Tajna manastirske rakije

Retrogradni Merkur nam donosi sećanje na prošlost. Tako sam se i ja setila jednog događaja od pre šest godina kada sam na TV-u videla domaći film ’’Tajna manastirske rakije’’. Pre šest godina se isto prikazivao. Sećam se da smo završili sa ručkom i ja se udobno namestila na trosedu sa knjigom u ruci a moja mala ćerka je jedva dočekala da uzme obećani tablet i novu igricu. Zvuk sa TV-a mi je smetao pa sam smanjila ton i udubila se u sadržaj knjige. Pravi odmor. Mir i tišina što je retkost kada su ti deca mala. Zato je iznaneđenje bilo veće. Neočekivano moja šestogodišnja ćerka je glasno ciknula. Poskočila sam od straha ne shvatajući šta se dešava a ona je stajala ispred ekrana upirući svoj prstić previše uzbuđena da bi bilo šta rekla. Pokušavala je da uhvati vazduh i stalno pokazivala na prizore nekog ogromnog kamenog objekta kome su junaci filma upravo sa mora prilazili u čamcu. Obgrlila sam ćerku i nežno povukla u krilo i u tišini smo gledale zajedno. Kada je došla do daha gotovo je buncala : ’’ Kada sam ja ovde bila? ’’ . Bila je previše zbunjena. Prepoznavala je objekat sa ekrana i vidno uzbuđena bez prestanka ponavljala da ona zna to mesto, i da je tamo bila. Čak je neke opise i dodavala. Tresla se sve vreme. Strahovala sam da će se onesvestiti ili dobiti temperaturu. Preživljavala je veliki šok. Kasnije je od silnog uzbuđenja i zaspala.

Kako da ne verujem u karmu i da je duša večna? Ja ne mogu da verujem da imamo samo jedan, ovaj život. Moja mala devojčica je preživljavala istinsko prepoznavanje jednog mesta u kome u ovom životu nije bila. I mene susreti sa takvim događajima šokiraju. 1988 god bila sam nekoliko meseci u Rusiji. Provela sam sedam dana u tadašnjem Lenjingradu. Svaki dan smo obilazili neke znamenitosti. Ermitaž je toliko velik da jedan dan nije dovoljan, a onda smo otišli u letnji dvorac. Ja sam očigledno tamo doživela neko prepoznavanje. Daleko izvan granica predivnog vrta gotovo sam videla nepregledna polja u kome su radili kmetovi. U pozlaćenim odajama dvorca sam gotovo čula smeh i razgovore na raznim balovima. Pozlilo mi je. Jedva sam čekala da se vratim u hotel. Pod tušem sam gotovo strugala kožu plačući "kako su mogli toliko da se iživljavaju i rasipaju bogatstvom a ljudi su u poljima umirali od gladi i bolest. Živeli su u blatu...". Rastrzala me nepravda. Prizori ogromnog bogatstva i strašne bede su mi se smenjivali u umu. Tresla me groznica i mnogo sam povraćala. Tada sam bila van sebe od doživljenog. Isprepadala svoju majku ali  već kako se u mom životu stalno nešto čudno dešava polako se navikavam i pokušavam sve da shvatim i prihvatim kao normalnije događaje. Sada ja mogu da razumem moju ćerku. Dok je malena spavala ja sam uposlila internet da mi nađe lokaciju na kojoj je film snimljen. Nisam ništa uspevala da nađem. Posrećilo mi se tek posle nekoliko dana. U pitanju je benediktinski samostan s crkvom sv. Marije. Sagrađen je u vremenu od 1177. do 1198. godine. Benediktinci su prvo na ostrvu Sveta Marija, u južnom delu mljetskog Velikog jezera izgradili samostan, a zatim i crkvu. Crkva je tokom vekova menjala izgled pod naletom stilova, renesanse i baroka, ali je centralni deo romanički, podignuta po uzoru na onu koju su benediktinci imali u Monte Garganu. Pregrađena je i proširena u 16. veku kada je na trem postavljen grb Gundulića. Romanički je samostan više puta pregrađivan. Današnja je zgrada dvospratna renesansna građevina koju sa dve strane ograđuje dvorište, a glavni trakt, prema dvorištu, ima arkadni hodnik. Na jugoistočnom je uglu izgrađena obrambena kula pa sve građevine, uključujući i crkvu, čine obrambenu celinu. Samostan je  preuređen u renesansi, tako da s crkvom stvara jedinstvenu celinu. Istorija samog samostana doseže  u daleku 1198. godinu kada je papa Inocent III. izdao dokument kojim posvećuje crkvu sv. Marije na istoimenom ostrvu u Velikom jezeru na Mljetu. Tada su benediktinci uredili samostan prema Pravilu sv. Benedikta. Benediktinci su se dugi niz godina uspešno brinuli o ostrvu i slaveći Boga živeli u skladu s prirodom. Među benediktincima tog samostana nalazimo mnoga značajna imena poput Mavra Vetranovića i Ignjata Đurđevića. 1345. godine benediktinci se odriču vlasti . Formalno je bio pripojen Dubrovačkoj Republici 1410. godine. Samostan je nastavio s radom sve do 1809. godine kada se , došavši pod Napoleonovu vlast, ugasio. Od tada se vlasnici otoka menjaju; samostanskom imovinom je upravljala država, a samostan je malo pomalo zanemarivan.

Teško je i zamisliti u kom veku je moja mala devojčica mogla da boravi tamo, ali po njenoj reakciji rekla bi da je tamo dugo živela i da je volela to mesto.  Priroda tamo nije štedela na lepoti a moja  ćerka ima i u sadašnjosti veliku potrebu da živi u jedinstvu sa prirodom. Nadam se da će biti u prilici da obiđe Nacionalni park Mljet i ostrvo Svete Marije i da pokupi deliće svoje duše koje je očigledno tamo ostavila.