Budućnost sa Belim Arhanđelom

Meditacije su u meni izazivale veliki otpor.

Uvek sam zamišljala meditaciju kao sredstvo kojim neko može da ti programira um u najnegativnijem mogućem obliku. 

Pre više godina koleginica koja je radila Reiki u mom salonu jedva me ubedila da odemo na jednu grupnu meditaciju i bilo je mnogo lepo. Posle par godina sa jednom drugom Reiki koleginicom bila sam na meditaciji kod Sala Rakelija i bilo je mnogo dobro. Kasnije kada sam htela kod moje Rekonektičarke Goge da odem na Time Line uslov je bio da redovno radim meditacije mesec dana. Radila sam vođene meditacije Sala Rakelija tako što bi ih pustila a ja za to vreme kuvala ručak i bilo je neverovatno šta se tu sve izdešavalo, šta sam sve spoznala i otkrila kod sebe, tako da sam kasnije zaista počela da ih radim kako treba, ali nikada redovno, ponekad, sporadično dok skroz nisam prestala. 

Onda sam prošle godine neočekivano upala u grupu za meditaciju na FB tako što je neko kopirao Josipine objave koje su bile veoma zanimljive pa sam joj poslala zahtev za prijateljstvo, a onda me ona ubacila u svoju grupu za meditaciju. Nisam to očekivala ali nekako se namestilo da duži vremenski period uspevam tačno u zakazano vreme radim te vođene meditacije sa Josipinim Anđelima. Mnogo mi je prijao njen glas. Pun topline, nežnosti i ljubavi. Mnogo me je opušao. Možda i previše jer sam ja baš svaku meditaciju prespavala. Čula bi samo početak gde Josipa podsticajno kaže da se opustim i budila bi se na samom kraju kada bi rekla da sada otvorimo oči. Pokušavala sam da radim budna, sedeći ali bi opet nestajala. Onda sam palila sva svetla i sedela ali ni to nije pomagalo. Tek mnogo kasnije uspevalo mi je da ispratim barem većinu meditacije, ali uvek kada bi Josipa rekla da vidimo šta nam dolazi u susret ili da zamislimo sebe u budućnosti ja bi se blokirala. Nije bilo šanse da prizovem bilo koju sliku. 

U svakom slučaju meditacije su mi mnogo prijale. Doživela sam pravo uzbuđenje kada sam tokom jedne meditacije sa Arhađelom Gabrijelom, našim lepim Belim Arhanđelom Gavrilom videla kako se na mom plafonu sve brže vrti svetlost dok nije napravila pravi vrtlog. Sva svetla su bila upaljena. Ja sam sedela i gledala širom otvorenih očiju a vrtlog je bio tu na mom palfonu. Osećaj miline je bio predivan. Neka radost me ispunila. Zasijala je bela svetlost i osetila sam dodire. Bilo je divno i opipljivo. Još jedno iznaneđenje me dočekalo kada sam po završetku meditacije ušla u dnevnu sobu i na televiziji se prikazivao film o nekoj ženi koja je u stvari bila Anđeo i zatekla sam se baš u momentu kada ona otkriva da je Anđeo, raširila predivna ogromna bela krila i odlazi u nebo. Stvarno sam bila fascinirana. Od tog trenutka Beli Anđeo mi je stalno bio na pameti i prosto me bezbolno proveo kroz mnogobrojne životne promene koje su mi se desile u vrlo kratkom vremenskom roku. 

Kasnije zbog obaveza i nekog drugačijeg vremenskog ritma nikada nisam mogla da se pridružim gupi za meditaciju u vreme kada je oni rade. Pre nekih mesec dana uspela sam da odvojim vreme i uradim novu meditaciju , tek snimljenju i to se uspostavilo baš sa Belim Arhanđelom Gavrilom. Za mene je ta meditacija bila pravo iznenađenje. Tema je bila kreiranje budućnosti. Ja kao da se nisam ni trudila da zamišljam kako bi volela sve to da izgleda već sam gledala sebe u tom nekom filmu koji se sam od sebe odvijao. Nikada nisam bila u stanju da zamišljam budućnost a sada sam vrlo spontano uživala u novim prizorime. 

Josipa je rekla da zamislimo mesto gde živimo i ja sam se spontano kretala po mojoj novoj kući. Požljivo sam razgledala svoju ogromnu dnevnu sobu toplih boja i punu svetlosti. Gotovo svi zidovi su bili stakleni i mogla sam da posmatram odatle celo mesto. Očigledno da je kuća bila na uzvišenju jer sam videla mnogobrojne krovove lepih kuća, neku crkvu i u daljini vodu, možda reku. Svuda je bilo mnogo zelenila. I ja sam imala predivan vrt. Moja deca su imala svoj prostor za omiljene zanimacije. Bilo je divno u toj mojoj novoj kući. Trebalo bi da mi je nepoznata a u stvari sve mi je bilo tako blisko i poznato, svaki detalj i sitnica. Onda je Josipa rekla da pođemo na posao i ja sam se našla na platou ispred ogromne potpuno okrugle bele zgrade koja je svud uokolo imala prozore. Ušla sam u beli hol i već sam na sebi imala beli kombinezon. Korak mi je bio toliko lagan kao da sam lebdela nad tlom. Tu je bilo mnogo osoblja u istim belim kombinezonima. Prišla sam pultu i ljubazna žena mi je dala providnu tanku plazmu, staklenu ploču po kojoj sam ja prevlačila prste  i čitala podatke. U prizemlju su se nalazili mnogobrojni separei okruglog oblika sa udobnim sedištima. Bio je čitav niz tih separea i tu su sedeli  ljudi i razgovarali sa službenicima u belim kombinezonima. Ja sam ušla u jedan od separea. Vodila sam razgovore sa prisutnim ljudima. Sve beležila u svoju tanku staklenu ploču a zatim sa jednim od njih odlazila pokretnim stepenicama na sledeći sprat koji se kupao u svetlosti. Prostorija je bila ogomna, okrugla i puna prozora kroz koje je ulazila svetlost. Sve je bilo prijatno belo. Uz prozore su u krug bili postavljeni mnogobrojni kreveti-kapsule poput onih u Avataru ili SF filmovima . Odvodim svog klijenta do jedne od kapsula. Pomažem mu da se smesti. Dajem mu sva potrebna objašnjenja. Na neku staklenu ploču unosim potrebne podatke. Kapsula se zatvara i počinju svetlosni efekti. Boje se menjaju. Ja se osećam divno. Znam da se ta osoba upravo regeneriše i isceljuje od svih mogućih oboljenja. Zadovoljna sam. Kada se sve završi odlazim po drugog klijenta. Mnogo volim moj posao. Ja pripadam isceliteljima.  Čujem Josipin glas koja nas šalje na putovanje i uživam u prizorima Tibeta, Mayanskih hramova, Sumatre i nekih divnih egzotičnih ostrva sa belim plažama i tirkiznim morem. Vraćam se kući i spuštam glavu na rame mog partnera. Taj zagrljaj i spuštanje glave na njegovo rame je toliko posobno divno i ispunjava me celu mirom i blaženstvom. U samom ćošku dnevne sobe sa plafona se spušta neka staklena ili kristalna cev. Prilazim joj i ispod nje otvaram meku korpu, kao da je od platna i odatle uzimam gomilu novčanica. Kroz tu cev stalno ispadaju nove novčanice u tu vreću. Sa tim novcem odlazim u neko udruženje u kome već dugo radimo na projektima novih naselja. Crtamo i dogovaramo detalje a zatim se odvozimo u jedno od naselja. Tu žive ljudi koji još uvek nisu naučili da kreiraju svoju stvarnost. Mi ih podučavamo kao se to radi. Renoviramo kuće. Uvodimo novu tehnologiju i sadimo vrtove. Uživam dok to radim. Predajem se cela tom poslu. Puno je tu radosti. Josipa nas vodi dalje i ja osećam da jašem konja, mada nikada nisam do sada. Prolazim kroz neku svetlu šumu punu prelepog visokog drveća sa ogromnim listovima. Čujem cvkut ptica i šum vode. Konj ide polako i ja uživam u mirisima i lepoti šume. Ugledam veliki slap i iznad njega dugu. Tada vidim da levo od mene još neko jaše konja. To je moja ćerka i vidim je s’leđa, njenu dugu kiku na leđima i kapu za jahanje. Okreće se nasmejana da mi nešto kaže i ja vidim da je pet godina starija u odnosu na sadašnje vreme. Uživam dok je posmatram i slušam. Osećaj spokoja je divan  ali nas Josipa zove da otvorimo oči. Moj film je ostao da živi i poželim takav život za celo čovečanstvo.  

Beli Arhanđel moj je ogroman i sve prisutan. Obgrlio je celu našu planetu. Smešim se i nije mi baš najjasnije odakle je stigao ceo taj film. Od tada je prošlo gotovo mesec dana a prizori iz te meditacije su i dalje vrlo živi u mojoj glavi.

Čovek je sposoban za ogromnu ljubav i milost . Nije ni svestan koliko. Zaista želim da nam lepota življenja, dobrota, nesebičnost i zajedniči ciljevi za sveopšte dobro budi primarni, ako ne i jedini bitni već od danas pa nadalje. Uvek i zauvek. Neka tako i bude.

Hvala našem Belom Arhanđelu Gavrilu!