Vera.
Gledam je. Smirena je i tiha. Samo pre dva, tri meseca je bila kod mene na
tretmanu, potpuno raspadnuta i rascepana od bola, izgubljene ličnosti. Pričala
mi je i da ide kod psihijatra na terapije. Raspad je doživela zbog partnerskog
odnosa sa narcisom. Narcisoidni poremećaj ličnosti. Moja mnogogodišnja tema.
Samo sam ja sa mojim narcisom bila mnogo duže u vezi . Čak sa njim dobila i
decu. Razumem je. Jasno mi je koje je povrede doživela. Znam šta da joj kažem.
Znam i kako da se Bogu pomolim za nju. Ostavljam povezane niti i kada je
otišla. Znam da će joj oporavak biti težak. Znam kako narcisi razaraju i
uništavaju svoje odabranice. Bdim nad njom i molim se za nju. Verujem u nju i
znam da će uspeti da se oporavi. Vera je svesna , zrela i inteligentna žena.
Sada je opet tu ispred mene. Sastvaljena i cela. U njoj je tišina. Ono što joj
nisam rekla je da se oseća i praznina ali to je normalan proces oporavka.
Pričamo malo i na moje iznaneđenje saznajem da je odnevdano u novoj vezi. Pitam
je da li negde u sebi oseća strah da će doživeti isto što i u prethodnoj vezi.
Sa takvim mirom i verom mi je lagano rekla: ’’ Ne. Ja znam da nisu svi ljudi
isti. Ne verujem da ću doživeti isto.’’ Došlo mi je da uskliknem : Vera odakle
ti ta vera? Zašto ja ne mogu da verujem kao Vera. Gde je moja vera nestala?
Zašto mi je došla Vera? Da bi vratila veru? Ali kako?
Razmišljala
sam i propuštala svoje misli kroz
filtere dok mi se nije pojavila slika. Postoji jedna osnovna razlike između
Vere i mene. Ona je upoznala ljubav. Ona
je znala šta je ljubav, a ja nikada nisam. Ona je pre svega doživela ljubav
svojih roditelja. Ja nisam. Čak i u onim misaonim obrascima kada vas neka
energija vodi na početak ovog života, kada ponovo doživiš svoje rađanje i prvi
kontak sa svojom majkom, kada te tek rođenu uzima u naručje, nisam doživela tu
ljubav. Iz majčinog srca ka meni nije potekla ona topla gotovo lepljiva
energija koja ti zapali srce. Moja majka je bila nekako zbunjena i uplašena.
Čak i moj otac kada me je uzeo u naručje ustiknuo je, kao da nije znao šta će
samnom i nekako se zatvorio. Oboje su više bili zbunjeni i uplašeni. Nije se
dogodio onaj momenat kada se roditelji zaljubljuju u svoju tek rođenu bebu.
Nisu zapalili vatru u mom srcu. Tu je ostala pustinja, hladnoća i večita glad
za ljubavlju. Podizali su me sa tim istim strahom i brigom. Nisu uspevali da me
smeste u bilo koji poznati kalup i večito je provejavalo nezadovoljstvo u našim
odnosima. Bila sam stidljiva i poslušna ali nekako se nisam uklapala u njihovu
sliku deteta i stalno sam osećala koliko su nezadovoljni samnom. Bila sam
poslušna, htela da ugodim i dobijem pohvalu od njih ali uvek sam bila grđena i
kritikovana. Nismo se uklapali. Ja bi onada maštala o nekoj svojoj porodici,
toploj i srdačnoj. Ono kada te roditelji uzmu u naručje a ti se topiš od
miline. Ono kada cičiš od smeha da ostaješ bez daha a oni te i dalje grle i
privijaju uz sebe. Ono kada te drže za ruku i nemo ohrabruju pružajući podršku.
Ono kada te piju pogledom i znaš koliko si im bitna. Ono kada znaš da si njihova
i oni su srećni zbog toga. Svega toga je bilo u mojoj mašti ali ne i na javi.
Uzdržani i daleki čak kada su i tu. Stalno neki zahtevi i kritike koje ti daju
do znanja da nisi dovoljo bitan i vredan. Stekla sam spoznaju o sebi da nisam
doboljno dobra. Da sam glupa i ne sposobna za bilo šta. Moja majka se mnogo
brinula za mene pa me je naplašila svim i svačim. Plašila sam se i muve u letu.
Tata mi je objasnio koliko su ljudi pokvareni i jako opasni. Plašila sam se ljudi. Stalno sam
od njih očekivala da ću doživeti nešto strašno. Bilo mi je mnogo toga
zabranjeno, pa sam često bila potpuno sama u svojoj sobi i izlaz nalazila u
svojoj mašti. Živela sam život u mašti, u nekom drugom svetu. Odrastanje mi je
teško padala. Nesigurna nisam uspela da se socijalizujem. Majka jeste o svemu
pričala samnom, pa i o tabu temama, mada sam kasnije shvatila da je to bio samo
vid kontrole. Navođenje da budeš potpuno otvoren i iskren da bi manipulacijom
uspevala da dobije ono što je smatrala da treba. Nije se čak ni ustručavala da
me ucenjuje i uslovljava. I otac je bio
posvećen samo kada je želeo nešto da sazna. Zapričavao bi me i postavljao mnoga
pitanja, ja bi bila srećna i potpuno otvorena sve dok ne bi čula ono’’ A ha ...’’
kao da je otkrio šta krijem i potpuno bi izokretao značenje cele moje priče,
prikazivao celu situaciju na loš način....i opet bi ja bila ona loša. Naravno
da sam potpuno izgubila samopouzdanje. Bojažljiva i slaba bila sam meta dece u
školi, jer deca u čoporu nepogrešivo otkrivaju slabe i ranjene i surovo ih
kinje i kidaju svaki delić njihove duše. Da bi opstala naučila sam da se šalim
na svoj račun. Zabavljala sam društvo karikirajući događaje i sutuacije u
kojima sam ja ispadala glupa i smešna. Svi su se smejali a ja bi onda lila
gorke suze kasnije u samoći jer mi je bilo teško što veruju da sam glupa i ne
sposobna, mada sam ja sama plasirala te priče o sebi. Bilo je strašno kada sam
se zaljubila prvi put i to baš mnogo. Nisam ni karajičkom sveoje svesti nikada
pomislila da ja mogu tom dečku da se svidim. Kako sam ja mogla bilo kome da se
svidim? To je bilo toliko nemoguće.
Mrzela sam sebe što ga toliko volim i stidela se što ne mogu da odbijem kada
traži da se vidimo. Mrzela sam sebe zbog svoje slabosti. Govorio mi je da sam
lepa a ja sam bila na ivici suza misleći da mi se ruga i da uživa u tome. Nikada
mi nije palo na pamet da me zove u svoje društvo zato što mu je lepo samnom. Volela
sam i patila što ne mogu ta osećanja da ugasim i hirurški odstranim. Volela sam
a da mi nikada nije palo na pamet da sam i ja voljena. Nisam bila ni otvorena
za tu mugućnost i sve što bi on uradio doživljavala sam kao ruganje. Nikakav
njegov trud nije mogao da pomogne jer moj ugao posmatranja je bio potpuno
iskrivljen. To mi je donosilo najdublje patnje i bol. Godinama nisam bila
pristupačna. Šta god da je pokušao nije davalo rezultate. Bila sam ranjena i samo sam dodatno ranjavala
sebe. Nisam se osećala voljenom i to je jedino što sam znala i osećala. Borila
sam se protiv svojih osećanja. Trudila se da mu nađem mane i što dalje odgurnem
od sebe. Ubedila sebe da sam ja samo zaljubljena u ljubav a ne i u njega, da bi
u samoći uspela da nastavim dalje.
Kasnije
odrastanje je bilo ispunjeno samoćom koja mi je pružala zaštitu. Povremno bi
pod pritiskom društva i okoline i sama sebe ubeđivala da ne treba da budem
sama, da treba kao i svi drugi da budem u vezi ali te veze su bile suviše
kratke ili bi izlazila iz njih dodatno ranjena. Za mene su veze uvek bile
previše komplikovane. Totalno nerazmevanje. Mučenje da bi se uskladili i
uklopili. Nije išlo. Brzo bi raskidala i vraćala se samoći. Kasnije radeći u
firmi sam bila presavesna i preozbiljno shvatala svoj posao. Sve sam radila do
savršenstva ne štedeći sebe. Nikada nisam razumela ego igrice i manipulacije i
često dolazila u vrlo konfliktne situacije baš zbog nedostatka svog ega i ne
razmevanja tuđeg . Nekako sam uvek u ljudima videla dušu tako da bi upadala u
nesporazume jer su se ponašali drugačije od onoga što sam videla u njima. Nisam
znala da svi glume neku ulogu. Verovatno sam u nekom životu bila vitez jer je
čast za mene imala neprikosnovenu vrednost. Za mene su stariji bili zakon, pa
sam sve njihove neispravnosti u ponašanju i odlukama pripisivala svojoj
gluposti. Nisam mogla ni da naslutim da svetom vlada neiskrenost i da se svi
lažno prestavljaju. Ja sam išla okolo potpuno otvorena uvek spremna da za sve
dam celo svoje biće i samo sam bila sve više i više ne shvaćena i izranjavana. Nisam
shvatala da niko ne traži znanje već lojalnost. Ne prilagođena. Potpuno
izgubljena u prevodu.
Stalno
su mi se udvarali oženjeni muškarci. To mi je potpuno razbilo veru u brak i u
porodicu. Vremenom sam prestala da verujem u ljubav. Bila sam zadovoljna svojom
samoćom. O muškarcima sam imala izrazito loše mišljenje. Sve sam ih smestila u
isti koš. Moj budući muž je uspeo da uđe u moj svet samo zato što nije
navaljivao. Nekako se uvek zaticao tu i postepeno sam se navikla na njegovo
prisustvo. Bio je jako požljiv. Ništa mu nije bio teško. Zapitkivao me svašta i
delovao kao da ga zanima. Uvažavao . Poštovao i divio se mojim postupcima i to
me opustilo. Kada je osetio da sam ga pustila u svoj svet tada me je samo ubrao
poput cveta i vrlo brzo sam postala cvet u njegovoj vazi, u njegovom stanu.
Gotovo da nisam ni bila svesna da se to desilo. Nemoj me večers ostavi samog
bila je njegova rečenica i nisam ni bila svesna da već mesecima živimo zajedno.
Odgovaralo mi je što se ne bavi samnom. Nije obraćao pažnju na moje promene
raspoloženja. Nije me nikada pitao što sam tužna i o čemu razmišljam. Nije ga
zanimala moja prošlost nitu su ga zanima objašnjenja nekih situacija. Pričao je
o sebi i sve se vrtelo oko njega što mi je mnogo prijalo i odgovaralo. Samo da
ja nisam u centru pozornice. Samo da ja ostanem u pozadini. Znao je da me
dočeka sa spremljenom hranom. Nije se ljutio kada nešto pokvarim. Bio je
zabavan i mnogo me zasmejavao. Bio je
pre svega veoma originalan u svemu što radi. Nimalo nije bio konzervativan.
Nisu postojala pravila. Ja sam se opustila jer je postojala ta priča da se rade
papiri da će otići uskoro u inostranstvo. To je značilo da ne moram da brinem o
vezi. On je sada tu i uskoro će otići. Zato nisam morala mnogo da se bavim
analizom njegove ličnosti i života. Sve sam propuštala kroz prste. Živela za
danas. O sutra nisam mislila. Bio je u prednosti u odnosu na druge muškarce jer
je bio jedva nešto stariji od mene, slobodan i živeo je sam. Nisam sebi dopustila da mu tražim mane a
nisam ga ni ozbiljno shvatala jer je uskoro trebalo da ode. Tako je počelo.
Nije mi se udvarao i pričao o mojoj lepoti. Nije me ničim gušio. Mene je
fasciniralo što ume glasno da kaže šta hoće i da zahteva ono što mu treba. Ja
nikada nisam uspela u životu da izgovorim šta želim ili otvoreno i bez pardona
uzmem za sebe ono što hoću. Uvek sam bila uslovljavana i prekorevana i sada je
ova situacija za mene bila novost i otkrovljenje. Umeo je da me navede da mu
ispričam sve što me plaši i čega se užasavam a da mi se pri tom ne ruga i omalovažava.
Razotkrio je sve moje slabosti a da me pri tom nije ni sažaljevao ni tešio.
Samo mi dopustio da ih slobodno pokažem. To sam doživela kao oslobođenje.
Počela sam da se vezujem za njega. Da otkrivam njegove talente. Imao je zlatne
ruke i uspevao da napravi sve i da popravi sve. Znao je od drveta da napravi takvu
lepotu da sam slepo verovala u bogatstvo njegove duše . Počela sam da verujem
da je poseban i da mu se divim. Nije mi smetalo njegovo hvalisanje jer sam
smatrala da i ima čime da se hvali. Nije mi smetalo njegovo stalno zahtevanje
da mu nešto učinim i uradim je bi me to preokupiralo i nisam imala vremena za
sopstvene misli. Nisam sam ni primetila kada me usisao svojom centripetalnom
silom. Ne znam kada je prestao da menja vodu u vazni i ne znam kako je moj cvet
uspevao da opstane u tom mulju. Njemu je
stalno nešto trebalno. Stalno je bio u drami a ja sam davala sve od sebe da sve
rešim. Ustajala sam rano i išla na posao a on ostajao da spava. Dolazila bi
iscrpljena sa posla a on bi kukao da je gladan. Tek smo se uselili u njegov
novi stan koji je sam renovirao i ja bi trčala do radnje, smišljala kako da ga
nahranim a onda bi zajedno radili radove
po stanu. Kada bi ja bila isceđena od umora dolazilo bi njegovo mnogobrojno
društvo koje je ostajalo do sitnih sati. Obamrla od umora nisam uspevala ni da
reagujem. Posle samo pokušaja da spavam barem koji sat, budilnik je zvonio i ja
bi odrazila na posao ponavljajući ceo dan. Sada da me neko pita zašto ne bi
umela da odgovorim. Umeo je tako lepo da priča i obećava svašta. Obećavao je
stalno neke šarene laže a ja sam mu verovala i sva neispunjenja opravdavala
velikim iscrpljujućim renoviranjem stana. Bila sam otupela od umora. Nisam više
imala snage ni da razmišljam. Nisam više imala mozak samo sam pokretala po
automatizmu. Kao da sam bila pod nekom psihozom ne primećujući šta se oko mene
dešava. Kada bi uspela da se usprotivim ili izborim za sebe vrlo precizno bi
pritiskao sve moje traume i strahove čime bi me odmah oslabio. Igrao se sa
mojim ne postojećim smopouzdanjem. Nikada neću shvatiti zašto sam to dopustila.
Možda samo zato što je previše ličilo na atmosferu u kojoj sam odrastala. Sve
samo bilo previše poznato. Ja sam samo dublje upadala u poznati ambis. On
nikada nije otputovao. Odnosno nikada se nije ni dešavalo ništa od onoga što je
pričao i obećavao. Ja sam i onako davno prestala da verujem u ljubav i da je
tražim pa je takav život i mogao da funkcioniše. Prosto sam verovala da je
ljubav precenjena stvar. Vratio se dobro poznati osećaj usamljenosti. Verovala
sam da sam sama kriva za sve. On je moj
osećaj krivice stalno držao aktivnim.
Dešavale
su se krupne stvari u našem okruženju. Njegova majka je operisala kancer mozga
i ja koja sam izgubila oca bez mogućnoti da se sa njim pozdravim i da uopšte
pomislim da može da ode, potpuno sam se bacila na negu njegove majke. Da imala
sam priliku da upoznam tu porodicu i da shvatim koliko su jezivo sebični i do
besvesti samoživi, ali nisam htela o tome da mislim. Ne nisam htela da
primećujem mane jer bi onda morala da raskinem i odem. Onda je krenulo
bombardovanje Beograda i neizvesnost. Posle toga puno posla oko renoviranje
stana i majstora koji su stalno bili tu. Onda ozbiljni problemi sa njegovim
bratom koji je prizano da se mnogo godina drogira. Smrt njegove majke. Vraćanje
dugova njegovog brata. Beznađe u bombadovanoj Srbiji. Teško je podneo izdaju
oca. Na najgori način je saznao da ima drugu porodicu i sina. Bacila sam se u
tu situciju kao lavica i mirila nepomirljivo. Svakodnevno ga volela, tešila ,
pokušavala da mu udovoljim i da vratim smeh u naše živote ali on je stalno bio
nezadovoljan kriveći me za sve i svašta. Menjala sam uloge i karaktere čineći
sve da konačno bude zadovoljan ali bilo je sve gore. Dok sam negovala njegovu
majku zbog njene želje se stvorila ideja o maloj bebi koja me više nije
napuštala. Postala je to jedna opsesivna ideja, želja i potreba. Biološki sat
je otkucavao a majčinski instinkt me obuzeo celu. Bila sam opesivno opsednuta
željom da postanem majka a to nikako da se desi. On je počeo da radi za
strance. Ego mu je porastao kao kuća. Dolazio je kući ohol i arogantan. Ja sam
se sve više povlačila i sve više ćutala. Udaljavali smo se sve više. Razočarenje se pretvaralo u patnju. Živeli
smo četiri godine zajedno i više nismo imali šta jedno drugom da kažemo.
Intimnosti su bile previše retke ali zbog želje za bebom sam uvek pristajala .
Nikada nije bilo dopušteno da se nešto desi na moju inicijativu. Skupljala sam
mrvice ispod stola i izgubila nadu da će od nas nešto biti. Te godine smo
otišli zajedno na letovanje na kome sam shvatila da od nas nije ostalo ništa.
Po povratku sam počela u oglasima da tražim stan. Bilo mi je teško ali znala
sam da je kraj. Nisam obraćala pažnju na mučnine dok se nisu pojavile
vrtoglavice i opšta slabost. Otkriće da sam trudna me je raspametilo od sreće.
Odletela sam u neku drugu dimenziju. Naspram toga više ništa nje bilo važno.
Kao da su mi izrasla krila. Dok sam hodala nisam dodirivala tlo. Obuzela me je
takva radost da su mi se sve boje vratile u život. To je bilo i vreme mira i
velike nade da će se u Srbiji desiti velike i dobre promene. Bila u stanju
totalne euforije. On je otišao da radi u inostranstvu. Vratio se sa vereničkim
prstenom i željom da sve uradimo kako treba. Otac mu je tada bio u bolnici i
borio se sa knacerom debelog creva. Rekla sam njegovom ocu da ću mu roditi
unuka i udati se za njegovog sina ako izađe iz bolnice. Bila sam u petom mesecu
trudnoće kada smo se venčali. On je opet bio kao prvih dana. Šarmantan i
posvećen. Verovala sam da su sve nevolje iza nas. Njegov otac je preživeo. Bio
je mršav i izmučen ali prisutan na našem venčanju. Zaboravila sam na sve
nevolje i svoj život obojila ružičastim. Zato nisam bila spremna na strašne
uvrede i grozno ponašanje sada već mog muža. Odreagovala sam šokom. Nije me nikada
fizički povredio ali mislim da se od šoka nikada nisam oporavila. Prevremeno
sam se porodila. Doživela veliki strah i kao lavica se borila za svog sina. U
braku nikada nisam bila usamljenija. To je ona samoća koja lomi kosti. Bila je
veća i strašnije od sve samoće celog mog detinjstva. Tada sam još uvek mogla da
plačem i kroz jecaje kukakala kako sam dobila sina a izgubila muža.
Živela
sam grozno. Nekada čak i krajnje nehumano. Moj muž se pokazao u veoma groznom
izdanju. Sebičan, samoživ, ohol i arogantan.Despot. Ne da mi nije pomagao već
se trudio da odmogne što više. Imala sam svoju bebu. Pored sveg mučenja i užasa
bila sam srećna sa svojim malim sinom. Pored muža sam se osećala kao nekakva
krpa. Nadala sam se da će se to promeniti i imala sam svog sina. Život je išao
dalje. Mučno ali za bolje nisam ni znala. Mučno ali mislila sam da je
jednostavo život takav. Mučno ali to je život, večita borba za opstanak. Mučno
ali sam imala divnog sina i bio je vredan svakog napora. Nisam se upuštala u
svađe sa mužem. Nisam odgovarala na uvrede jer sam previše bila svesna da su za
decu najbitnije prve tri godine života koje prebrzo prođu. Pored sveg nemira
prioritet mi je bio da sinu obezbedim mir i harmoniju. Strogo sam sebe
kontrolisala da moj odnos prema detetu ne pređe u opsesivnu ljubav , da ne
ispunjavam svoju samoću njegovim životom. Bilo mi je teško ali sam se i dalje
nadala pozitivnoj promeni. Za sreću je potrebno tako malo stalno sam govorila i
verovala u pozitivan preokret. Bilo je još teže kada je otišao na višemesečni
rad u inostranstvo. Volela sam ga još uvek i patila. Pritom živeti gotovo bez
prihoda sa jednogodišnjim detetom, na petom spratu bez lifta bilo je stvarno
izazovno i iscrpljujuće. Zaista je tada za mene život bila borba i borila sam
se svaki dan, za svaki minut. Nekada bi od ranog jutra osećala da ne mogu više
ali sam ustajala i gurala dalje. Bilo je još gore kada se vratilo. Nije bilo
finansijskog poboljšanja. Navodno je došao bez novca. Po ceo dan nije izlazio
iz kreveta, odnosno iz kreveta bi se samo prebaci na trosed i samo bi nešto
kukao i zamerao. Jedino što se igrao sa svojim sinom, ali je ipak većinu dana
spavao i drao se ako bi ga ko probudio. Bilo je još teže. Onda je moj sin počeo
svaki dan da plače i moli me da mu rodim sestru. Ja sam već prestala da verujem
u svoj brak ali sam razmišljala da već imam dosta godina i da ako sada ne
zatrudnim, neču nikada, a mnogo sam želela da ima malu devojčicu. Od kada znam
za sebe maštala sam da imam sina i ćerku. Objasnila sam sebi da kada sam već u
braku da iskoristim priliku i rodim još jednu bebu, a i deca će biti od istog
oca. Sada se grozim kako sam mogla tako hladno da razmišljam o tome, ali nisam
videla neku drugu mogućnost. Sama sam sebi odobrala muža i dobrovoljno se udala
i niko mi nije bio kriv što sam sebi tako zagorčala život, ali nisam bila
spremna da se zbog njega odreknem deteta. Toliko smo retko imali donose da je
sve već izgledalo kao nemoguća misija ali sam tako i znala tačan datum kada sam
zatrudnela. Trudnoća je bila preteška i prekomplikovana. Svakog trena sam mogla
da izgubim bebu i opet sam se pretvorila u lavicu i borca. Moj muž se pretvarao
u zver. Monstruozno se ponašao čak i prema svom sinu. Nisam mogla da ga
prepoznam. Nebrojano puta nas je ostavljao na cedilu. Strah da li ću moći da
podižem dvoje dece mi se uvukao u kosti. Govorila sam sebi da ja mogu sve čak i
da pomerim planine. Na porođaju sam čula da nas proglašavaju da smo umrle. Obe,
i beba i ja. Ja sam samo u mislima videla velike oči mog sina, kako stoji na
vratima i čeka nas. Nisam mogla da ga ostanim samog sa takvim ocem, sebičnim i
samoživim. Morala sam da se vratim sinu i da mu donesem dugo željenu sestru.
Sin mi je dao nadljucku snagu i uspela sam nemoguće. Ćerka i ja smo se vratile
sa one strane duge . Mislila sam da sam doživela već sve paklene muke tokom
teške trudnoće i da sada sledi nagrada. Umesto toga prebačena sam u treći krug
pakla. Moja ćerka je bila prava vrišteća beba. Od njenog plača i ne spavanja
sam se raspadala. Svi smo se raspadalai. I onako loš život postao je noćna
mora. Suze su sve presušile. Moja patnja se zabetonirala. Moj muž je bio
monstruozni mučitelj. Svaki dan sam sebe hrabrila da izdržim. Stalno sam
ponavljala da će mi biti lakše kada malena napuni tri godine. Ona je bila
potpuno divlja. Nije davala da se mazi, nosa, ljulja. Plakala je besno i
prodorno da sam imala utisak da pucaju zidovi. Imala sam utisak da se sve ruši
na mene. Da propadam u duboki ponor. U svom braku sam bila potpuno usamljena.
Stidela sam se svog života. Bilo me sramota da mi bilo ko dođe kući. Bila sam
potpuno posvećena deci. Hronično umorna. Zaboravila sam na spavanje i svoju
redovnu ishranu ali sam gurala napred. Muž je znao uvek dobro da me šokira. Žena
je u meni umrla. Sve što jednu ženu čini ženom kod mene je zauvek nestalo. Bila
sam majka. U kući tretirana kao robinja ali nisam imala snage da se još i sa
tim borim. Tiho sam radila ono što se traži od mene jer bi se u suprotnom sve
pretvaralo u raspravu i svađu za koju nisam imala snage a i znala sam da neće
doneti nikakve promene. Nije bilo razumnih i konstruktivnih razgovora. Samo
despotsko naređivanje i isterivanje svoje volje po svaku cenu. Stidela sam se
svog života. Znala sam da ću se razvesti prvom prilikom, ali tada nisam imala
snage. Počela sam da maštam o tome kako u miru živim sama sa svojom decom i to
mi je pružalo utehu.
Posle
mnogo godina maštu sam pretvorila u stvarnost. Srećno se razvela i morala da
priznam da su najveći mučitelji najbolji učitelji u životu. Samoća je postala
moj štit, uzdanica, ispunjenje i spokoj ali veru u ljubav nikada nisam stekla.
Zato mi je Vera potpuno fascinantna.
Divim se njenoj veri i želim da verujem poput nje.
