U korenu svakog problema leži strah. To možda nije neki današnji strah. Mnogo će reći da nema čega tu da se plaši. Ovde se radi o neosvešćenom strahu. Onom primarnom, korenskom koji smo upili u svoju osnovu u najranijem periodu svog postojanja, kada smo bili previše mali i u nemogućnosti da svesno percepciramo svoje okruženje. Pogotovo ako je naše najranije odrastanje bilo stalno ispunjeno kritikom, zabranom i upozorenjima.
Roditelji koji nisu postali svesni svojih strahova, kada dobiju decu naprosto prolaze kroz projekciju svog najranijeg detinjastva. U jednu ruku to je način da odrasla osoba postane svesna svog najbitnijeg, potpuno nesvesnog perioda, primarnog korena, esencije naše ličnosti i karaktera. Kada taj deo nas nije osvešćen postojeći strahovi eskaliraju i projektujemo ih na svoje potomke.... začarani krug. Gledajući taj primarni koren mogli bi možda i u procentima da izračunamo koliko neka osoba ne može da se prepusti tokovima života, koliko ne može da prihvati sadašnji trenutak, ne ume da se prepusti osećanjima, prihvati ili pruži emocije.
U suštini u najranijem detinjstvu strah ima svoju pozitivnu i na neki način zaštitnu ulogu jer deca zbog straha neće uraditi neke opasne stvari, biće oprezni, tako da strah u stvari kod nas razvija emotivnu inteligenciju. Sazrevanjem i upoznavanjem sa svim nepoznatim strah se prevazilazi i njegovo polje se ispunkava njegovom suprotnošću a to je ljubav. Tako da je strah zdrava emocija jer u krajnjoj liniji on u nama razvija emocije i širi polje koje postaje ljubav. Zbog roditeljske projekcije sopstvenih strahova na dete, to može da rezultira da trajno ostanemo na obali reke života, a ne u njenom toku.
Prepustiti se toku života baš takvom kakav jeste, privatiti život baš takav kakav jeste je mnogo moćna stvar. Mnogi su nesvesni da imaju neku svoju blokadu u sebi zbog čega se ne prepuštaju toj reci. Ne veruju u ljubav. Ne veruju u uspeh. Ne veruju u radost. Ne znaju da je to samo zbog te male ograde, rampe, prepreke koja nam je nametnuta nesvesno, nenamerno u najranijem periodu našeg postojanja.
Zato je potrebno samo da to osvestimo kod sebe. Biti svestan znači spoznaju koja nas celog prožima. Uvideti o čemu se radi, jer kada osvestite problem on više nije problem. Nepoznato postaje poznato i dobija svoj smisao.
Reči mogu da pomognu da se otvore ta vrata nesvesnog. Možemo primera radi sami sebi izgovarati da dopuštano sebi da osvestimo neku blokadu. Recimo : zašto ne verujem u uspeh? U tom momentu trebamo da ubacimo i svest o tome da smo mi sami odgovorni za svoj sopstveni život, a ne neko van nas, i ubaciti najdeletvorniju esenciju stvaranja, a to su istovremeno osećanje ljubavi i zahvalnosti, tako da možemo primeniti jednostavnu metodu hopsanja, koja sve to obuhvata. Možemo postaviti bilo koje pitanje koje nas muči ali na način da smo svesni da smo mi odgovorni za naš život pa zato izgovaramo : Šta se to samnom dešava pa...... možemo da nabrojimo jedan problem ili više.... pa imam strah od uspeha, ne verujem u ljubav, nesviđa mi se moj život, ne prihatam promene ...itd. Posle toga sebi pružamo saosećanje, opraštanje, prihvatanje izgovarajući : žao mi je, molim te oprosti, ja te volim i zahvalan sam ti na svemu. Ovo zaista radi. Možda u početku treba češće ponavljati dok se točak ne zavrti.
Još jedan jednostavan i moćan način je da se zahvaljujemo tako kao da je to već rešeno, realizovano, završeno : Bože hvala ti što sam trajno prevazišao svoj strah od.... , i na kraju uvek najmoćniji začin volim te i hvala.
Zasta se isplati osvešćivanje korenskog straha. Sve ovo možemo primeniti i na bilo kog iz našeg života. "Šta se to samnom dešava pa ta i ta osoba....." ili " Bože hvalati što ta i ta....." . Kada radimo za druge cilj treba da nam bude buđenje svesti te osobe . Mi ćemo recimo čistiti njeno polje, a onda će se ono puniti sve grubljim stvarima ne bi li nateralo tu osobu da počne svesno da živi, postane svesno sebe i svog postojanja.
Zato Bože hvala ti što su svi ljudi apsolutno svesni svog postojanja i prihvatajući Tvoju kreaciju u celosti , kreiraju svoj život za svoje najviše dobro, i najviše dobro svih nas. Volim te i zahvalna sam ti ne svemu.
Нема коментара:
Постави коментар