Kreator

Duhovni, nevidljivi svet postoji a mi ga vidimo na način kako ga percepcira naš mozak i kako on na osnovu primljene frekvencije stvara sliku.

Recimo videti Bogorodicu znači da mi vibriramo na toj frekvenciji .... 

Značaj vere i molitve je upravo u tome da nam ona podiže vibraciju, frekvenciju. Aktivira se svest na toj određenoj vibraciji. Molitva je kao formula, zbir odabranih reči koje su kao ključevi koji otključavaju nova vrata našeg uma.

Misao je ta koja pokreće energiju i stvara kreaciju. Samim tim mi smo kreatori našeg individualnog života. Kada smo svesni toga dešava nam se puno povoljnih sitnica bez obzira na globalno stanje u zemlji kojoj živimo. To su oni trenuci kada kažemo da smo imali sreće, kada smo u neverici kad se stvari poklope i reše same od sebe, kad nam se neočekivano ispuni želja, kada kažemo da smo dobili pomoć iz duhovnog sveta. To znači da smo svojim mislima i osećenjima ( pa čak i nesvesno) bili na višoj frekvenciji i ta vibracija je delovala na našu stvarnost. Ima ljudi koji su uvek vedri i nasmejani ali im se stalno dešavaju loše stvari. Najčešće razlog tome leži u njihovi podsvesnim mislima koje su možda pune strahova, crnih slutnji, ne verovanja u uspeh.....

Ne živimo sami na ovoj planeti, niti u svojoj zemlji tako da smo stalno izloženi životnoj kreaciji koju masa ljudi stvara svojim mislima. Okupljena gomila koja protiv nečega u Etar stalno šalje sliku baš tog nečega i samim tim baš to umnožava. Zato se dostiže suprotan efekat od željenog. Sećam se kako je neko davao kao primer pokret zelenih koji se borio protiv zagađenja prirode i seče šuma. Oni su baš slike tog zagađenja, đubreta i seče slali u Etar i time se upravo to umnožavalo.

Zato je jako bitno, kada se okupi oko neke ideje ne isticati problem već rešenje. Bitno je slati u Etar sliku i informaciju o tome kako želimo da nešto izgleda ili se reši. U ovom slučaju divne zelene šume, čiste potoke, reke, ulice, blistave gradove sa čistim vazduhom i nebom....

Verovanje u svoju želju i molitva nam dižu vibracu , i držanje fokusa na željeni izleg, će nas dovesti do rešenja. Pričanje o problemu će umnožavati problem. 

U redu je reći sve o svom problemu, šta, kako i zašto, ali onda držati fokus samo na rešenju.

Čovek je generalno uvek pritisnut nekom brigom, teretom i pred večitim izazovima. U sebi nosimo KOD sa već određenim programima i znanjima, i onim šta u ovoj ravni želimo da ikusimo i naučimo. Naš DNK je samo deo KODa. 

Generalno mi smo kao setva semena. Ne proklija svako seme, niti svaka klica izraste u zdrav izdanak, tako je i naše postojanje kao seme pod selekcijom. 

Realno samo kada je čovek pritisnut velikim bolom i patnjom zaista pokazuje ko je on, koji će spektar emocija i osećanja emitovati. Koje će misli imati kada je u najgorem i najtežem stanju? Na osnovu tih vibracija , tih svojih misli smešta sebe u nivo vibracije i na osnovu tih frekvencija dešavaju mu se određene situacije u životu. 

Surovo je, ali to je kao ispit. Ko položi prelazi u viši razred. Zato je jako moćno kada u trenutku najvećeg bola i patnje sačuvate svest o tome. Preteško jeste ali to je kao kada se Feniks uzdiže iz pepela. 

Zato se kaže sačuvaj ljubav u srcu, zahvali se problemu, u sebi reci neprijatelju da ga voliš, u sebi se zahvali za nesreću. 

Preteško je, gotovo nemoguće biti zahvalan za bol, ali što pre uspemo da izrazimo tu zahvalnost, pre će mo podići frekvenciju i izaći iz tog strašnog mraka. Taj problem, taj mrak kroz koji prolazimo je samo odabrani program koji će nas u ovoj ravni dovesti do nivoa duše koji smo hteli da postignimo. Deo mnogo većeg plana koji ima svoju svrhu. Inkarnacija, tj sazrevanje duše.

Samo dobrim se bori za dobro, samo dobrotom stvaramo dobro, a i najmanjim zlom i negacijom možemo samo da kreiramo loše stvari.

Kod Stefana

 Ja sam godinama proživljavala život Stefana Lazarevića. Danas sam se zatekla u njegovom Bulevaru naspram njegovog izvajanog kipa, koji mogu da primetim nema veze sa njim, ali to je podstaklo moje filmove u glavi.

Odmah da kažem kako je to strašno. Možda sam imala 25 godina kada su krenula prva snoviđenja. Nisam razumela šta se samnom dešava niti sam imala kome da kažem ili da pitam. Stizali su godinama, da kažem frejmovi neke veće slike. Tek posle mnogo mnogo godina i spoznaja shvatila sam da se radi o Stefanu Lazareviću i njegovoj sestri Oliveri. 

On je umro u pedesetoj godini. Zbir brojeva 1427 godine je bio 5 , isto kao 2021 godine kada sam ja u pedesetoj godini jedva pretekla. To sam naravno sve kasnije shvatila.

Mislim da bi te moje žive vizije mogla da protumačim kao poruku da naša zemlja prolazi kroz iste obrasce, ili ti energetske zapise, prstene, kapije.... ne znam koji izraz da upotrebim, kao u to vreme pre Kosovskog boja, za vreme i posle. Tada nam je na prevaru, zbog izdaje najbližeg saradnika, nešto oteto. Moguće je da je u pitanju mali ili veliki kovčeg..... neki artefakt koji će možda u našem veku biti razotkriven.

Ljudi koje zanima istorija to verovatno znaju, ali za mene potpunog laika bio je šok, viđenje pa i doživljavanje takvih prizora. To su čitavi filmovi. Na isti način sam saznala i za Novo brdo, današnje Kosovo, gde mi je kroz viziju ukazivano utvrđenje na brdu u kome su se nalazile da kažem tri crkve, da bi kroz istraživanje i čitanje saznala za postojanje rudnika našeg Cara Dušana, da je u pitanju utvrđenje Novo brdo , gde su bar u despotovo vreme živeli Sasi, koji su tu radili kao rudari. Jedno vreme su knjeginja Milica i despot Stefan Lazarević tu živeli, posle Kosovskog boja. Iz tih rudnika su se davale neverovatne količine blaga Turcima i time otkupljivao kakva takva život za naš narod.

Ima i jedan prikaz o kome nikada ništa nisam našla da pročitam a to je momenat smrti despota Stefana Lazarevića. Njegovoj sestri Oliveri stiže obaveštenje o tom događaju i vidim je kako panično pakuje stvari i držeći za ruku malenog dečaka, možda mlađeg od 5 godina, gotovo trči niz kamene stepenice kule na Kalemegdanu. Mislim da sam čula i udaranje drvene nanule o kamen. U gravi joj je bilo da što pre izvede Stefanovog sina iz Beograda.

U današnje vreme se vodi polemika gde počivaju mošti Stefana Lazarevića. Ja samo znam da kada sam prišla manastiru Koporin, kao da sam zagazila u drugu dimenziju, tada ne razumevajući zašto, a u manastiru Manasija se raspadam od tuge jer tu počivaju kosti njegovog mlađeg brata Vuka kojeg je neizmerno voleo i duboko propatio zbog njega. Ne tvrdim, samo tako osećam.

Isto tako se ne zna gde počiva Olivera a ja verujem da je u manastiru Beška na Skadarskom jezeru.

Ne znam da li taj mali dečak kojeg je vodila za ruku ima bilo kakve veze sa grofom Savom Vladislavićem Raguzinskim za koga sam saznala isto kroz prikaze, a bio je fascinantna ličnost. Živeo je od 1669 do 1738. god , samo znam da sam se sa 17 godina zatekla u tadašnjem Lenjingradu i dok smo obilazili zimski dvorac Ermitaž ja sam imala strašne vrtoglavice, drhtavice, mučnine da bi posle mnogo mnogo godina kasnije saznala za njegov lik i delo i da se u okviru Ermitaža jedno vreme nalazio i njegov dom. 

Zanimljivo je da su se Stefan Lazarević i Sava Vladislavić rodili u januaru a umrli u junu/julu. A Nikola Tesla se rodio u julu a umro u januaru, baš kao i naš Sveti Sava.

Za Savu Vladislavića sam saznala kroz vizije gde sam kao kroz asocijacije navođena na Sibir i Troickosavsk. Istraživanjem sam saznala da je osnivač tog grada u Sibiru bio grof Sava koji je u tom gradu podigao hram našem Svetom Savi i taj grad je bio Srpski. Sada je promenio naziv.

Kada ja pomislim na Sibir uvek mi je asocijacija na Anastasiju zbog knjiga "Zvoneći kedri Rusije" a sada verujem da je nosilac tog nekog posebnog svetlosnog koda bila sveta Anastasija Srpska, majka malog Rastka, našeg Svetog Save.