Ne sećam se kako sam nastala, jer je to bilo mnogo davno. Možda je neko jeo orahe i jedan ispustio baš tu na mom mestu rođenja. Možda su me doneli vetrovi ili ptice, a možda me je neko sa namerom baš tu zasadio. Ne znam. Sećam se samo da sam dugo bila sama. Samo jedna grančica u ogromnom praznom prostranstvu.
Obožavala sam Sunce. Osećala sam kako me greje i u mene uliva snagu i radost. Vremenom su počele da mi rastu grane a i moje se deblo širilo. Zime su bile teške i naporne i uvek sam se radovala proleću. Uskoro je i moja krošnja postala bujna i raskošna. Mnogobrojni listovi su stvarali muziku svojim lelujanjem na povetarcu. Nisam više bila usamljena. Dolazile su mnoge ptice i uživala sam u našim razgovorima. Od njih bi saznala sve novosti iz sveta. Umele su zaista lepo da pričaju.
Jedne godine počela sam da rađam mnogobrojne plodove oraha. Poneki usamljeni putnik bi se odmarao u mom hladu i uživao u mojim ukusnim orasima.
Bila sam već odrasla kada su stigli ljudi. Odlučili su da žive u mom kraju. Zasadili su mnogobrojne voćke i bilo je divno u njihovom društvu. Najviše su me radovala deca. Uživala sam u njihovoj igri. Često sam ih sakrivala u svojoj bujnoj krošnji dok su igrali žmurke. Trudila sam se da ljudima podarim što ukusnije plodove. Oni su od mojih oraha znali da naprave mnogo ukusnih stvari.
Sada se već deca dece igraju u mojoj krošnji. Vole me i dalje, i paze me a ja im uzvraćam svim svojim bićem.
Нема коментара:
Постави коментар