Edvard Meniks – šta blokira svetlonosce i kako se odblokirati (BTOS)
Uređenje i prevod uradila Lidja Kuresevic "Zvezdana porodica"
Mnogi ljudi nose "zapis progonjenosti", a skoro svi svetlonosci ga nose. To podrazumeva energetski zapis o mučenju i progonu, patnji i ispaštanju koje su pretrpeli u nekom od prethodnih života, zbog svog isceliteljskog rada i javnog izlaganja istine. Većini svetlonosaca koji danas žive, ovo nije prva inkarnacija u kojoj su svetlonosci. Na većini mesta na Zemlji, u prošlosti, biti svetlonosac bilo više prokletstvo nego blagoslov. Često smo bili prognani, mučeni, ubijani, odvojeni od svoje porodice, ili su članovi naše porodice mučeni i ubijani. Pored toga, taj zapis postoji i u našem kolektivnom energetskom polju, zajedničkoj karmi, pa ovaj zapis može nositi i osoba kojoj je ovo prvi život u kojem je svetlonosac i koja nikada lično nije imala probleme ove vrste. Ovaj zapis se prikazuje u našem životu kroz nejasan strah da "nije bezbedno biti viđen i sijati svoju svetlost (jer ću biti progonjen, ubijen, kažnjen, razapet, kamenovan, spaljen itd.)".
Svetlonosac ima snažnu potrebu da podeli svoj isceliteljski "dar" sa svetom, da obasja i druge ljude svetlošću koja mu je data, da pomogne drugima da uđu u svoju svetlost, jer su svetlonosci empate i duboko ih pogađa tuđa patnja; žude da učine nešto da umanje patnju drugih ljudi, jer im to donosi mir i radost. Zbog sukoba ova dva motiva, svetlonosci često samo "svetlucaju" umesto da "sijaju", pomažu samo manjem broju ljudi, plaše se da preuzmu ulogu predvodnika čovečanstva ka svesnosti i svetlosti, da preuzmu moć, oklevaju zbog tog nejasnog straha da se nešto loše može desiti njima ili njihovoj porodici.
Mnogi svetlonosci se plaše moći, jer smo učeni da moć kvari ljude. Ne želimo biti kvarni, pa stoga ne želimo biti moćni. Desi se da vidimo da neko postane moćan i počne da seje zlo oko sebe i ne želimo biti takvi. Ili vidimo nekoga ko je moćan kako čini zlo drugim ljudima, životinjama, biljkama, planeti. Svetu je potrebno da svetlonosci preuzmu sve oblike moći koji su im na raspolaganju – duhovnu, monetarnu, političku, jer je svetu potrebno još više osvešćenih, isceljenih ljudi. Sve dok neosvešćeni ljudi odlučuju o sudbini naroda, zemalja i planete, ne piše nam se dobro. Moć nam samo daje mogućnost izbora, to je put za ispoljavanje svoje volje.
Ako smo na neki način povređeni, to se samo otkriva i pokazuje kada postanemo moćni. Moć otkriva mrak koji se krije u osobi. Zato je važno da radimo na svom isceljivanju, kako bi naša svetlost bila što čistija – da budemo "čista posuda" za moć koja nam je prirodno data.
Edvard je radio sa osobom koja je bila na ivici da postane beskućnik i da počini samoubistvo. U pitanju je izuzetno nadaren svetlonosac, ali je dospeo u veoma tešku situaciju jer je odbacivao moć; odbacivanje moći je refleksija njegovog duboko urezanog straha proisteklog iz "zapisa progonjenosti". Doveo je sebe do ivice samoubistva i ekstremnog siromaštva zbog odbacivanja moći, tako da nije uspeo ni da ispolji svoj blistavi isceliteljski dar. Kada se svetlonosac oslobodi "zapisa progonjenosti", spreman je da samouvereno nastupi u svetu, među ljudima i da pomogne u širenju svesnosti i svetlosti.
Da bi se očistio "zapis progonjenosti", Edvard je stvorio "ključ saosećanja", jednostavan a moćan alat, zasnovan na izjavljivanju saosećanja prema sebi, za sve muke koje smo pretrpeli kao svetlonosci. Na taj način se na karmičkom nivou vrši čišćenje, jer je frekvencija saosećanja iz nekog razloga upravo suprotna karmičkoj frekvenciji, tako da je neutrališe, raskida i rastače naše karmičke zapise i distorzije. Pomaže i isceljivanje našeg unutrašnjeg deteta, prethodnih života i emocionalno isceljivanje.
U Edvardovom postupku za isceljivanje "zapisa progonjenosti", formiramo niz izjava koje počinju sa "tako mi je žao što si...". Obraćamo se sebi sa "ti", kao da stojimo izvan sebe, u svom uzvišenom sopstvu, najsaosećajnijem delu sebe i usmeravamo saosećanje unutra, ka sebi, svim ranjenim delovima unutar sebe, prošlim životima, ranjenoj unutrašnjoj deci iz svih inkarnacija.
Počinjemo tako što se opustimo uz duboko disanje i fokusiramo svoju pažnju na srčanu čakru i solarni pleksus. Na osobi koja se javila u program, Edvard primenjuje ovaj alat formiranjem sledećih izjava, koje osoba ponavlja za njim (Edvard je vidovit i zna kroz šta je konkretna osoba prošla, pa prema tome formira izjave, ali mi ih možemo koristiti za svaki slučaj i kad ne znamo tačno kroz šta smo prošli):
"Tako mi je žao što si razapet (na krst)"
"Tako mi je žao što su te mrzeli zbog istine koju si govorio"
"Tako mi je žao što su bili uplašeni od tvojih darova"
"Tako mi je žao što nisu voleli i slavili tebe i tvoje darove"
"Tako mi je žao što se uvek završava na taj način"
"Tako mi je žao što si bio nemoćan (u pitanju je muška osoba) da promeniš stvari"
"Tako mi je žao što si rođen na pogrešnom mestu u pogrešno vreme"
"Tako mi je žao što si bio tužan"
"Tako mi je žao što je bilo toliko patnje"
"Tako mi je žao što nisi uspeo da im pomogneš da iscele više patnje"
"Tako mi je žao što te nisu čuli"
"Tako mi je žao što je sve to slomilo tvoje srce"
"Tako mi je žao što su ti slomili srce 1000 puta"
"Tako mi je žao što je čitavo ovo mesto toliko puno patnje"...
Na kraju opet duboko dišemo i obraćamo pažnju na osećaje i slike u oku uma. Moguće je da nam se jave sećanja na prošle živote koja mogu da razjasne našu potrebu da se "krijemo" i nejasni osećaj da nije bezbedno biti "vidljiv" u svetu kao iscelitelj i svetlonosac.
U ovom procesu se često dešava da osoba nesvesno koristi "ja" umesto "ti" (npr. "žao mi je što me niste čuli"). To znači da procesira veoma duboko urezan i veoma ličan energetski zapis. U nama postoje mnogi ranjeni fragmenti. Neki od njih su nesrazmerno veći od drugih. Kada radimo na velikom fragmentu, zaista se identifikujemo sa njim, jer u tom trenutku smo u tom fragmentu i kažemo "ja" iako čujemo (da Edvard kaže) "ti" i znamo da treba da ponovimo "ti". Treba da kažemo "ti", jer treba da budemo izvan tog fragmenta i šaljemo saosećanje u njega, da ga iscelimo i da iscelimo povezani zapis.
Kada izgovorimo ove reči, kao npr. "tako mi je žao što ovo mesto slama srce", rastačemo taj deo naše stvarnosti. Kada raščistimo karmičke zapise i distorzije, oni više ne moraju da se reflektuju ka spolja, u našu fizičku realnost.
Takođe, ove fraze nam mogu delovati istinito, ali one nisu obavezno apsolutna istina. Ono što zapravo govorimo je da je neki ranjeni deo nas imao subjektivno iskustvo, toliko duboko, da je ono stvorilo energetski zapis na našoj duši. I taj zapis je ono što rastačemo. Ili je to iskustvo zapisano u kolektivnom pamćenju i na neki način je povezano sa nama. U svakom slučaju, ovim postupkom ga brišemo iz našeg polja, da se ne bi dalje reflektovao u fizičku realnost.
Sve što se pojavljuje u našem polju spada u dve grupe (sa par izuzetaka): ili je
a. istinita svetlost naše duše koja se projektuje u formu, kako bismo mogli da iskusimo savršenstvo naše duše na zemaljskoj fizičkoj ravni, ili je
b. karmička distorzija.
Čista svetlost svake duše i njen izraz su različiti, ali imaju i mnoge zajedničke karakteristike. Življenje u svetu gde je sve patnja – to nije izraz uzvišene svetlosti duše. Ako mi imamo takvo iskustvo, to je karmička distorzija. Izražavanjem saosećajnosti, mi rastačemo te karmičke distorzije i taj aspekt naše realnosti, a menja se i naše polje mogućnosti (mogućih ishoda), jer u njega sada mogu ući zraci svetlosti, koji i jesu svetlost naše duše. Prijatni događaji su zraci svetlosti naše duše koji se reflektuju na spoljnoj realnosti, kako bismo mogli da iskusimo svet u kojem nije sve samo patnja. To je stvarnost u kojoj nam ne lome srce 1000 puta, u kojoj možemo ublažiti patnju, u kojoj nas drugi čuju i slušaju i cene naše darove.
Nakon izgovaranja fraza, možemo ostati u osećaju koji je nastao, sve dok ne osetimo da je proces završen. Ako osetimo da ima još nešto što treba otpustiti, obraćamo pažnju na slike koje se javljaju u "oku uma" (poput vizije) ili emocije koja izranja. Kada ih imenujemo (emocije), možemo sami formirati fraze saosećanja, ubacujući situacije iz tih slika i te emocije, kako bismo nastavili proces oslobađanja.
Šta se konkretno rekalibriše kada koristimo izjave saosećanja:
Naša duša, najuzvišeniji deo nas, postoji van vremena i prostora, u nemanifestovanoj realnosti. Odatle projektuje svoju svetlost, koja se prelama kroz sočivo, koje prvo pretvara ovu svetlost u tečnu svetlost, a zatim u čvrstu formu koju iskušavamo kao našu fizičku stvarnost.
Karmičke distorzije su kao pukotine i zamagljenja u sočivu. Karma nije svetlost, ali je drugačiji sloj energije i ima određenu frekvenciju. Ona deformiše svetlost. Istinska, prvobitna frekvencija svetlosti se deformiše i manifestuje u vidu poremećaja u našem svetu, događaja koji nam smetaju. Frekvencija saosećanja je suprotna karmičkoj. Kada je šaljemo ka unutra, ona ulazi u to sočivo i raščišćava zamagljenja, isceljuje pukotine – uklanja distorzije. Nastaje veći prozor kroz koji svetlost naše duše može da sija i dešavaju se "čuda". Ono što nazivamo čudom je samo nedeformisana svetlost naše duše, koja je najzad uspela da bljesne do nas u svojoj čistoj formi.
Isceljujemo se tako što uklanjamo ono što deformiše svetlost naše duše. Iako pri tome prolazimo kroz bolne epizode i sećanja, u suštini to je nežan proces.
Neki ljudi koji su sada svetlosni radnici, u nekom ili nekim životima su bili veštice i vešci koji su koristili energiju u negativne svrhe. Pogrešili su i ne mogu to sebi da oproste. Zato su se zavetovali da više nikada ne preuzmu moć za sebe, jer smatraju da ne mogu verovati sebi da neće opet nanositi drugima zlo. Sada se ne sećaju zaveta koji su dali, samo su lišeni moći ili je odbijaju i zato žive kao žrtve.
Mnoge svetlosne radnike koči "ko sam ja da... (npr. podučavam druge)?" blokada. Smatraju da je potrebno da sami budu savršeni – potpuno i kompletno isceljeni, kako bi imali dovoljno mudrosti da pomognu drugima. Međutim, svako iskustvo koje smo integrisali i svaki deo puta koji smo prešli, nose određenu dozu mudrosti koju možemo podeliti sa drugima tako da im olakšamo put ka njihovom sopstvenom isceljenju.
Integrisano prosvetljenje je kretanje ka "raju na Zemlji". Neki ljudi govore o transcendenciji, uzdizanju iz i iznad fizičkog domena i njegovom prevazilaženju radi ulaska u svetlost. Integrisano prosvetljenje podrazumeva da SVU našu svetlost donesemo ovamo, na ovaj fizički nivo. Ljudsko telo nam je dato da bismo doneli svoju svetlost u njega, a ne da bismo je držali izvan tela. Tako ostvarujemo celovitost u ljudskoj formi i to je naročito značajno za svetlonosce, jer onda tu integrisanu svetlost možemo prenositi kao učitelji na svoje učenike.
Ako u sebi osetimo strah u procesu isceljivanja, to je u redu. Možemo tim uplašenim delovima sebe pružiti saosećanje i pomoći im da postanu spremni za napredovanje.
~ Edvard Meniks
