Pišem ti a u stvari pišem sebi. Dok pišem sebi mislim na tebe. U stvari pišem svim treperavim saosećajnim dušama koje su uvek svesnije drugih, a za sebe ne postoje.
Nikada ni pomislila nisam da ću tako nešto čuti od tebe, ali ni od sebe. Ni u najluđoj viziji nikada nisam videla da će neko od nas dobiti tu dijagnozu maligniteta. Znaš shvatila sam da nam život servira prema našoj tvrdoglavosti. Dobijamo onoliko koliko smo tvrdoglave. A mi smo baš takve. Koliko god bile opominjane od samog života uvek smo se trudile da organizujemo i onu najmanju sitnicu za naše voljene, da se oni ne bi brinuli, svu brigu smo preuzimale na sebe. Prioritet nam je bila udobnost i bezbrižnost naše dece dok smo se grčile pod udarcima života i lomile od bola i razočarenja, sa večitom čežnjom za zajednicom, pripadanjem i ljubavi, a nekako nam je baš to uvek nedostajalo u životu.Ta preterana brižnost i uređenje života ima svoje ime: strah od života. Strah da mu se slobodno prepustimo. Strah da raširimo krila i letimo bez navigacije.
Ta stalna potreba da sve bude savršeno uređeno zove se kontrola života koja nas drži skrajnute, sklonjene u stranu od samog toka života. To je u stvari vera u problem a ne u radost življenja. To je kao da životu kažeš ništa ne valjaš, a to je isto kao da kažeš ja sa bolja od tebe, bolji čovek od drugih ljudi, a to je oholost i arogancija. Upravo nam to smanjuje imunitet . Neki ljudi su otvoreno oholi ali i strah od života je oholost. Strahom od života , samom životu stavljaš do znanja da mu ne veruješ, da ti se ne sviđa, da si bolja od njega, a pri tom ništa ne činiš samo za sebe. Svi su ti veći prioritet od tebe same. Znaš sve njihove želje i trčiš da ih ispuniš, a svoje želje pretvaraš u večitu čežnju za nekada, negde i ko zna kad. I to ima ime. Zove se odustajenje od sebe. I baš to tvrdoglavo odustajenje od svojih želja , potreba i snova stvara bolest koja se zove karcinom.
Bolest je u stvari upozorenje da nešto ne radimo kako treba. Opomena da treba nešto da promenimo. Ljubav prema sebi, prihvatanje sebe, zadovoljstvo sobom, da smo same sebi prioritet, uvek na prvom mestu, uživanje u životu, prihvatanje grešaka , pa i zanemarivanje drugih, sleganje remenima za njihove potrebe, nas vraća u tu reku života.
Postoji izreka : čini drugima kao što bi sebi, ali u našem slučaju je bitno da naučimo da činimo za sebe sve što bi učinili za svoju decu, majku, partnera, prijatelje. Karcinom je odustajanje od sebe. Zato budi sebi svoje dete, majka, najbolja prijateljica, poznanica i najvoljenije biće na svetu. Nauči da budeš i sebična. Da svaki minut života posvećuješ sebi . Za druge si več učinila mnogo. Sada ih nauči da se oslanjaju na sebe. Da su moćna bića. Da mogu sami da urede svoj život. Da ne moraš više da činiš ništa umesto njih , jer su sposobni da kreiraju svoj život. Tada će svi odnosi u tvom životu postati uzajamno davanje i primanje, a ne kao do sada tvoje beskrajno davanje koje sve oko tebe uči na beskonačno otimanje, uzimanje, kidanje tvoje duše i prisvajanje tih komadića, gubljenje sebe bez povratka.
Nauči da zahtevaš od života i tražiš vrlo konkretne stvari. Ispuni život sitnim vezom. Mali korak po korak možete odvesti daleko, samo se nikada ne zaustavljaj i nema više odustajanja. Više nama opravdanja za odustajanje od sebe.
