovom prevazilaženju radi ulaska u svetlost. Integrisano prosvetljenje podrazumeva da SVU našu svetlost donesemo ovamo, na ovaj fizički nivo. Ljudsko telo nam je dato da bismo doneli svoju svetlost u njega, a ne da bismo je držali izvan tela. Tako ostvarujemo celovitost u ljudskoj formi i to je naročito značajno za svetlonosce, jer onda tu integrisanu svetlost možemo prenositi kao učitelji na svoje učenike.
Ako u sebi osetimo strah u procesu isceljivanja, to je u redu. Možemo tim uplašenim delovima sebe pružiti saosećanje i pomoći im da postanu spremni za napredovanje.
~ Edvard Meniks
“MISAO stvara osećaj, a osećaj pokreće hemijsku proizvodnju u našem telu, a ta hemija nas dovodi do određenih reakcija, koje dalje pokreću sva dešavanja oko nas.
Ukoliko nam se NE sviđa naša trenutna situacije ili opšte stanje, treba Osvestiti tu misao koja nas drži u toj tački.
Obično je ta misao duboko podsvesna i prikrivena.
Da bi je doveli pod Svetlost reflektora i osvestili možemo da nađemo način kako da komuniciramo sa njom.
Recimo, Ponavljamo u sebi kad god se setimo:
- Dopuštam sebi da osvestim svoje misli 🙏🏻
- sa lakoćom sam se Setila svojih najdubljih misli
- ❤️ ho'oponopono:
"Šta se to samnom dešava pa ne uspevam da osvestim misli koje blokiraju moj organizam i utiču na moj život?
Žao mi je.
🙏🏻 Molim te, oprosti.
Ja te Volim.
Zahvalna sam ti na svemu."
- ja volim svoje misli i sa Ljubavlju ih prihvatam.
* * *
MOMENAT kada Osvestimo svoju Misao je kao da stavimo Ključ u bravu i širom otvorimo Vrata.
Ta misao se obično formira u deliću sekunde u trenutku nekog proživljenog straha, šoka ili bolne situacije.
Budemo je nesvesni, ali energetske blokade koje je stvorila u toj sekundi ostaju prisutne
~ 💜 sve dok ih ne Osvestimo. ✨
Pišem ti a u stvari pišem sebi. Dok pišem sebi mislim na tebe. U stvari pišem svim treperavim saosećajnim dušama koje su uvek svesnije drugih, a za sebe ne postoje.
Nikada ni pomislila nisam da ću tako nešto čuti od tebe, ali ni od sebe. Ni u najluđoj viziji nikada nisam videla da će neko od nas dobiti tu dijagnozu maligniteta. Znaš shvatila sam da nam život servira prema našoj tvrdoglavosti. Dobijamo onoliko koliko smo tvrdoglave. A mi smo baš takve. Koliko god bile opominjane od samog života uvek smo se trudile da organizujemo i onu najmanju sitnicu za naše voljene, da se oni ne bi brinuli, svu brigu smo preuzimale na sebe. Prioritet nam je bila udobnost i bezbrižnost naše dece dok smo se grčile pod udarcima života i lomile od bola i razočarenja, sa večitom čežnjom za zajednicom, pripadanjem i ljubavi, a nekako nam je baš to uvek nedostajalo u životu.
‚‚ Imaš li neku knjigu da mi daš na čitanje‚‚ pita me moja drugarica i onda me nasmejala dodavši ‚‚ ne mislim na one tvoje uvrnute, već neku običnu, normalnu‚‚ . Bacim pogled na knjige Sala Rakelija, Drunvala Malhisedeka, Barbabare Marčinijani, Muldaševa pa i Lazareva koji me je svojevremeno bukvalno tukao po glavi onim svojim tekstovima. Nema tu ništa uvrnuto. Gutala sam ih rasla sa svakom pročitanom rečju i ako znam da su samo kap ogromnog ne sagledivog okeana. Žao mi je što nemam na policama bar četiri ‚‚obične‚‚ knjige koje sam čitala srcem i trajno su se naselile u njemu. ‚‚ 40 pravila ljubavi‚‚ Elif Šefak o Rumiju, Jagodin Čandra Loku iz ‚‚ Indigo Bombaj‚‚ , ‚‚Anđeli u mojoj kosi‚‚ Lorne Birn i poslednje ispunjenje ‚‚Ja posle upoznavanje tebe‚‚ . Nemam čak ni onu zvrcnutu Žanu Poliakov koja me je izluđivala svojom knjigom ‚‚ Ona zna‚‚ E to je baš bilo smešno. Moja majka je tu knjigu našla u biblioteci. Pravo je čudo da za sve ove godine koliko je član još uvek nije pročitala sve naslove. U više navrata mi je dobacila da čita nešto što ja moram da pročitam jer je tu napisano sve o čemu joj ja pričam godinama a ona me baš ništa nije razumela. Prevrnula sam očima kada mi je donela i još napomenula da ne zna da li će mi se svideti njen stil. I stvarno uzela sam je sa odlukom da me već nervira. I nervirala me sve vreme. Preskakala sam po desetak strana i optuživala Žanu kako je površna i prazna. Gotovo je identično hronološki ispisala tokove mog života, ali ih nije opisala. Samo nabacala pojmove o kojima sam toliko želala više da znam, ali ona mi nije davala objašnjenje. Samo me bockala i terala da se setim svega i baš me naljutila. I onda sa nekih desetak stranica pred kraj preskočila je prag moje svesti u ušla u moj svet. Donja vilica mi je samo spala od prizora u mojoj glavi. Da, ona zna.... sad znam i ja.... šta?,,,, nemam pojma, samo znam da znam. Tada sam se dušom vezala za tu iritantnu i nepoznatu ženu, i zavolela je iskreno i duboko.
U policama ugledam omiljene knjige iz rane mladosti. Ni sama ne znam koliko puta sam ih ponovo i ponovo pročitala. Ne znam da li bi mogla opet ali sam moj drugarici pružila prvu od šest knjiga Zagorkine ‚‚Gričke vještice‚‚ . Pogledala me sa velikim nepoverenjem ali je ipak kontesu Neru ponela u svoj dom. Baš da vidim za koliko vremena će doći po ostale.
Dijamant mora dugo da se obrađuje i brusi da bi se došlo do one istinske lepote koju u sebi skriva i prođe kroz mnogo grubih tortura da bi konačno tu tananu lepotu istakao, ispoljio i isijavao.
Tako je i sa ljudskom dušom. Da bi se "izbrusio" taj duhovni potencijal , pročistio, ispoljio i isijavao svom svojom istinom , mora da pređe dug put sa svim svojim usponima i padovima.
Ljudsku patnju, bol i nevolju može da razume samo osoba koja je i sama doživela golgotu. Ako je na tom putu uspela da sačuva ljubav, veru, nadu i mir u duši, uspeće da dodirne svako srce i podrži svakog na njegovom putu ulivajući mu baš tu ljubav, nadu i veru koju je i sama doživela.
