Svako od nas je mikro-kosmos. I svako od nas je sposoban da u svom okruženju stvori svoj sopstveni mikro-kosmos bez obzira na kolektivnu svest ili globalnu situaciju Zemlje. Naravno da će na naš mikro-kosmos uticati politika ili ekonomska situacija u zemlji ali generalno naše funkcionisanje će zavisiti samo od nas.
Da li ste primerili koliko su individiualne ljudske priče fascinantne? Svaka je posebna. Svaka od njih je izuzetno zanimljiv roman koji se čita bez daha. Težina nečijeg života se uvek ogleda u odnosu na druge. Teško vam je zbog drugih ili je drugima teško sa vama.
Meni je bilo teško zbog drugih i godine sam provela pokušavajući da nađem svoje mesto, da neđem neki balans ili mogućnost da se u toj težini živi. Nisam pronalazila rešenje. Mislila sam da je lekcija koju treba da naučim je da kažem ne. NE težini, patnji i bolu. Tako sam učinila. Mislim i dalje da sam uradila pravu stvar. Teškoća u životu uvek ima mnogo. Teško jeste ali to su uvek samo životne lekcije, a ja sam morala da učim intenzivno i mnogo.
U momentu kada sam sagledala sve i postavila na svoje mesto otvorila su se vrata i ušao je novi klijent koji je nosio u sebi esenciju svega od čega sam otišla. Bio je satkan od svega onoga što me je godinama gazilo i mučilo i izgledao je baš onako kako sam pretpostavila da će mi doneti budućnost ako tako nastavim.
Dovela ga je medicinska sestra. Jedva smo ga spustili niz stepenice jer mu je leva strana van funkcije zbog preživljenog moždanog udara. Medinicinska sestra kao da je jedva čekala da ode i ostavila me samu sa tim nadasve neverovatnim čovekom. Na desetinu puta mi je ponovio da on u Rekonekciju ne veruje i da je on akademski radnik. Zamahnula sam rukama i lagano uplovila u njegovo energetsko polje. Ležao je na stolu u jakni i sa cipelama na nogama. Zdravom desnom rukom je pridržavao levu koja je bila van funkcije i potpuno uvijena poput puža. Lice samrtničko belo sa izbuljenim očima. Kako sam zamahnula rukama tako je krenuo da se žali da oseća neko čupanje u levoj bolesnoj ruci. Uskoro je lupkao zdravom bolesnu ruku, dizao je i razvlačio. Prekidao me u radu svaki čas ali ja sam već utonila u frekvenciju i kao da sam mislima sačinila neku nereskidivu vezu. A onda su se ona njegova usta iskezila i iz njih počeo da izlazi strašan iritantan krkljavi glas. Gotovo je vikao a pričao je nepovezane horastične stvari. Dubina mene je ostala u jakoj povezanosti i nastavljala sam da radim sa jakim osećajem ljubavi ali sam čula i svoju sopstvenu ličnost koja negde u meni gotovo vrišti od užasa. U potpuno nemogućim uslovima za rad uspevala sa da napipavam neke energetske niti u njegovom polju, da ih spajam i razvalčim tako da se uskoro osetio tok energije kroz celo telo. Bila sam zadovoljna i ako mi se u istom trenutku um raspadao od njegovih izgovorenih reči. Jedva je prošlo 25 min kada se on trgao i rekao da mu radim već satima i da je dosta. Da ga podignem da sedne i uskoro je zapalio cigaru. Sela sam na velikom odstojanju od tog čoveka jedva čekajući da dođe njegova medicinska sestra po njega.
Počeo je da priča sasvim normalnim glasom. Predstavio se kao dekan filozofskog fakulteta u penziji. Predavao je etiku i moral. Pričao je vrlo zanimljve stvari i odavao svoju nadprosečnu inteligenciju. Sedela sam na velikoj udaljenosti od njega ali sam osećala jaku cirkulaciju njegove energije. Jedan vrlo egocentričan, kapriciozan čovek koji je sve u životu radio samo po svojim pravilima i bežao od dosade.
Kada je došla njegova medicinska sestra iznenadila se koliko lakše hoda i bez mnogo muka popeo se uz stepenice. Ja sam se iznenadila kada sam videla njegovo lice na dnevnom svetlu. Nežna ružičasta koža sa zdravim sjajem. Pogledam oči a one više nisu bile izbečene, već skladne i sjajne. Osetila sam zadovoljstvo jer sam znala da se ipak nešto veliko desilo. Priznajem da nisam bila željna da se opet sretnemo jer bio je predstavnik svih mojih životnih neprijatnosti.
Otišla sam kući potpuno nema i skamenjenog tela. Samo sam legla, prekrila se preko glave i satima ćutala. Dolazak dece kući me vratio životnim tokovima.
Nije prošlo par dana a ona medisinska sestra me nazvala i zakazali smo datum i vreme kada će doći kolima po mene i odvesti me kod gospodina kući da radimo Rekonekciju. Poznajući zakone Univerzuma shvatila sam da je predamnom velika lekcija kroz koju moram proći i neveljno pristala.
Dočekao me ljubazni domaćin. Bilo je očigledno da on diktira tok vremena i samo njemu znane igre. Svaka njegova priča je bila krajnje zanimljiva ali sam bila svesna da me samo uvlači u neku svoju igru čeprkajući po mom umu i ličnosti. Potpuno smirena sam postala samo posmatrač. On težak sagovornik kome je teško parirati ali sam sa uspehom odolevala i davala do znanja da moramo da počnemo da radimo.
Ovaj pute je mnogo više sarađivao. Opet je mnogo pričao ali sada normalnim glasom i smislenim rečenicama. Nije bilo lako ali sam se oduševila kada sam osetila probijanje i jak tok energije i kroz tu levu bolesnu stranu. Uzdahnuo je i gotovo vičuči pitao šta mu to radim i objasnio da oseća ogromno blaženstvo i radost kao da je mali dečak. Bio je ispunjen predivnim osećanjima. Sustret se uskoro završio i ja sam osetila veliko rasterećenje. Bilo je bolje nego što sam mislila i uskoro me uhvatila velika euforije sreće i po prvi put sam osetila veliko zadovoljstvo i zbog zarađenog novca.
Posle par dana je usledio novi poziv. Zvao me on lično sa željom da treću Rekonekciju odradimo u nedelju na klinici u kojoj je smešten radi rehabilitacije. Rekao mi je da plaća taksi i da dođem. Blistao je od sreče i pokazao mi svoju bolesnu ruku koja više nije bila uvijena več ispružena sa ispruženim prstima. Zaposlio me kuvanjem kafe i još nekim sitnicama i ubrzo sam shvatila da ću ovaj put ja biti glavna tema razgovora. Rekonekcija nije mogla da počne da se radi dok ne popuši cigaru i popije kafu i to u bolničkoj sobi gde je sve bilo strogo zabranjeno. Moć novca i snažna volja su mu dopuštala da radi šta hoće. Počeo je sa preciznom laserskom operacijom mog mozga. Neverovatnom preciznošću nalazio je svaku moju slabost i ispričao svaku moju traumu. Bio je nemilosrdan i provokativan a ja sam se sve vreme smejala jer sam shvatala da je precizno našao sve moje slabosti i osvestio me da one to više nisu. Jesu nekada bile i bile su na tom mestu ali one to više nisu. Osetila sam radost i smejala se od srca što je dekana jako zbunilo pa mi je čak i rekao da sam bezobrazna. Promenio je taktiku i izrazio želju da mi bude tata jer on svoje dece neme. Nisam tada razumela taj jezik ali to je značilo isto što i da želi da mi bude autoritet, moj tvorac, Bog kome bi trebalo da se pokorim. Nisam to tada razumela. On je to osetio i da me je na neki način pridobio, a to je njegovom Egu bilo bitno. Tek tada smo uradili Rekonekciju. Energija je bila izuzeno jaka. Rekla sam mu da znam da i on zna da njegov oporavak zavisi samo od njegovo odluke. Rastali smo se kao prijatelji.
Posle deset dana je opet zvao. Javio se da je kod kuće i da želi da nastavimo sa radom. Opet ista procedura ispijanja kafe i iscrpljujućeg razgovora ali i iznaneđenje kada mi je rekao da ovaj put neće da radimo Rekonekciju. Objasnio mi je da ja imam neku neobičnu konekciju sa središtem Zemlje i nekim iz Vasione. Zapanjujuću sivu masu uma u kojoj registruje neobične oscilacije koje on još uvek ne može da shvati. Da se neće mesec dana izlagati mom radu jer mora da se popne još jedan stepenik više da bi mogao da nastavi sa Rekonekcijom.Ova priča je verovatno trebala da zadovolji moj Ego kao i laskavi komentari da su retki oni kojima on nije persirao, a da će se mene od sada oslovljavati sa TI u znak dubokog poštovanja. Rekla sam da ja neću odustati od svog persiranja. Da sam došla tu samo zbog zakazane Rekonekcije i pošto je neće biti da sam spremna za odlazak.
Na moj komentar da idem tražio je da ga odvedem u spavaću sobu. Uzeo je neke papire koje smo trebali zajedno da pročitao i legao. Na moje negodovanje rekao je da je umoran i pokazao mi ivicu kreveta da sednem i da mu to nešto pročitam. Nevoljno sam pristala a onda je krenuo da traži da legnem kraj njega. Naravno da nisam pristala spremajući se za odlazak. Tada me je bukvalno ščepao onom zdravom rukom. Tek tada sam shvatila kakva se abnormalna snaga krije u njoj. Spasila me njegova neosposobljena leva noga tako da sam se uskora našla na kraju dugog hodnika na bezbednom ostojanju. Čulo se teško krkljanje. Sa velikim naporom se kretao kroz hodnik pridržavajući se za zid. Obustavila sam svoje bekstvo zabrinuta za njegovo zdravlje. Držeći se stalno na bezbednoj udaljenosti proučavala sam ga jer sam pre svega bila zabrinuta za njegovo srce. Bio je jako zajapuren u licu i teško je disao. Jedva se dovukao do kraja hodnika i više nije bilo zida za koji može da se pridržava. Teško dišući jedva mi je rekao gde se nalazi neka staklena činija i da mu donesem čokoladu odatle. Shvatila sam da sam tu bezbedna i donela mu je tek toliko da može vrhovima prstiju da je dohvati i otišla do ulaznih vrata stana. Počeo je sa insistiranjem da podelimo tu štanglu čokolade. Stavio je u usta i sav iskrivljen i izobličen u licu je pućio usta nudeći da ja grcnem njen drugi kraj. Zgrožena sam posmatrala taj prizor i širom otvorila vrata stana. Na odlasku mi je rekao da mu je bilo divno, da je uživao sve dok se nešto neverovatno nije desilo samnom i da ga je moje ponašanje zaprepastilo. Uvredila sam ga, kaže. A ja? Ja sam samo bila srećna što mogu da strčim niz stepenice i odem.
Setila sam se jednog drugog dekana. Bilo je to davno kada sam upisivala Višu poslovnu školu. Period kada je moja mama otišla na duže da radi u inostranstvu. Našla sam se u žiži bračnih problema mojih roditelja. Kao da mi je neko iščupao korenje i bacio ih. Bila sam sva lelujava i zbunjena. Ceo svet mi se pretvorio u izmaglicu. Trajno se naselila neka kugla u mom grlu, a suze su često tekle krajnje samovoljno bez obzira gde se nalazila. Bilo je pravo čudo da sam uopšte našla Višu. Dok sam pisala odgovoje na prijemnom neki čovek me prodorno posmatrao i često unosio u lice skrećući moju pažnju na sebe. Bio je nizak, crna kosa i naočare sa debelim crnim ramom. Posle dugog raspusta, u oktobru sa povećom grupom studenata stajala sam ispred određenog amfiteatra kada se pojavio taj čovek. Predavao nam je pravo. Volela sam da idem na Višu jer sam imala sjajno društvo. Na predavanjima sam uglavnom crtala u mojim sveskama i pričala sa društvom. Kako imam fotografsko pamćenje i to moje prisustvo je bilo sasvim dovoljno da na ispitima samo reprodukujem reči sa predavanja i položim ispit. Jednog dana je profesor sa prava objavio datume za ispite ili kolokvijume a onda pred celim amfiteatrom uperio prst u mene i pred svima rekao ‘’ a vi koleginice možete da polažete samo u mom kabinetu’’, I tada je krenulo njegovo proganjanje, moj pakao. Bila sam stidljiva i nesigurna ali toliko mi je sve to smetalo da sam odlučila da ga tužim direktoru, odnosno dekanu. Bukvalno sam umarširala kod njegove sekretarice i ona me je uskoro uvela kod dekana. Ostala sam u šoku. Mali čovek crne kose, sa naočarima na nosu sedeo je za ogromnim stolom. ‘’Konačno si došla’’ iskezio se profesor prava. ‘’Zar vi?’’ bilo je jedino što sam uspela da kažem. Istrčala sam odatle. Ceo svet mi se srušio. Nepravda me progutala celom silinom. Osećala sam se nezaštićenom i totalno poraženom. Nisam završila Višu. U meni je zjapila ogromna rupa razočarenja. Demoralisana prepustila sam se totalnom skepticizmu koji se raširio na sve oblasti mog života. I cela ova priča koja je bila osnova za mnogo događaja u mom životu ostala je zaboravljena sve do momenta dok jedan drugi dekan nije poželeo da mu radim Rekonekciju.
Posle dva dana, u večernjim časovima dekan me nazvao na mobilni. Duga spora priča. Ja sam zaglavila telefon na uvo i nastavila sa seckanjem luka jer sam kuvala za naredne dane. Luk se već uveliko dinstao a dekan je i dalje pričao. Svaka reč je bila precizno odabrana. Trebale su da u meni stvore osećaj krivice, da mi razbiju samopouzdanje. Ja sam se pravila da ga ne čujem i po pet puta tražila da mi ponovi istu priču što ga je na kraju umorilo. Optužbe da sam ga uvredila. Da je on samo jedna nevina duša željna nežnosti. ‘’Možete li da zamislite dva mala dečaka koji leže na travi i posmatraju zvezde. E to sam ja hteo. Nevin sam poput tih dečaka a vi ste me naterali da se osećam grozno’’ . Dok on zamišlja zvezde ja jasno vidim ono izobličeno lice ispućenih usta koje traži da gricnem čokoladu. Bljak. Ispričao je nekoliko patetičnih priča i kako on nikada nikome nije ostao dužan pa ponudio da po medicinskoj sestri pošalje novac za moj poslednji dolazak, pa onda stalno menjajući verziju te priče u kojima sam ja uvek negativac a novac je prljav. Meni je moja svest za to vreme samo ređala slike sličnih dijaloga u kojima sam bila žrtva emotivne manipulacije. Dekanu je smetalo moje neučestvovanje u razgovoru. Na kraju mi tražio da se izjasnim povodom nemilog događaja. Rekla sam mu da mora da poveda računa o svom ponašanju i svojim očekivanjima od drugih ljudi, i da novac da medicinskoj sestri. I ako je on očekivao moje izvinjenje ja sam se najljubaznije zahvalila što me nazvao i izvinuo se za svoje nedolično ponašanje i završila razgovor. Tim činom sam uspela da pobedim sebe i jednu od mojih najslabijih karika. Hvala Rekonekciji! Bože hvala ti na svemu!
Rezime:
04.02.2016. imali smo prvi tretman.
25.02. poslednji telefonski razgovor.
06.03. medicinska sestra me nazvala da me obavesti da je upravo saznala da je Zoran Matejić prethodnu noć umro.
11.03. Umro je naš veliki glumac Dragan Nikolić, a to je osoba o kojoj mi je dekan mnogo pričao, pogotovo prilikom poslednjeg susreta. Bili su dobri prijatelji. Još jedna osoba puno pominjana je pokojni Zoran Đinđić, a upravo tih dana je bio i njegov pomen.
Postoji još jedna osoba o kojoj je dekan puno pričao. Njegova rođena sestra. Shvatila sam da je često dekan morao da povlaci svoje veze radi svoje sestre. Mnogo je tu loših priča. Mnogo toga je on nosio na svojoj savesti. Sećam se njegovih komentara da u mom prisustvu iz nekog razloga oseća ogromnu krivicu. Ne zna odakle dolazi taj osećaj krivice, ali osećao je da je kriv, i da se kaje. Mislim da mu je Rekonektivno isceljivanje donelo osvešćivanje i kajanje. Pokajanje. Upravo mu je to donelo lagan prelazak na drugi svet.
U oktobru iste godine, igrom slučaja sam se našla sa prijateljima ispred hrama Sv. Save. Prošla sam pored njegove ulice i zgrade a da ga se nisam ni setila. Tek u povratku sam se setila, ali nikako nisam uspela da se setim njegovog imena ni stresa koji je proizveo u meni. Samo je ostao jedan zapis iz tog vremena.
