Teško uzdiše jedna dama dok sporim umornim pokretom ruku gladi svilenkastu tkaninu svoje haljine preko punašnog tela. Zagledana u daljinu razmišlja o svojoj usamljenosti i već po ko zna koji put ponavlja istu misao u glavi kako više nikome ne treba. " Oh, deca su odrasla i otišla svojim putem. Svi koje poznaje opterećeni su svojim bremenom i niko nema vremena za nju."
Dok teško uzdiše sasvim iznenada čuje neki glas u sebi : ‚‚ Ne govori tako. Nikada nemoj da razmišljaš na taj način jer ne možeš ni naslutiti koliko si mi dragocena. Ti si moje neprocenjivo blago. Znaš duša jeste bezvremena i večna ali bez tebe nikada ne bi osetila moć dodira. Ne možeš da shvatiš kako treperim i rastem kada ti zagrliš nekoga, ili kada rukom pomiluješ detetu kosu. Bez tebe nikada ne bi mogla da dodirnem latice cveta, niti da uronim prste u zemlju. Nikada ne bi otkrila šta znači da te bole noge posle celovečernjeg plesa, ili kada ostaneš bez daha zbog ludog smeha. Kako su to velika i neprocenjiva iskustva za moju dušu. Ja bez tebe nikada ne bi mogla da kuvam i otkrivam gomilu čarobnih ukusa. Ne bi nikada otkrila šta je čežnja, iščekivanje , pa ni ogromna radost kada se željeno ostvari. Bez tebe bi propustila mnogo, pa čak i previše. Toliko sam zahvalna što mogu da koristim tvoje telo i ono je za mene božanstvena tvorevina. Kada bi samo znala koliko sam ti zahvalna bila bi bezgranično srećna i trudila bi se da mi svakodnevno omogućiš da osetim i doživim još više. Nikada nisi sama jer sam ja uvek sa tobom. Raduj se jer te tvoja duša bezgranično voli.‚‚
Mi nikada nismo sami.
Нема коментара:
Постави коментар