Rabindranat Tagore

Tuzne su tvoje pronikljive oci. 
Ispituju dusu moju kao mesec 
kada bi hteo da pronikne more. 
Razgolitio sam svoj zivot 
pred ocima tvojim od kraja do kraja, 
i nista nisam sakrio ni zadrzao. 
Zato me ne poznajes. 
Da je dragi kamen, mogao bih ga razbiti 
u stotine zrnaca i nanizati ogrlicu tebi oko vrata. 
Da je cvet, svez i malen i sladak, 
otkino bih ga sa peteljke i udenuo tebi u kosu. 
Ali to je srce moje, dragana. 
Gde su obale njegove, a gde njegovo dno? 
Ne poznajes medje toga kraljevstva 
i ipak si njegova kraljica. 
Da je samo trenutak radosti, 
on bi procvetao u laki osmejak, 
i ti bi ga mogla videti i citati u trenutku. 
Da je samo bol, on bi se rastopio 
u sjajne suze, u kojima bi se ogledala 
njegova najdublja tajna, 
tajna bez reci. 
Ali to je ljubav, dragana moja. 
Njena je radost i bol bez granica, 
beskrajne su njene zelje 
i njeno bogatstvo. 
Ona ti je bliska kao zivot, 
pa ipak je na mozes potpuno poznati. 

Ti si vecernji oblak koji bludi 
nebom mojih snova. 
Ceznjama ljubavi svoje 
dajem ti boju i oblik. 
Ti si moja, moja, ti koja obitavas 
u mojim beskonacnim snovima! 
Tvoja su stopala ruzicasto rumena 
od ognja mog ceznjivig srca, 
ti koja znjes moje vecernje pesme! 
Tvoje su usne gorko-slatke od 
ukusa vina mojih patnji. 
Ti si moja, moja, ti koja obitavas 
u mojim usamljenim snovima! 
Senkom svoje strasti 
zarcnio sam oci tvoje, 
stalna gosco u dubinama moga pogleda. 
Vezao sam te, moja, ti koja obitavas 
u mojim besmrtnim snovima! 

Moje srce, ptica divljine, 
naslo je svoje nebo 
u tvojim ocima. 
One su kolevka jutra, 
one su carstvo zvezda. 
Moje su pesme potonula 
u dubine njihove. 
Pusti me samo da se vinem 
u to nebo, 
u njegovo osamno bespuce. 
Pusti me samo da delim 
njegove oblake, 
da sirim krila u sjaju 
njegovog sunca.