Zvezde Rod

U onom delu brdovite Srbije odakle pogled puca daleko, puno zelenih dolina protkano rečicama i potocima raširila se malena varoš. Tu su se sve više naseljavale turske porodice . Kao većina i ova je imala veliko imanje. Prednje i zadnje dvorište, prednje prostorije i donje. Visoke ograde da u avliju ne može spolja da se vidi. Puno je čeljadi tu živilo. 

~ Hasan Beg ~

Tim delom zemlje je upravljao Hasan Beg. Bogat i moćan. Imao ogromnu kuću ko palatu i velike posede. Jednom prilikom kada je sa svojim slugama na konjima negde išao iz daljine je video to imanje  sa druge strane. Mogao je da vidi zadnje dvorište, igru dece i to mu se mnogo dopalo pa je kasnije znao na konju da se popne na taj breg i u hladu hrasta posmatra decu.

Jedno čeljade mu posebno omile. Ona je zračila nekom milinom, iskrila nekom radošću, onako bezbrižna i nevina razgalila mu je dušu i on odluči te je ukrade. Otrgnu je iz njenog doma i dovede u svoju palatu. Ona tek stasali devojčurak. 

Nikad je nije ni dotakao. Bila mu je kao nadahnuće i mezimica. Uživao je da posmatra njene nežne pokrete, sluša njen smeh i uživa u njenom iskričavom sjaju. Voleo je kada se ispruži na divanu i zapali nargilu da se ona sklupča uz njegove noge. Tada bi joj on čitao iz starih knjiga i objašnjavao šta tu piše. 

O njemu niko nije znao mnogo. Ni odakle je došao, ni kako je živeo pre. U palati je živeo sam a o svemu je brinula jedna seoska porodica i mnogobrojne sluge. Oni su samo načuli da je Beg u jednoj noći izgubio sve. Nisu znali koga je sve imao od porodice i kuda su krenuli svi ali te noći dok su pod šatrama spavali neko ih je pobio sve. Sam Beg je jedva vidljivo hramljao na levu nogu a pod desnim uhom se video kratak i dubok zarez neke kamije. Bio je ćutljiv, uvek namršten. Niko nije mogao da proceni da li je star ili samo tako staro izgleda zbog svog turobnog lica. Nije tražio mnogo. Znao je bez reči da ode i mesecima niko ništa o njemu ne bi čuo i sasvim iznenada u najvećoj tišini se vraćao. Sada je više vremena provodio kući. Spustio bi po koji dukat u grubu seljačku ruku sa rečima da su sukna previše gruba za njeno nežno i krhko telo tražeći samo svilu i kadifu za nju. Naložio je da joj u postelju meću uvek svežu lavandu i da za pokrivače odaberu najfinija krzna.  

Kada se čulo da je u njihov kraj pristigao neki naočit momak koji je obišao sveta pozva ga kod sebe i dogovorio sa njim da njegovu mezimicu nauči računu , čitanju i pisanju. Godinu dana taj mladić je svaki dan dolazio kod nje. Ona mu je pričala o svojoj porodici. Braći i sestrama i često plakala za njima. On je njoj pričao o svojim putovanjima i raznim čudima koje je video i doživeo. Zbližili su se čak i previše. 

Hasan Beg ih je jednom zatekao u zagrljaju. Momka su izbacili na ulicu a na nju je izlio sav svoj bes. Tukao je sve dok nije ostao bez snage. Izgazio jedan neubrani cvet. Rikao je poput ranjenog lava i ridao iz sve snage. Tu se kraj njenog izubijanog tela danima opijao i niko nije smeo da uđe u njegove odaje. Kada je prvi put napustio palatu sluge su krišom pokupile njeno telo. Čudno, bila je i dalje živa. U najvećoj tajnosti su je vratili njenoj porodici a bega kasnije slagali da su je psima bacili.

Njena porodica je primila nazad ali otac je naredio da je smeste u najudaljeniji sobičak u avliji. Ženama je bilo dopušteno da je okupaju, da joj rane vidaju, da je hrane i poje ali svima je bilo zabranjeno da ikada sa njom reč prozbore. Posebno je njenoj majci zabranio da ide kod nje. Za to vreme onaj naočiti mladić je na osnovu njenih priča pokušavao da nađe njenu porodicu. Trebalo mu je više od osam meseci dok nije pronašao njenog oca. Pao je pred njim na kolena. Molio za oprost. Nije znao za njihove običaje i vaspitanje. Plakao, udarao glavom u pod. Cepao odeću sa sebe. Preklinjao da mu je daju za ženu. Da je učini časnom i poštenom, da će je odvesti daleko odatle. Otac na kraju pristade ali pod uslovom da primi islamsku veru i da se svaki dan moli Alahu da mu oprosti grehe. Mladić pristade i prođe još osam meseci dok je veru primio i naučio sve što treba iz svetih knjiga i tek tada je prvi put pustiše kod nje ne. Ona je samo kao da je bez života ležala. Duša pritisnuta bolom i strašnim osećajem krivice i srama polako je isticala iz nje. Danima je držao u naručju i njihao poput malog deteta. Danima je umivao svojim suzama i pritiskao na svoje srce ali ona ni glasa od sebe nije davala. Samo je prazni pogled lutao negde u daljinu. Jednog dana je mladić tako glasno zajaukao i preklinjao Boga za pomoć da ga je i njezin otac čuo u svojim odajama. Srce mu je zdrhtalo. Obuzela ga neka jeza. Pitao se da to možda sve ipak nije njegova greška i da je vreme za iskupljenje.

~ Otac ~

Bio je otprilike njenih godina kada mu je otac umro. Nije ništa osetio tog dana kada je čuo za njegovu smrt, pa ni danas ne zna od čega je umro. Bio mu je prvi sin ali nikada nije imao neki odnos sa ocem. Kao da ga nije ni primećivao. Aga je uvek bio besan, bučan i svadljiv. Jednom rečju surov. Svi su ga se u kući plašili, izbegavali i zvali ga Crni Aga. Kasnije je čuo od majke da joj je on, njen sin bio garancija da će ostati u domu, da je neće izbaciti iz kuće. Pre njega je rodila tri kćeri i Agina majka je već tražila od sina da dovede mlađu ženu koja će mu rađati sinove. Sva sreća pa je ipak ona rodila prvog sina. Otac je posle imao još dve žene i mnogo dece ali mu majka nikada nije davala da se igra sa njihovom decom. Ni svoje sestre nije viđao. Na njih niko nije obraćao pažnju dok jednom majkina mama nije došla sa pričom da bi od njih mogla da ima koristi ako ih dobro uda. Tada je majka naložila da joj dovode ćerke ali je brzo odustala od toga i sve prepustila nekoj  ženi koja ih je učila kako da budu smerne i poslušne ali da kosu i telo mažu posebnim uljima od čijih će mirisa postati omiljene muževima. Tačno je znala kada da ih vodi u centralni hamam da bi ih ošacovale buduće svekrve. To je sve brzo dalo očekivane rezultate. Sestre su se udale i otišle tako da je ostao sam sa majkom u trenutku kada je otac umro. Seća se da su pet dana stričevi bili zatvoreni u jednoj odaji i većali o njihovim posedima. Prisustvovala je i očeva majka tako što je sedela iza jednog paravana. Sve očeve žene su sedele u nekoj pomoćnoj prostoriji odakle su tek ponešto mogle da čuju. Njemu niko ništa nije govorio. Samo se jednog dana pojavila majkina služavka Savka koja je tu za njega bila oduvek i rekla da će mu pomoći oko pakovanja stvari i da se sele. Sutradan rano su napustili kuću. Čak mu nije ni bilo žao jer tu kao da nikada nije ni pripadao. Uhvatio je Savku za ruku i u najvećoj tišini se popeo u zaprežna kola i seo iza majke. Savka nije ispuštala njegovu ruku. Posebno se obradovao kada je na kraju drugih zaprežnih kola pretovarenih stvarima video svog omiljenog konja privezanog za kola i njihovog konjušara kako ide peške kraj njega. Bila je već duboka noć kada su stigli u varoš i na ovo svoje imanje. Taj deo svog detinjstva je voleo. Odaje nisu bile tako raskošne i nije morao uvek da pazi da nešto ne obori ili polomi. Mogao je da juri iz sobe u sobu i da jaše svog zamišljenog konjića po prostranoj avliji. Kasnije ga konjušar obučavao kako da jaše konja i nije prošlo dugo a već je jurio u divljem galopu do hrasta na bregu. To mu je bilo omiljeno mesto. Penjao bi se na vrh i zaštićen krošnjom po ceo dan je posmatrao udaljene predele i magično nebo. Maštao o svemu, ali ipak je najviše voleo kada majka ode negde na desetak dana pa ga onda Savka odvodi u selo kod svoje mnogobrojne familije. Kako je sa Savkom inače oduvek pričao samo na srpskom lako se sa svima sporazumevao. To je bila bučna i srdačna familija. Tu je mogao u nedogled da se igra sa drugim dečacima i niko ga nije grdio što se uvaljao u blato ili poderao čakšire. Tu se u tom selu sve zajednički radilo a kada se posao završi kreće pesma i igra. Posle više godina tako je video svoju buduću ženu. Bila je rumena od rada . Brisala ruke o kecelju ali uvek nasmejana. Voleo je njen smeh. Poverio se Savki ali mu je ona objasnila da nema šanse da je njeni roditelji daju za njega. Maštao je puno o njoj i njenom osmehu. Kada je primetio da mu uzvaća stidljivim pogledom i da se sve češće sreću ohrabrio se i pitao bi li pošla za njega. Samo je stidno klimnula glavom i zažarenih obraza pobegla. Seća se kako je sa nestrpljenjem iščekivao da majka opet ode i on sa Savkom otputuje u selo. Devojka mu je potvrdila da je otac nikada neće dati pa su se dogovorili da zajedno pobegnu. Sakrila se u zaprežna kola kada je zorom sa Savkom napuštao selo. Njihovoj sreći nije bilo kraja. Tako su počeli da žive zajedno. Kada se majka vratila i čula šta se desilo ništa nije rekla. Kao da je se sve to nije ni ticalo. Jedino što je zahtevala je da devojka primi islam, promeni ime i da se oblači kako dolikuje turskoj poštenoj ženi. Tako je i bilo. Prošlost više niko nije spominjao. Bila je i dalje nasmejana ali opet kao da je neko sivilo palo preko njenog lica. Nikad se nije žalila ali znao je da joj mnogo nedostaju njeni. U naredne četiri godine izrodila je tri sina, tri junaka. Opet je bilo bučno u kući. Savka je pomagala oko podizanja dečaka kao što je onomad njega gledala. Vidno je ostarela. Majka je retko izlazila iz svojih odaja i jedno jutro se samo nije probudila. Osećao se čudno tih dana jer mu majka ni na koji način nije nedostajala i ako je čitav svoj život sa njom živeo. Nešto posle sahrane kod njih se pojavila ženina mlađa sestra. Molila je za pomoć. Otac je pretio da će je izbaciti iz kuće ako se ne uda za nekog starca iz drugog sela. Sva uplakana mu je pričala o sirotom ali vrednom mladom abadžiji kojeg je iskreno volela. Tada joj je rekao da je njegov dom i njihov dom, da su oboje dobrodošli. Znao je koliko će to njegovoj ženi značiti. Nije se prevario. Od kada je u donjoj avliji počela da živi njena mala sestra opet je počela da se smeje zvonko kao da kristal puca. Zajedno su joj odabrali ime kada je prešla u islam i venčali ih po njihovim običajima. Kada mu je žena zanela po četvrti put stalno je pevala. Ona  i sestra su sve zajedno radile. Bila su to lepa vremena i lep život. Svi su zanemeli od čuda kada se rodila malena devojčica vatreno crvene kose i očiju plavih kao nebo. Zbog tog plamena nazvao je Alevler ali nikada nije prestao da joj se čudi. Njena sestra je rodila blizance i avlija se polako napunila dečijom cikom i grajom. Trudio se da bude strog ali mu je srce pevalo od radosti. Kada je peto dete bilo na putu posustala je stara Savka. Pozvala ga k’sebi i molila ga za oprost jer bez oproštaja neće moći da ispusti svoju jadnu dušu. Seća se koliko je bio zbunjen jer je Savka bila čitav njegov život i sve je o njoj znao. Njena ispovest ga je šokirala ali i mnogo toga objasnila.

Ispričala mu je da ju je njegova majka bukvalno iz blata izvadila. Bila joj je tek desetak godina i ostala je siroče. Upala je u blato nedaleko od spaljene kuće u kojoj su svi izgoreli. Njegova majka je izvukla iz blata i povela sa sobom. Zato joj je bila odana i verna do groba. Patila zajedno sa njom što ne uspeva da rodi muško dete i niko nije bio srećniji od nje kada se dečak ipak rodio. Ali zadesila ih zla kob. Još je bio sisanče kada su ga ukočenog i hladnog našli u krevetu. Šok je bio strašan a strah od Crnog Age još veći. Sva sreća pa je on bio odsutan. Savka se setila da je od seljaka čula  da u brdima iznad sela u nekoj slamnatoj kući živi neka sirotinja. Zadnji put je čula da su dobili sina i svi su se pitali čime će ga hraniti kada su i onako siroti bili. Savka je predložila da ode do njih i ponudi im bogatu nagradu za sina. Njegova majka je odmah pristala. 

Pod okriljem noći Savka se iskrala i krenula put sela. Tek se razdanjivalo kada je naišla na nekakvu krčmu. Imala je sreće te čula dva momka šta pričaju. Videla je da imaju konje i oružje i shvatila da će ih uz dobru plaću nagovoriti da oni odu po bebu. Tako je i bilo. Nisu mnogo pitali. Bilo je im je bitno samo da kesica sa dukatima zvecka u njihovim rukama. Do podneva je nestrpljivo čekala njihov povratak i kakav će odgovor dobiti, ali oni su se sve sa bebom vratili. Tutnuli  su joj zamotuljak u naručje i tražili da im da novac za onu ženu. Prvo je odmotala zamotuljak i tada je prvi put videla njega, zdravu mušku bebu približno istog uzrasta kao preminuli agin sin. Tada je znala da će im plan uspeti. Dala je sve dukate koje je imala kod sebe, prigrlila ga i odnela njegovoj novoj majci. 

Tek posle godinu dana Savka je prvi put otišla u svoje selo i čula priču kako su oni sirotani jednog dana izgoreli u svojoj kući. Niko nije spominjao ona dva pijanca i bebu. Čitav život je pekla spoznaja da su zbog nje trajno ugašena dva života. Zaklela se sebi da svoju decu nikada neće rađati a da se od njega neće odvajati. Sada na umoru tražila mu je oprost. Bio je nem i zapanjen. Poživela je još tri dana taman koliko je njemu trebalo da shvati zašto nikada nije svoju porodicu doživeo kao svoju i bio kao stranac među tuđinima. Oprostio joj. Naravno da joj je oprostio jer je ona bila čitav njegov život tu uz njega, gotovo da je disala njegovim plućima. Oprostio joj je ali nikada nikome tu priču iz prošlosti nije ispričao. Pre nego što je izdahnula odvezao je u njeno selo da ispusti dušu na mestu gde su oboje bili bezbrižni i srećni. Želeo je da mu baš takva ostane u sećanju. Žalio je samo što nije znala da mu kaže imena njegove prave majke i oca da ih napomene u svojim molitvama.  

Na neki neobičan način ta tajna o njemu mu je donela neku novu tihu radost koja mu je grejala dušu. Kao da je sa novim očima posmatrao život, a tek kada su mu u jednoj dubokoj noći pokazali njegovo peto dete, njegovu devojčicu ostao je začaran. U onoj tmini gotovo je zblještala belina kože malenog bića. Gotovo je obasjala sobu svojom belinom. Podigao je u naručje i rekao joj da sija poput zvezde Danice . Prineo je prozoru i u mrkloj noći pokazao joj sjajnu zvezdu na nebu. Tada joj dade ime Danica jer ona svojim sjajem isteruje mrak.

Iz razmišljanja ga je trgao još jedan jauk iz zadnjeg dvorišta. Prestravio se kada je shvatio da će se njegova zvezda možda trajno ugasiti. Zaboravio je na gordost i kao bez glave utrčao kod svoje kćeri. Kad je video u kako je jadnom stanju bila srce mu je iskočilo u usta. Poslao je odmah po njenu majku koja je i sama sve ove mesece venula od tuge. Došlo mu je sve da počupa sa sebe. Kako je mogao da bude toliko glup i da dopusti ovoliku nesreću? Činilo mu se da se sam Crni Aga navratio u njihovu kuću.

~ Danica ~

Danica je obnevidela od tuge. Velikom brzinom su joj se kroz misli smenjivale slike čas razigrane braće i igara, čas majke koja peva dok mesi i razvači kore dok ona sedi šćućurena ispred ognja, čas Babo kako na svom konju projaha kroz avliju. Uvek je bio strog ali pravedan. Nikad prek. Znao je da je uzme u naručje i kao da joj preti dok ga vuče za brke. Opet mama koja u donjem dvorištu hrani živinu a pilići trčkaraju za njom. Njena majka je sa svim životinjama volela da priča. Tepala im i milovala ih. I ona sama je poput pileta uvek išla za njom. Volela je da bude u njenoj blizini. Majka je uvek širila toplinu oko sebe, a tek miris. Ruke su joj mirisale kiselkasto po siru ali ipak se neki slatkasti miris uvek širio oko nje. Nana Savka joj je govorila da to miriše duša njene majke. Miris majke. O kako joj je nedostajao taj miris dok je bila u palati onog ćudljivog starca. 

Taj snažan čovek je istovremeno plašio i fascinirao. Odisao je takvom snagom. Bio je tako moćan. Velik i strašan. Njoj nikada ništa nije nažao učinio. Odzvanjalo joj  glavi da su za nju samo svila i kadifa. Znao je da joj čita iz nekih starih knjiga na nekom čudnom jeziku. Ništa ga nije razumela ali joj se bar neko obraćao. U tim trenucima je bar neko sa njom pričao. Porodica joj je bolno nedostajala. Svuda je pokušavala da oseti miris svoje majke ali ga nigde nije nalazila.

A onda je dobila učitelja. Dolazio je svaki dan. U početku nije oči podizala sa poda ali je vremenom u njemu našla pažljivog i dobrog prijatelja. Tešio je dok je plakala za svojim domom. Vremenom joj je postao sve na svetu. Jedino svetlo u njenom mraku. 

A onda joj je i on otet i zaista je mrak pao. Gušila se u tom teškom mraku. Kao da je iz daljine mogla da čuje neke glasove ali mrak je osvajao sve više. Osećala se tako krivom. Stidela se sebe. Osuđivala samu sebe i sve više tonula u beznađe i mrak..... Sasvim neočekivano je osetila poznati miris. Mislila je da joj se priviđa, da je sasvim izvesno potpuno poludela. Međutim miris je i dalje bio tu. Osećala ga je sve jače. Počela je halapljivo da ga udiše. Pa to je bio miris njene majke! Nije mogla da veruje. Miris majke. O kako je samo želela svoju majku. Počela je da se grči i plače. Suze su joj palile već sasušene oči. Pekle su strašno. Kao da su joj suze nakvasile presahlo grlo i po prvi put je počela da vrišti od bola i zaziva svoju majku. 

Mislila je da sanja kada je čula njen glas. Od suza nije mogla da je vidi ali taj njen miris je mogao da bude samo njen. Majka je tu. Miris majke je osnaživao, dozivao i terao mrak. Trebalo joj je mnogo vremena da poveruje da je sve to stvarnost.

~ Ka večnosti ~

Za to vreme svi prisutni u odaji su se radovali svakoj njenoj suzi i kriku, jer živa je. Vraćao se život u nju. Prošlo je još mnogo vremena dok zvezda Danica nije povratila svoj iskričav sjaj. Sada je uz svog babu i majku mogla da pokloni srce voljenom čoveku, mladiću koji se ni jednog trenutka više nije odvajao od nje. Posle obreda venčanja organizovana je njihova selidba. Već se po stoti put sa svima izljubila i pozdravila . Kola samo što nisu krenula kada je babo pritrčao i zazvao je imenom:

’’ Danice šćeri oprosti jednom budalastom starcu. Sve sam pogrešno uradio. A i ti sine Gvozdene Pećirski oprosti. Zaboravi na sve zavete koje si mi dao. Vrati se Rodu svom. Seti se ko si. A ti šćeri nemoj zaboraviti da ti se majka zove Zora, a ja sam je naopako naterao da ime promeni. Kada stignete u svoj novi Dom venčajte se kako Bog zapoveda i sačuvajte Rod svoj. Umnožite se koliko i zvezda na Nebu ima. Sada sa srećom putujte.’’

Dugo je ostao da gleda za zapregom koja mu odnose njegovu zvezdu u neki novi svet. Nije morao da se okrene da bi video svoju Zoru. Već je znao da se osmehuje dok suze niz obraze teku. Nije doživeo ali zna da se dugo pripovedalo o jednom od njegovih unuka misionaru koji je po celom svetu toliko dobra učinio, a i unuka mu je bila heroina. Sa ponosom je nosila ime svoje bake. Bila je jedna izuzetna žena koja je činila prava čuda a i mnoge knjige ispisala za pomen budućim naraštajima.

Množi se svetli Rode moj. Množi se . Neka te bude kao sjajnih  zvezda roj na Nebeskom svodu tom.

Sve je uredu

 Rekonekcija je zaista čudesna. Sećam se momenta kada sam stala i samu sebe zapitala šta ja tu u stvari radim i čemu uopšte moj rad služi kada je zazvonio moj mobilni telefon. Čuo se muški glas sa druge strane žice. Nisam ništa mogla da ocenim po glasu.... Zakazali smo balans za tri dana i ne malo sam se iznenadila kada se pojavio vrlo mlad čovek. Tokom upoznavanja sam saznala da ima 21 god, da je iz Dablina i nisam uspela da razumem zašto je u Beogradu, a po najmenje otkud on kod mene za Boga miloga, kako me je uopšte pronašao?!? Bio je ćutljiv a ja na osnovu izgleda nisam uspela ništa da zaključim. 

Ponavljam Rekonekcija je zaista čudesna. Čim sam počela da radim balans krenule su da se nižu slike. Bila sam zatrpana informacijama i ponela se vrlo ne profesionalno jer čim je tok energije stao ja sam čučnula do mladićevog uzglavlja i počela da pričam, pričam i pričam. E sad, ne pitajte me na kom jeziku, glavno je da je on mene sve razumeo. Objasnila sam odakle anksioznost i neobična napetost stomaka koju svi tretiraju kao bolest ali ne znaju tačnu dijagnozu. Bez ustručavanja sam mu pričala o glasovima koje čuje, o njegovoj intuiciji, o potrebi da pomaže ljudima, o njegovoj sposobnosti da čita ljude.... Objasnila sam mu odakle to dolazi, kako to funkcioniše, na koji način on to doživljava i kako reaguje zbog čega je došlo do blokada i disharmonije u njegovom organizmu, a onda sam uplašena zaćutala. Pobogu, pomislila sam, šta ja to pričam. Isprepadaću dečka.... ali na moje iznanedjenje on je počeo da priča. Potpuno se otvorio. Sa velikim olakšanjem je izgovorio da on zaista čuje glasove i da sam ja prva osoba kojoj je to rekao. Čuje ih oduvek i uvek se trudio da ih bojkotuje i uradi suprotno od onoga što mu kažu. Nije znao odakle dolaze, i plašio se puno. Kroz odrastanje je shvatio da mu glasovi uvek daju dobre savete ali on je i dalje radio suprotno, namerno, iz straha... Njegova porodica je uvek krojila život za njega i vršili su veliki pritisak.... zahtevali dobar uspeh, poslušnost, puno rada. Upisao je fakultet po nalogu svojih roditelja ali za svoju dušu uči psihologiju i mašta da se bavi nekim vidom socijalnog rada, da pomaže ljudima. Onda su počeli ti zdrastveni problemi. Osetio je veliku prezasićenost ljudima koji se lažno predstavljaju, lažno žive.... jer on uvek oseća i vidi priču iza njihovih priča, i mrzeo je sebe zbog toga. Počeo je da se povlači u sebe, da pada u neka depresivna stanja, da gubi volju mada je sportski aktivan i zalaže se za zdrav život. Objasnio mi je kod kojih je sve lekara bio, koje su sve analize radjene zbog tog njegovog čudnog stomaka.... Ma pričali smo mi mnogo. Shvatio je šta je intuicija. Rekla sam mu da čita o Indigo, Kristalnoj deci.... o Svetlosnoj porodici, o Reikiu, Rekonekciji, o Čakrama.... Najvažnije je od svega je da je shvati da je zdrav, da je sa njim sve u redu... Otišao je nasmejan. Tu noć je otputovao za Dablin a ja se Bogu zahvaljivala što ga je poslao kod mene, jer znala sam tada da sam zahvaljujući Rekonekciji spasila jedan mladi život.  🙂

Nismo sami

 Teško uzdiše jedna dama dok sporim umornim pokretom ruku gladi svilenkastu tkaninu svoje haljine preko punašnog tela. Zagledana u daljinu razmišlja o svojoj usamljenosti i već po ko zna koji put ponavlja istu misao u glavi kako više nikome ne treba. " Oh, deca su odrasla i otišla svojim putem. Svi koje poznaje opterećeni su svojim bremenom i niko nema vremena za nju."

   Dok teško uzdiše sasvim iznenada čuje neki glas u sebi : ‚‚ Ne govori tako. Nikada nemoj da razmišljaš na taj način jer ne možeš ni naslutiti koliko si mi dragocena. Ti si moje neprocenjivo blago. Znaš duša jeste bezvremena i večna ali bez tebe nikada ne bi osetila moć dodira. Ne možeš da shvatiš kako treperim i rastem kada ti zagrliš nekoga, ili kada rukom pomiluješ detetu kosu. Bez tebe nikada ne bi mogla da dodirnem latice cveta,  niti da uronim prste u zemlju. Nikada ne bi otkrila šta znači da te bole noge posle celovečernjeg plesa, ili kada ostaneš bez daha zbog ludog smeha. Kako su to velika i neprocenjiva iskustva za moju dušu. Ja bez tebe  nikada ne bi mogla da kuvam i otkrivam gomilu čarobnih ukusa. Ne bi nikada otkrila šta je čežnja, iščekivanje , pa ni ogromna radost kada se željeno ostvari. Bez tebe bi propustila mnogo, pa čak i previše. Toliko sam zahvalna što mogu da koristim tvoje telo i ono je za mene božanstvena tvorevina. Kada bi samo znala koliko sam ti zahvalna bila bi bezgranično srećna i trudila bi se da mi svakodnevno omogućiš da osetim i doživim još više. Nikada nisi sama jer sam ja uvek sa tobom. Raduj se jer te tvoja duša bezgranično voli.‚‚

Mi nikada nismo sami.

Pokajanje - radovanje

Bilo je proleće 2013. god kada mi je u inbox na FB stigla jedna sasvim mala poruka od nepoznate osobe. Zahvaljuje se na mojim objavama koje joj mnogo znače. To mi je bilo prvi put da mi je uopšte palo na pamet da neko obraća pažnju na njih. Te objave u stvari nisu bile objave, već sam ja prebacivala na moj zid stvari koje su me zanimale, bilo da bi ih sačuvala i pročitala još jednom, bilo zato što me zanimaju a ne stižem da ih pročitam, pa da to mogu kasnije da uradim. Mnogo volim ljude ali sam veliki skeptik i prema nepoznatima vrlo distancirana i hladna, tako da na te porukice nisam ni odgovarala. One su nastavile da stižu, ali sam prvi put odreagovala kada je ta Sneža objavila slike iz manastira Koporin. To me vratilo mnogo vremena unazad. 1994. godine za moj rođendan ostala sam bez oca. Odnosno, on je tada otišao u šetnju iz koje se više nikada nije vratio. Bilo je strašno. Izjave u SUP-u, stalno traganje i iščekivanje. Period života koji mi je ostavio najdublje pečate. Sahranjen je Prvog Aprila, na dan šale. Kao da se neko grubo našalio samnom, jer su nam posle obdukcije rekli da je sam sebio oduzeo život. Neshvatljivo, skroz neshvatljivo… Gotovo se ni ne sećam perioda od 1994. do 1998. god. Prošao je u nekom magnovenju, izmglici, između sna i jave… a mnogo toga najznačajnijeg se baš u tom periodu izdešavalo. Između ostalog nekako me je neko odveo u obilazak manastira. Nisam imala predstavu gde idem i zašto. Poslednji u nizu je bio manastir Koporin. To ne mogu zaboraviti. Dok sam prilazila kapiji obuzeo me neverovatan osečaj od koga sam bila nema. Neko ispunjenje koje ostavlja bez daha. Mnogo godina kasnije kada nisam uspevala da ostanem trudna, patila sam mnogo i setila se tog manastira, i imala silnu želju da se tamo vratim, ali nisam znala ni naziv, ni mesto. Moja majka se angažovala i uspela da sazna da je u pitanju manastir Koporin. Sa Igumanijom Ninom je čak i dogovoren moj dolazak kod njih, ali nikada nisam uspela da odem tamo. Ostala je samo velika žal za tim mestom. Rodila sam jednu bebu, posle nekoliko godina i drugu, a patnja je ostala stalno prisutna u mom životu, kao da sam se zavetovala na nju. Te godine me Sneža vratila Koporinu, a ovih dana sam raspremala fioke, preslagala stvari i naletela prvo na sliku iz 1994. god, a zatim na pregršt slika manastira koje sam 28.6.1997 god obišla. Manastiri Ravanica, Ljubostinja i Koporin. Samo mesec dana pre toga Ostrog, Dajbabe, Ždrebaonik, Duga, Morača…

Iz prepiske sa Snežom saznajem da je ona rođena na samo petsto metara od manastira Koporin. Bukvalno je odrastala u njegovom dvorištu. Koporin nas je spojio. Tog leta kada je krenula u posetu kod svojih roditelja i povezla me je do Koporina. Bio je radni dan i nije bilo mnogo sveta. Snaža je pokušavala bezuspešno da nađe nekog monaha, a ja sam ušla u crkvu. Tamo su mošti Sv. Stefana Lazarevića. Kasnije sam zatekle Snežu kako sedi za stolom sa ocem Savom. Čula sam ga kako joj objašnjava da mu slušni aparat ne radi i da je ništa ne čuje. Sela sam za isti sto i počela da posmatram svetinju koja je pristigla. Snaža mi je rekla da nema tog monaha kojeg je htela da vidi. Otac Sava je počeo nešto da mi govori ali isprva ga nisam ništa razumela. Mnogo je star i govori tiho i šuškavo. Morala sam skroz da se skoncetrišem na njega. Imao je sedu kosu i izrazito zelene oči. Kao slika u pastelu. Pričao je o nekom događaju iz njegove maldosti i o knjizi za kojom traga, pa da mu je neko poslao izvod iz te knjige. Pruža mi pregršt papira i traži od mene da mu tekst pročitam na glas. Ja u totalnoj neverici. Zar ja da mu čitam naglas. Dobijam napad panike. Još od prvog razreda osnovne škole kada me je učiteljica pred svima ismevala zbog mog čitanja dobijam pravi napad panike, gušenje i knedle kada treba da se eksponiram, a pogotovo da čitam na sav glas. Otac Sava je i dalje uporno to tražio od mene. Slova su počela da igraju pred mojim očima. On je tražio da čitam sve glasnije i glasnije. Zaprepastio me sadržaj teksta. Radilo se o čoveku koji je hteo da se baci u reku i ubije, a telo mog oca je izvađeno iz reke Save. Mislila sam da ću se onesvestiti, ali čitala sam dalje i dalje, sve glasnije i glasnije, tako da se sva svetinja utihnula, posedala oko mene i slušla.

Tragala sam kasnije za tim tekstom i našla ga na internetu. Na današnji dan 2013. sam ga objavila na FB, a on me danas podsetio na to. Prilažem kopiju.

† Покајање – Радовање
(исповест једног господина)

Покајте се, јер се приближи Царство Небеско
(Св. Јован Крститељ, Матеј 3.)

У време годишњег сабора Хришћанске заједнице у Манастиру Жичи пре неколико година стајао је један младић уз дувар и пажљиво слушао сваку реч. Мршава и бледа лица стајао је он тако осамљен; нити је он кога, нити ко њега ословљавао. Остао је непознат свима до краја, и кад се сабор завршио, њега је нестало испред очију и из памети чланова Хришћанске Заједнице.

Прошло је од тада неколико година. Годишњи сабор Заједнице одржан је 1933. год. у женском манастиру Ковиљу. Ниједан сабор до тада није одржан свечаније. Присуствовао је и Његова Светост Патријарх Варнава са неколико епископа и великим бројем свештеника. Народа је било на хиљаде. Целу ноћ, до саме зоре, певане су духовне песме и вођени духовни разговори. Било је прошло пола ноћи, кад устаде један младић и затражи реч. Изглед му је био живахан и весео. Седећи за столом ја сам се мучио да се сетим, где сам то лице видео. Но тајна ми се открила одмах после првих речи младићевих.
„Дозволите, господо и браћо, да вам се представим. Ја сам М.И. свршени правник и сада на служби у Министарству Унутрашњих Дела. Ово је други сабор Хришћанске Заједнице на коме ја присуствујем. Први пут сам био на сабору у Жичи. (А, то је онај мршави и бледи младић! Помислих ја). На данашњи сабор ја сам дошао свесно и намерно. А онда сам се сасвим случајно обрео у Жичи. Купао сам се тада у бањи Матарушкој, па сам из бање пошао у шетњу до манастира. Пао сам у гомилу народа и безвољно почео да слушам о чему се говори. Но прве речи које сам чуо – ваљда је Бог тако хтео – биле су за мене као муње, које су чистиле и осветљавале мрачну атмосферу моје душе. Говорио је један сељак. Нисам чуо почетак говора, али кад сам ја ступио у ону масу народа он је рекао: „Близу овога манастира, браћо, налази се једна бања. У ту бању долазе многи људи, да купају своја тела. А ми смо дошли у ову светињу као у духовну бању, да окупамо своје душе. Кад би сви они људи у бањи знали, да све немоћи телесне долазе од немоћи душевне, они би прво потражили духовну бању, да издраве своје душе; тако би им и тела постала здрава.

Али њима није дано да знају ту тајну. Узалуд се они перу споља кад нечистоћа остаје унутра. Покајање је вода која пере изнутра. Без покајања не може бити код човека ни праве чистоте ни правог здравља. Ја исповедам пред свима вама, да до мога покајања од грешног живота ја нисам знао за праву радост нити за право здравље. И кад сам бивао телесно здрав, узалуд, радости нисам имао, јер ми је душа била тешка у мени као неки камен. Покајањем душа моја дошла је до неке лакоће и до велике радости. Ценећи по себи ја вам могу рећи: Покајање – радовање!“
Чувши ове речи, ја сам остао као прикован за зид. На такве говоре ја нисам био навикао. Говорници су се потом ређали један за другим, и ја сам нетремице слушао. Између говора певане су духовне песме, од којих се моје тврдо срце растапало. Кад је збор завршен, ја сам побегао као неки кривац. Бојао сам се да ме неко не упита ко сам. А да ме је неко тако упитао, ја бих одговорио: Лудак! И заиста, враћајући се у бању, ја сам давао рачун о себи, и често сам себи говорио: Па ти си до сада био сасвим обичан лудак! Зар не видиш да има Бога? Зар не видиш како се народ брине о души својој, како је храни и поји, како је пере и чисти? А ти си до сад био као без Бога и без душе! У томе је кључ твоје муке, твоје раслабљености, нервозности и очајања. А ја сам, браћо, у то време био у највећем очајању. Решавао сам се на самоубиство, и често сам шетао поред Ибра да изаберем место, где би се утопио са каменом о врату. Све ми је у животу било одвратно, све пусто и празно и лажно. На вишим школама ја сам чуо само на веру као на нешто простачко и некултурно. Бог и душа одрицани су и одбацивани од мојих професора као нешто глупо и сујеверно. Од тога је сав грешни живот мој. Једва да има греха који ја нисам учинио не знајући да је то грех. И у истини душа је моја била као нека тешка стена у мени. Њу нисам умео олакшати, а од ње нисам могао побећи. Живео сам и кретао се у друштву фразера и лудака какав сам и ја био. Наравно да ми се од таквог живота разум помутио, срце развратило и воља ослабила за свако добро. Ја сам се сав уболестио. Тражио сам лека. Лека није било. „ Здрав си!“ Говорили су ми лекари. Како здрав, кад сам сав сама болест? Тежак сам био као оловом притиснут, и земља ме је вукла себи. И тако је све ишло до сабора у Жичи. Ту је настао потпун преокрет у моме животу. Оне ноћи ја нисам могао спавати. Сутрадан сабајле отишао сам у Краљево да потражим Нови Завет. Нисам могао наћи. Враћао сам се у Матаруге због тога снужден и жалостан. Сео сам под велике грмове пред манастиром да се одморим. У том је наишло неколико жена из манастира. И оне су селе близу мене. Ја ступим с` њима у разговор. Оне су се враћале са сабора из манастира. Питам: Има ли која од вас Нови Завет? Две – три рекоше ми да имају. Ја им рекох да сам ишао у варош да купим, али нисам нашао. „Ево, ако хоћеш, ја ћу ти поклонити моју Књигу“, рече једна од њих. Ја осетих стид, али са благодарошћу примих свету Књигу. Рече да јој је име Јелица. Ништа друго о њој не знам. Сматрам и сматраћу је за навек као моју духовну мајку. И увек се за њу Богу молим. Узео сам Књигу и отишао у шуму више бање. Читао сам је онако халапљиво као што изгладнео човек халапљиво једе хлеб. Кад сам је прочитао, ја сам знао извор и циљ живота људског, као и пут којим треба ићи ка вечном спасењу. Те јесени отишао сам руским духовницима у Миљково и исповедио се, па причестио. Од тада сам почео да се горко кајем за сав свој прошли прљави и глупи живот. Покајање ми је испрва било горчина, но та горчина постепено се обраћала у сласт и радост. Почео сам борбу са самим собом на живот и смрт. Почео сам избацивати из себе старе мисли и стара осећања. Чистио сам своју душу као Аугијеву шталу. Понекад би при том` клонуо, но тада сам се молио Богу да ме не остави. Приморавао сам себе да идем у цркву и да постим. Све је то у почетку било тешко, али временом се све то обраћало у мени, у дужност и радост. Поручио сам сва издања Хришћанске Заједнице из Крагујевца. Све сам прочитао од корице до корице. И светлост је велика обасјала мој живот. Ја сам спасен од мрака и самоубиства. Постао сам радостан. Заволео сам Господа Исуса Христа свом душом и свим срцем. Заволео сам људе, заволео живот. Моји другови примећивали су неку промену у мени, али ја сам тајио и нисам им хтео ништа говорити откуда је дошла та промена. Сам себи сам рекао, да никоме не проповедам док прво себе не утврдим у Истини и на путу спасења. И ето ноћас први пут после толиких година ја исповедам пред свима вама шта се са мном догодило. Све вас молим да се молите Богу за менеи да ме примите за свог члана. Нека је благословен онај брат из чијих сам уста први пут чуо речи: Покајање – радовање! Нека је благословена она сестра Јелица из чије сам руке примио Нови Завет Господа Исуса Христа, и која ми је духовна мајка и овога и онога света. И нека је благословен пре свега и после свега Створитељ мој, који ме је Својим промислом тако водио, да сам могао изаћи из таме на светлост“.

Била је нема поноћна тишина. Глас нашега брата покајника у толико је био звучнији и јаснији. Сви смо осећали као да нисмо сами, и као да тај брат не чини своју исповест пред нама људима, него пред духовним светом који је сасвим близу нас. Кад је завршио своју реч, сео је и заћутао. Нико више ни речи није проговорио. Остали смо тако дуго у ћутању. Наједном устали смо и отпевали громогласно:

Буди имја Господње благословено от ниње и до вјека!

Тиме је наш сабор у Ковиљу закључен. После смо још дуго разговарали са нашим братом покајником. Сви смо му срдачно честитали, а потом се разишли. Кад смо се превозили на скели преко Дунава, ја упитам једно лице покрај себе:
– Шта то ти певушиш?
– Певам: Покајање – радовање!

Свети владика Николај



ТАЈНА ПОКАЈАЊА
Покајање – души олакшање,
Покајање – поново рађање.
Смртан човек грехом је упрашен
Ка’ друм стари колима угажен.
Исповешћу човек двер отвара,
Двер од срца где се грех и ствара ;
Покајањем грех из срца гони
А молитвом напоље изгони.
Место греха Дух се настањује
И светлошћу срце озарује.
Дух исповест сваку лично слуша
И трепери кад се каје душа –
Од радости к’о голуб трепери,
Радује се кајању и вери
Зна Дух Свети да су греси болест,
Он покреће душе на исповест,
Он кајање грешника зачиње,
Он га лечи страхом од светиње,
Он опрашта и Он подмлађује,
Он дарове духовне дарује.
Све што грешни духовнику збори,
Све пред Духом Божијим говори,
А Дух знаде истину речену
И истину лажју прикривену.
Свети Душе, Царе од истине,
Нек’ истина у нама засине,
Дај благодат, прими покајање,
Врати души прво рајско стање !

Od zelenih očiju oca Save, I pročitane priče vrtelo mi se u glavi. Bila sam zabezvektnuta. Ni sama ne znam odakle mi snage da se vratim kući. U autobusu na putu za Beograd jedva sam držala uspravnu glavu. Pričao je on meni još dosta toga, ali mi je sve to brujalo nepovezano u glavi. Kako su neku ćerku trebali da udaju za odabranog, a odabrali su ga on I Igumanija manastira Đunis, ali ona se udade za nekoga koji nije od njihove vrste, već za nekog naoučitoga ali naopakog mladog čoveka, pa su morali posle goli život da joj spasavaju… Ma bilo je tu mnogo toga. Jedva sam svoje telo dovukla do kuće I pala sam u krevet. Danima me tresla groznica I gorela sam od temperature.U manastir više nisam išla.

Otac Sava Koporinski

Sada sam pokušala na internetu da nađem sliku I saznajem da se Otac Sava Koporinski upokojio 10.8.2015god. Pre godinu dana.

Neka je večna slava i hvala mom Ocu Savi.

Baš sada mi se vraća sećanje na te davne dane. Zašto? Pa to je najslabija karika u mom životu. Ceo naš život su samo niz lekcija kroz koje treba da se prođemo. Ja sam se sa ovim lekcijama mnogo mučila.

Prvo sam vraćena u 1994god, da se setim ko sam bila jer sam tada prestala da postojim, a zatim pokajanje I radovanje koje sledi posle toga.

Sada kroz uspomene prolazim smireno I uravnoteženo što mi negde obećava da ću uskoro shvatiti neke stvari I mnogo toga naučiti I uvideti.

Čudni su putevi naši a mi smo na večnom putovanju koje nikada ne prestaje.

01.08.2020. konačno sam imala priliku da Ocu Savi Koporinskom upalim sveću na njegovom grobu i prenesem mu svoju večnu zahvalnost. Počiva samo na tridesetak metara od svetih moštiju Visokog Stefana Lazarevića u Koporinu.

Majka Univerzum

Bol je najjači kada se osećamo odbačenim, ne voljenim. Kada mislimo da ne pripadamo nikome. Da smo ničiji. Taj bol je samo vapaj naše duše za našom izvornom Majkom, Univerzumom. Osećaj ljubavi u Izvoru ne može ni sačim da se uporedi. Mislimo da smo odbačeni od Majke, ne voljeni, zaboravljeni. Da smo ispali iz njenih skuta, ali nismo. Samo nam je promenjena vibracija i frekvencija zbog čega imamo ograničenja i zaborav. Mi smo i dalje u istom Izvoru, u Majčinim skutima, samo vibriramo na mnogo nižim frekvencijama.
Univerzum stalno daje, isijava, zrači kreativnu stvaralačku energiju, ali ona mu se uvek vraća umanjena. Zato vremenom dolazi do disbalansa zbog čega Univerzum mora da stvori novu kraciju sa nadom  da će mu ona uzvratiti sa dovoljno energije da bi došla u balans. Stanje mira i blaženstva. Zato je stvorila čoveka, kreaciju, jedino biće koje je sposobno da stvara energiju i isjava kreativnom stvaralačkom energijom ljubavi. Zato Univerzum toliko voli čoveka. Ali ona originalna kreacija je Lemurija . Tada je naše biće imalo mnogo više znanja i sposobnosti. Svi su bili međusobno povezani radeći za opšte dobro. Komunikacija sa izvorom je bila stalna. Da bi potvrdila svoje postojanje kreacija je poželela da doživi što više različitih iskustava i počela je da se pojajvljuje potreba za individualnim iskustvom. Baš ti individualci su kreirali naš današnji svet. Rasla je stalna potreba za ličnim iskustvom. Potreba za zadovoljenjem svojih ličnih potreba, ali koliko se god trudili nisu uspeli da dostignu onaj osećaj ljubavi i sreće koje vlada u Izvoru. Kreirali su sve više. Stvarali nove i nove materijalne kreacije , ali ni jedna od njih nije zadovoljila njihovu potrebu za ljubavlju. Sve bi ima brzo dosadilo. Težili su sve većim izazovima. Vibracija je padala, materija se zgušnjavala. Želeli su da se osećaju kao Bogovi, da imaju moć, da vladaju, ali ni jedna kreacija nije uspela da ih zasiti i zadovolji, jer to samo ljubav može.
Majka Univrzuma je to dopustila. Posmatrala je svoju decu koja uče i razvijaju se kroz svoja iskustva. Ne prepoznajući ljubav, njena deca su počela da mrze, sve više obarajaću vibraciju. Kao što jedna mala ćelija raka može da ubije ceo organizam, tako i ta zanemarljivo mala količina zalutale dece može da ubije ceo Univerzum. Zato je Majka počela da šalje svoju drugu decu koja su poznata kao Svetlosni radnici, Indigo deca, da bi podigla vibraciju i omogućila zalutaloj deci da se sete ljubavi.
Zato nam je data Rekonekcija, vibracija koja može opet da uspostavi vezu sa Majkom. Ta vibracija je posebno kreirana tako da se njene strune ne raspadnu prolazeći kroz etar vrlo niskih. To je dovelo do buđenja, osvešćivanja i sećanja na Majku Univerzuma. Mnogi su poželili da joj se vrate , ali mnogi ne žele da se odreknu svoje kreacije i svog ubeđenja da uspevaju da zadovolje sve svoje individualne potrebe. Odbijaju da prihvate da im nije dobro i ako su zatrpani svim mogućim materijalnim kreacijama. I dalje insistiraju na svom načinu i sve dublje padaju u ne moć. To je njihov izbor i njihovo pravo. Majka radi jedino što može. Voli i dalje svu svoju decu i nada se da će pronaći svoj pravi put ka Ljubavi . Svaka individua ima pravo da bira svoj put, ali nije u redu da osuđuje one koji ne idu njenim putem. Svako stvara svoje kreacije i uči na svoj način, a u Izvor se svakako svi vraćamo. Zato poput Majke i mi njena deca treba da volimo sve, bez osude i bezuslovno.

Crno beli svet

Davno je bilo kada sam dobijala lekcije na jedan vrlo nekonvencijalan način. Dešavanja bi se odvijala u sred dana dok sam usredsređena na neki rad. Počeo bi da se odvija neki film u mojoj glavi sa sve slikama u boji, zvukom, mirisima i bojama a istovremeno sam mogla da budem potpuno skoncentrisana na ono što radim ili možda na neki razgovor sa sagovornikom. To su dva paralelna stanja koja nisu ometala jedno drugo.
Jedno vreme su stizale lekcije o Galaksiji, tačnije bio mi je prikazan galaktički disk. Videlo se puno belih malih treperavih plamičaka koji su išli ka njemu ili odlazili od njega. Moj narator kojeg sam doživljavala kao izuzetno nežan i topao ženski glas mi je objašnjavao da su ti plamičci iskre života . Mi ih zovemo Duše. Njihov tok je neprekidan. Ima ih nebrojano mnogo i one stalno izlaze iz diska i vraćaju mu se. A onda mi je primaknuta slika diska i ono što sam videla ličilo je na presek drveta, kao kada na panju jasno vidite sve godove. Narator mi je objasnio da postoji potpuno organizovan sistem postojanja. Tačno se za svaku iskru zna iz kog goda , prstena izlazi i u koji se vraća. Ti nivoi, godovi se određuju na nivou inkarnacije tj. sazrevanja duše što znači na nivou njene spoznaje i svesnosti. Služi se samom postojanju. Što se više ide ka centru diska odgovornost je veća,  svetlost jača i postojanje je suptilnije.  Potpuno je jasna svačija uloga i vlada harmonija.
Slika se zatim udaljila da bi mogla da vidim i jedan taman disk. Ta crna galaksija je bila identična kao bela poput njenog negativa. I tu je nebrojano mnogo duša u obliku pramičaka tamnog dima odlazila od diska i vraćala mu se. I tu je bila sasvim precizirana hijerarhija postojanja. Narator mi je rekao i da takve duše služe svom postojanju i vrlo posvećeno mu služe. To mi je i bio odgovor kako neko može da bude zao. Zla osoba služi svom postojanju u potpunom uverenju da sve radi kako treba jer je od takvog tkanja napravljena. Ono što je bitno je da treba da budemo svesni da postoji crno i belo. Nije na nama da osuđujemo postojanje jednog ili drugog. To su samo dva različita polariteta koja uticajem jedan na drugi obezbeđuju tok.
Jedna druga lekcija je došla mnogo godina kasnije kada sam saznala šta je torus . Pokazano mi je kako od etra nastaje materija. Da bi se stvorila kreacija neophodan je sudar dva torusna prstena. Jedan ima pozitivno naelektrisanje a drugi negativno. Oni se međusobno povezuju, deluju jedan na drugi što izaziva tok etra i recimo život koji poznajemo je nastao tačno u sredini. Dakle na nas deluje istovremeno pozitivan i negativan tok i kada bi samo jedan od prstena promenio smer nastala bi neka druga kreacija i mi bi postojali u nekom drugom svetu. Zato se naš svet oslikava simbolom jing i jang. Sve je neprekidni tok . Idealno je kada je sve u balansu. Tok je tada neometan i nema ekstremnog zla ni ekstremnog dobra. Generalno ni jedan ekstrem nije dobar. Zato u životu često imamo primer da se ekstremno velike empate završavaju u braku sa ekstremno sebičnim osobama jer delujući jedni na druge uspevaju da se približe sredini.

Moja ćerka je imala tek četri godine kada je nevešto crtala nešto što liči na krst i dve male figurice obe nasmejane ali za jednog čiča Glišu mi je rekla da je to Sveti Sava koji je umro ali i dalje čuva svoj narod od zla i onda mi pokazala Glišicu obojenog u crno sa malim rogićima ali sa srcima. Mnogo mi je tih dana pričala o Sv. Savi čak i ispitivala o detaljima iz njegovog života a ja je slušala površno , nisam znala ni na jedno pitanje da joj odgovorim jer meni nikad niko o njemu nije pričao i više me je zanimalo da saznam ko puni glavu takvim pričama mojoj maloj devojčici. Pored svih uloženih napora nisam to uspela da saznam. Nije prošlo mnogo vremena kada mi je sva ustreptala od uzbuđenja rekla " shvatila si zar ne, da dobro i zlo zajedno postoje?!? Stvoreni su od istog izvora. Da nema zla nikada ne bi shvatila šta je to dobro i čemu služi. Ovako ima sa čim da se uporedi. Ali moraš da shvatiš da zlo samo po sebi nije tako zlo. Samo je problem kada o njemu misliš i pričaš jer ga tako uvećavaš i daješ mu snagu. Mi sami od zla napravimo zlo. Ono služi samo da bi se prepoznalo dobro. Treba samo da prihvatiš da postoji i čemu služi i da više ne obraćaš pažnju na njega. Da li si sada shvatila?" Moja mala ćerkica je celu sobu zaplavela koliko je raširila one svoje okice a mene skroz ostavila u šoku. Bila sam zbunjena više nego ikad ali mi je na jednostavan način objasnila suštinu odnosa među ljudima i samog postojanja. Kada nam se desi nešto loše treba odmah da ga transformišemo u dobro. Loš događaj nam je samo opomena da mislimo na pogrešan način i da treba da menjamo percepciju, a ne da samo o tom lošem mislimo i pričamo jer tada mi sami samo umnožavamo to loše. Do nas je. Nije važno šta i kako stiže do nas već naš odnos prema tome i način na koji ga prihvatamo.
U svakom belom ima i malo crnog, ali i u svakom crnom ima belog. To treba samo prihvatiti a ne boriti se protiv toga jer samo interakcija obe strane obezbeđuje neprekidni tok života.

Zasadi život

U današnje vreme uspešnim čovekom se smatra samo onaj ko ima posebne račune u banci. Bitno je koja kola ima, koliko kvadrata u vlasništvu, marka odela i mobilnog telefona ali ne i način na koji je sve stečeno. Plemenitost, poštenje, čast i odgovornost su davno zaboravljeni. Teško je u današnje vreme nači dvoje koje imaju isto mišljenje i cilj jer je čovek čoveku postao vuk i svako gleda samo ono što može da prigrabi za sebe. Rezultate toga vidimo svakodnevno. Takva nam je i vlast. Nisu ništa gori od nas samih. Zajedništvo je iskorenjeno u familiji i primarnoj porodici što se reflektuje na čitavo društvo. Potencira se krajnji individualizam koji je iznedrio sebičnost. Kola, odeća, mobilni, stambena jedinica su samo stvari koje trebaju da olakšaju život a ne da se život njima podredi. Ako novac zakopate u zemlju da li će nešto iz njega izrasti? Da li će stvoriti novi život? Jednoj ne živoj stvari je do te mere podređen život da ukoliko nemaš novac možeš da ostaneš i bez života. Zaboravili smo da je majka života sama zemlja. Ona je ta koja rađa. Svakog dana kada pojedete neku voćku spustite njenu semenku, košticu u zemlju i postoji nada da će izrasti novo drvo koje će obilno roditi i tako u nedogled obnavljati ciklus života. Zbog ekonomske opravdanosti ili ne opravdanosti uzgoja hrane mnogi su osuđeni na glad. Jednoj ne živoj stvari čovečanstvo je dopustilo da uništava sam život. Neko je to nametnuo kao način života ali celo čovečanstvo je to podržalo. Lako je kriviti šačicu ljudi ali odgovornost je na celom čovečanstvu. Ljudi su ti koji su počeli da veruju u nemoć i nemaštinu.

Blagosloveni stomak

Ludo, skroz ludo....
danas sam istrčavala svoje mnogobrojne krugove obaveza... taman istrčim jedan već se pojavio drugi.... i sve peške. Kod kuća shvatam da mi se roletna na najsunčanijem prozoru zaglavila, odnosno cela je otišla u kućište. Dok uzdišem svedok sam neverovatnog prizora. Mislim da moj sin nije ni dotakao tanjir. On je samo poleteo. Oboje smo samo gledali prizor. Tanjir se okrenuo u vazduhu, istresao celu svoju sadržinu (crveni paradajz sos) na tepih, i pao preko. Sin i ja smo se samo nemo gledali, a onda je on krenuo da se izvinjava i objašnjava da nije ništa uradio.Podigla sam ruku da ga zaustavim objašnjavajući da sam sve videla. Njegov komjuter se pokvario. Usput zovem majstora dok po fiokama kopam da nađem račun i garanciju od ćerkinog tableta koji je prestao da radi. Kapiram da moram odmah da krenem da ne zakasnim na sastanak. Usput kapiram da već treći dan zaboravljam da ponesem neke stvari. Posle sastanka krećem u poštu da platim gomilu računa koji su se nakupili tokom mog odmora, kad zvoni mi telefon. Uspostavi se da ću morati ćerku i njene drugarice ja da vodim na neka dogovorena dešavanja, i objašnjavam svima da će morati da sačekaju da ja prvo platim sve račune. Ulazim u poštu i u neverici shvatam da se napravio trostruki puž. Uh, kolika gužva a devojčice me čekaju. Uvlačim se na kraj reda i bukvalno leđima dodirujem šalter, jer više nema ni gde da se stoji. Razmišljam već će nešto da se desi. Možda prorade još tri šaltera i sve krene brže... mirim se sa situacijom. U tom trenutku ukapiram da se meni obraća neka žena iz reda sa drugog kraja sale. Uključim ton i poboljšam sliku i čujem ‚‚El ti ne čuješ šta ti govorim‚‚ . ‚‚Meni?‚‚ - pitam ja osvrčući se oko sebe. ‚‚ Da tebi govorim, Da si se odmah okrenula i platila to što imaš na tom šalteru‚‚. Zapanjena odgovaram ‚‚ ali ne mogu, pa vidite valjda koliko ljudi čeka‚‚ . Sada me svi iz sale posmatraju. Ubeđivanje se nastavlja a onda me gromoglasna gospođa pita ‚‚ Pa el si ti Blagoslovena il nisi‚‚. To me nasmeja ‚‚ Blagoslovena sa, Bogu hvala!‚‚odgovaram . ‚‚Pa okeni se na taj šalter. On je za trudnice‚‚ Smejala sam se ali nije trebala dva puta da mi ponovi. Stigla sam na vreme po devojčice i stigla kući pred oluju. Bogu hvala! i hvala mom stomaku hahahaha
Meni su trudnice predivne. Blistaju posebnim sjajem od sreće i novog života u sebi. Meni jeste kompliment sa nepunih pedeset godina da neko pomisli da sam blagoslovena a ne gojazna i u zrelim godinama.

Rabindranat Tagore

Tuzne su tvoje pronikljive oci. 
Ispituju dusu moju kao mesec 
kada bi hteo da pronikne more. 
Razgolitio sam svoj zivot 
pred ocima tvojim od kraja do kraja, 
i nista nisam sakrio ni zadrzao. 
Zato me ne poznajes. 
Da je dragi kamen, mogao bih ga razbiti 
u stotine zrnaca i nanizati ogrlicu tebi oko vrata. 
Da je cvet, svez i malen i sladak, 
otkino bih ga sa peteljke i udenuo tebi u kosu. 
Ali to je srce moje, dragana. 
Gde su obale njegove, a gde njegovo dno? 
Ne poznajes medje toga kraljevstva 
i ipak si njegova kraljica. 
Da je samo trenutak radosti, 
on bi procvetao u laki osmejak, 
i ti bi ga mogla videti i citati u trenutku. 
Da je samo bol, on bi se rastopio 
u sjajne suze, u kojima bi se ogledala 
njegova najdublja tajna, 
tajna bez reci. 
Ali to je ljubav, dragana moja. 
Njena je radost i bol bez granica, 
beskrajne su njene zelje 
i njeno bogatstvo. 
Ona ti je bliska kao zivot, 
pa ipak je na mozes potpuno poznati. 

Ti si vecernji oblak koji bludi 
nebom mojih snova. 
Ceznjama ljubavi svoje 
dajem ti boju i oblik. 
Ti si moja, moja, ti koja obitavas 
u mojim beskonacnim snovima! 
Tvoja su stopala ruzicasto rumena 
od ognja mog ceznjivig srca, 
ti koja znjes moje vecernje pesme! 
Tvoje su usne gorko-slatke od 
ukusa vina mojih patnji. 
Ti si moja, moja, ti koja obitavas 
u mojim usamljenim snovima! 
Senkom svoje strasti 
zarcnio sam oci tvoje, 
stalna gosco u dubinama moga pogleda. 
Vezao sam te, moja, ti koja obitavas 
u mojim besmrtnim snovima! 

Moje srce, ptica divljine, 
naslo je svoje nebo 
u tvojim ocima. 
One su kolevka jutra, 
one su carstvo zvezda. 
Moje su pesme potonula 
u dubine njihove. 
Pusti me samo da se vinem 
u to nebo, 
u njegovo osamno bespuce. 
Pusti me samo da delim 
njegove oblake, 
da sirim krila u sjaju 
njegovog sunca. 

Vera

Vera. Gledam je. Smirena je i tiha. Samo pre dva, tri meseca je bila kod mene na tretmanu, potpuno raspadnuta i rascepana od bola, izgubljene ličnosti. Pričala mi je i da ide kod psihijatra na terapije. Raspad je doživela zbog partnerskog odnosa sa narcisom. Narcisoidni poremećaj ličnosti. Moja mnogogodišnja tema. Samo sam ja sa mojim narcisom bila mnogo duže u vezi . Čak sa njim dobila i decu. Razumem je. Jasno mi je koje je povrede doživela. Znam šta da joj kažem. Znam i kako da se Bogu pomolim za nju. Ostavljam povezane niti i kada je otišla. Znam da će joj oporavak biti težak. Znam kako narcisi razaraju i uništavaju svoje odabranice. Bdim nad njom i molim se za nju. Verujem u nju i znam da će uspeti da se oporavi. Vera je svesna , zrela i inteligentna žena. Sada je opet tu ispred mene. Sastvaljena i cela. U njoj je tišina. Ono što joj nisam rekla je da se oseća i praznina ali to je normalan proces oporavka. Pričamo malo i na moje iznaneđenje saznajem da je odnevdano u novoj vezi. Pitam je da li negde u sebi oseća strah da će doživeti isto što i u prethodnoj vezi. Sa takvim mirom i verom mi je lagano rekla: ’’ Ne. Ja znam da nisu svi ljudi isti. Ne verujem da ću doživeti isto.’’ Došlo mi je da uskliknem : Vera odakle ti ta vera? Zašto ja ne mogu da verujem kao Vera. Gde je moja vera nestala? Zašto mi je došla Vera? Da bi vratila veru? Ali kako?

Razmišljala sam  i propuštala svoje misli kroz filtere dok mi se nije pojavila slika. Postoji jedna osnovna razlike između Vere i mene. Ona  je upoznala ljubav. Ona je znala šta je ljubav, a ja nikada nisam. Ona je pre svega doživela ljubav svojih roditelja. Ja nisam. Čak i u onim misaonim obrascima kada vas neka energija vodi na početak ovog života, kada ponovo doživiš svoje rađanje i prvi kontak sa svojom majkom, kada te tek rođenu uzima u naručje, nisam doživela tu ljubav. Iz majčinog srca ka meni nije potekla ona topla gotovo lepljiva energija koja ti zapali srce. Moja majka je bila nekako zbunjena i uplašena. Čak i moj otac kada me je uzeo u naručje ustiknuo je, kao da nije znao šta će samnom i nekako se zatvorio. Oboje su više bili zbunjeni i uplašeni. Nije se dogodio onaj momenat kada se roditelji zaljubljuju u svoju tek rođenu bebu. Nisu zapalili vatru u mom srcu. Tu je ostala pustinja, hladnoća i večita glad za ljubavlju. Podizali su me sa tim istim strahom i brigom. Nisu uspevali da me smeste u bilo koji poznati kalup i večito je provejavalo nezadovoljstvo u našim odnosima. Bila sam stidljiva i poslušna ali nekako se nisam uklapala u njihovu sliku deteta i stalno sam osećala koliko su nezadovoljni samnom. Bila sam poslušna, htela da ugodim i dobijem pohvalu od njih ali uvek sam bila grđena i kritikovana. Nismo se uklapali. Ja bi onada maštala o nekoj svojoj porodici, toploj i srdačnoj. Ono kada te roditelji uzmu u naručje a ti se topiš od miline. Ono kada cičiš od smeha da ostaješ bez daha a oni te i dalje grle i privijaju uz sebe. Ono kada te drže za ruku i nemo ohrabruju pružajući podršku. Ono kada te piju pogledom i znaš koliko si im bitna. Ono kada znaš da si njihova i oni su srećni zbog toga. Svega toga je bilo u mojoj mašti ali ne i na javi. Uzdržani i daleki čak kada su i tu. Stalno neki zahtevi i kritike koje ti daju do znanja da nisi dovoljo bitan i vredan. Stekla sam spoznaju o sebi da nisam doboljno dobra. Da sam glupa i ne sposobna za bilo šta. Moja majka se mnogo brinula za mene pa me je naplašila svim i svačim. Plašila sam se i muve u letu. Tata mi je objasnio koliko su ljudi pokvareni i  jako opasni. Plašila sam se ljudi. Stalno sam od njih očekivala da ću doživeti nešto strašno. Bilo mi je mnogo toga zabranjeno, pa sam često bila potpuno sama u svojoj sobi i izlaz nalazila u svojoj mašti. Živela sam život u mašti, u nekom drugom svetu. Odrastanje mi je teško padala. Nesigurna nisam uspela da se socijalizujem. Majka jeste o svemu pričala samnom, pa i o tabu temama, mada sam kasnije shvatila da je to bio samo vid kontrole. Navođenje da budeš potpuno otvoren i iskren da bi manipulacijom uspevala da dobije ono što je smatrala da treba. Nije se čak ni ustručavala da me ucenjuje i uslovljava.  I otac je bio posvećen samo kada je želeo nešto da sazna. Zapričavao bi me i postavljao mnoga pitanja, ja bi bila srećna i potpuno otvorena sve dok ne bi čula ono’’ A ha ...’’ kao da je otkrio šta krijem i potpuno bi izokretao značenje cele moje priče, prikazivao celu situaciju na loš način....i opet bi ja bila ona loša. Naravno da sam potpuno izgubila samopouzdanje. Bojažljiva i slaba bila sam meta dece u školi, jer deca u čoporu nepogrešivo otkrivaju slabe i ranjene i surovo ih kinje i kidaju svaki delić njihove duše. Da bi opstala naučila sam da se šalim na svoj račun. Zabavljala sam društvo karikirajući događaje i sutuacije u kojima sam ja ispadala glupa i smešna. Svi su se smejali a ja bi onda lila gorke suze kasnije u samoći jer mi je bilo teško što veruju da sam glupa i ne sposobna, mada sam ja sama plasirala te priče o sebi. Bilo je strašno kada sam se zaljubila prvi put i to baš mnogo. Nisam ni karajičkom sveoje svesti nikada pomislila da ja mogu tom dečku da se svidim. Kako sam ja mogla bilo kome da se svidim?  To je bilo toliko nemoguće. Mrzela sam sebe što ga toliko volim i stidela se što ne mogu da odbijem kada traži da se vidimo. Mrzela sam sebe zbog svoje slabosti. Govorio mi je da sam lepa a ja sam bila na ivici suza misleći da mi se ruga i da uživa u tome. Nikada mi nije palo na pamet da me zove u svoje društvo zato što mu je lepo samnom. Volela sam i patila što ne mogu ta osećanja da ugasim i hirurški odstranim. Volela sam a da mi nikada nije palo na pamet da sam i ja voljena. Nisam bila ni otvorena za tu mugućnost i sve što bi on uradio doživljavala sam kao ruganje. Nikakav njegov trud nije mogao da pomogne jer moj ugao posmatranja je bio potpuno iskrivljen. To mi je donosilo najdublje patnje i bol. Godinama nisam bila pristupačna. Šta god da je pokušao nije davalo rezultate.  Bila sam ranjena i samo sam dodatno ranjavala sebe. Nisam se osećala voljenom i to je jedino što sam znala i osećala. Borila sam se protiv svojih osećanja. Trudila se da mu nađem mane i što dalje odgurnem od sebe. Ubedila sebe da sam ja samo zaljubljena u ljubav a ne i u njega, da bi u samoći uspela da nastavim dalje.

Kasnije odrastanje je bilo ispunjeno samoćom koja mi je pružala zaštitu. Povremno bi pod pritiskom društva i okoline i sama sebe ubeđivala da ne treba da budem sama, da treba kao i svi drugi da budem u vezi ali te veze su bile suviše kratke ili bi izlazila iz njih dodatno ranjena. Za mene su veze uvek bile previše komplikovane. Totalno nerazmevanje. Mučenje da bi se uskladili i uklopili. Nije išlo. Brzo bi raskidala i vraćala se samoći. Kasnije radeći u firmi sam bila presavesna i preozbiljno shvatala svoj posao. Sve sam radila do savršenstva ne štedeći sebe. Nikada nisam razumela ego igrice i manipulacije i često dolazila u vrlo konfliktne situacije baš zbog nedostatka svog ega i ne razmevanja tuđeg . Nekako sam uvek u ljudima videla dušu tako da bi upadala u nesporazume jer su se ponašali drugačije od onoga što sam videla u njima. Nisam znala da svi glume neku ulogu. Verovatno sam u nekom životu bila vitez jer je čast za mene imala neprikosnovenu vrednost. Za mene su stariji bili zakon, pa sam sve njihove neispravnosti u ponašanju i odlukama pripisivala svojoj gluposti. Nisam mogla ni da naslutim da svetom vlada neiskrenost i da se svi lažno prestavljaju. Ja sam išla okolo potpuno otvorena uvek spremna da za sve dam celo svoje biće i samo sam bila sve više i više ne shvaćena i izranjavana. Nisam shvatala da niko ne traži znanje već lojalnost. Ne prilagođena. Potpuno izgubljena u prevodu.

Stalno su mi se udvarali oženjeni muškarci. To mi je potpuno razbilo veru u brak i u porodicu. Vremenom sam prestala da verujem u ljubav. Bila sam zadovoljna svojom samoćom. O muškarcima sam imala izrazito loše mišljenje. Sve sam ih smestila u isti koš. Moj budući muž je uspeo da uđe u moj svet samo zato što nije navaljivao. Nekako se uvek zaticao tu i postepeno sam se navikla na njegovo prisustvo. Bio je jako požljiv. Ništa mu nije bio teško. Zapitkivao me svašta i delovao kao da ga zanima. Uvažavao . Poštovao i divio se mojim postupcima i to me opustilo. Kada je osetio da sam ga pustila u svoj svet tada me je samo ubrao poput cveta i vrlo brzo sam postala cvet u njegovoj vazi, u njegovom stanu. Gotovo da nisam ni bila svesna da se to desilo. Nemoj me večers ostavi samog bila je njegova rečenica i nisam ni bila svesna da već mesecima živimo zajedno. Odgovaralo mi je što se ne bavi samnom. Nije obraćao pažnju na moje promene raspoloženja. Nije me nikada pitao što sam tužna i o čemu razmišljam. Nije ga zanimala moja prošlost nitu su ga zanima objašnjenja nekih situacija. Pričao je o sebi i sve se vrtelo oko njega što mi je mnogo prijalo i odgovaralo. Samo da ja nisam u centru pozornice. Samo da ja ostanem u pozadini. Znao je da me dočeka sa spremljenom hranom. Nije se ljutio kada nešto pokvarim. Bio je zabavan  i mnogo me zasmejavao. Bio je pre svega veoma originalan u svemu što radi. Nimalo nije bio konzervativan. Nisu postojala pravila. Ja sam se opustila jer je postojala ta priča da se rade papiri da će otići uskoro u inostranstvo. To je značilo da ne moram da brinem o vezi. On je sada tu i uskoro će otići. Zato nisam morala mnogo da se bavim analizom njegove ličnosti i života. Sve sam propuštala kroz prste. Živela za danas. O sutra nisam mislila. Bio je u prednosti u odnosu na druge muškarce jer je bio jedva nešto stariji od mene, slobodan i živeo je sam.  Nisam sebi dopustila da mu tražim mane a nisam ga ni ozbiljno shvatala jer je uskoro trebalo da ode. Tako je počelo. Nije mi se udvarao i pričao o mojoj lepoti. Nije me ničim gušio. Mene je fasciniralo što ume glasno da kaže šta hoće i da zahteva ono što mu treba. Ja nikada nisam uspela u životu da izgovorim šta želim ili otvoreno i bez pardona uzmem za sebe ono što hoću. Uvek sam bila uslovljavana i prekorevana i sada je ova situacija za mene bila novost i otkrovljenje. Umeo je da me navede da mu ispričam sve što me plaši i čega se užasavam a da mi se pri tom ne ruga i omalovažava. Razotkrio je sve moje slabosti a da me pri tom nije ni sažaljevao ni tešio. Samo mi dopustio da ih slobodno pokažem. To sam doživela kao oslobođenje. Počela sam da se vezujem za njega. Da otkrivam njegove talente. Imao je zlatne ruke i uspevao da napravi sve i da popravi sve. Znao je od drveta da napravi takvu lepotu da sam slepo verovala u bogatstvo njegove duše . Počela sam da verujem da je poseban i da mu se divim. Nije mi smetalo njegovo hvalisanje jer sam smatrala da i ima čime da se hvali. Nije mi smetalo njegovo stalno zahtevanje da mu nešto učinim i uradim je bi me to preokupiralo i nisam imala vremena za sopstvene misli. Nisam sam ni primetila kada me usisao svojom centripetalnom silom. Ne znam kada je prestao da menja vodu u vazni i ne znam kako je moj cvet uspevao  da opstane u tom mulju. Njemu je stalno nešto trebalno. Stalno je bio u drami a ja sam davala sve od sebe da sve rešim. Ustajala sam rano i išla na posao a on ostajao da spava. Dolazila bi iscrpljena sa posla a on bi kukao da je gladan. Tek smo se uselili u njegov novi stan koji je sam renovirao i ja bi trčala do radnje, smišljala kako da ga nahranim  a onda bi zajedno radili radove po stanu. Kada bi ja bila isceđena od umora dolazilo bi njegovo mnogobrojno društvo koje je ostajalo do sitnih sati. Obamrla od umora nisam uspevala ni da reagujem. Posle samo pokušaja da spavam barem koji sat, budilnik je zvonio i ja bi odrazila na posao ponavljajući ceo dan. Sada da me neko pita zašto ne bi umela da odgovorim. Umeo je tako lepo da priča i obećava svašta. Obećavao je stalno neke šarene laže a ja sam mu verovala i sva neispunjenja opravdavala velikim iscrpljujućim renoviranjem stana. Bila sam otupela od umora. Nisam više imala snage ni da razmišljam. Nisam više imala mozak samo sam pokretala po automatizmu. Kao da sam bila pod nekom psihozom ne primećujući šta se oko mene dešava. Kada bi uspela da se usprotivim ili izborim za sebe vrlo precizno bi pritiskao sve moje traume i strahove čime bi me odmah oslabio. Igrao se sa mojim ne postojećim smopouzdanjem. Nikada neću shvatiti zašto sam to dopustila. Možda samo zato što je previše ličilo na atmosferu u kojoj sam odrastala. Sve samo bilo previše poznato. Ja sam samo dublje upadala u poznati ambis. On nikada nije otputovao. Odnosno nikada se nije ni dešavalo ništa od onoga što je pričao i obećavao. Ja sam i onako davno prestala da verujem u ljubav i da je tražim pa je takav život i mogao da funkcioniše. Prosto sam verovala da je ljubav precenjena stvar. Vratio se dobro poznati osećaj usamljenosti. Verovala sam da sam sama kriva za sve.  On je moj osećaj krivice stalno držao aktivnim.

Dešavale su se krupne stvari u našem okruženju. Njegova majka je operisala kancer mozga i ja koja sam izgubila oca bez mogućnoti da se sa njim pozdravim i da uopšte pomislim da može da ode, potpuno sam se bacila na negu njegove majke. Da imala sam priliku da upoznam tu porodicu i da shvatim koliko su jezivo sebični i do besvesti samoživi, ali nisam htela o tome da mislim. Ne nisam htela da primećujem mane jer bi onda morala da raskinem i odem. Onda je krenulo bombardovanje Beograda i neizvesnost. Posle toga puno posla oko renoviranje stana i majstora koji su stalno bili tu. Onda ozbiljni problemi sa njegovim bratom koji je prizano da se mnogo godina drogira. Smrt njegove majke. Vraćanje dugova njegovog brata. Beznađe u bombadovanoj Srbiji. Teško je podneo izdaju oca. Na najgori način je saznao da ima drugu porodicu i sina. Bacila sam se u tu situciju kao lavica i mirila nepomirljivo. Svakodnevno ga volela, tešila , pokušavala da mu udovoljim i da vratim smeh u naše živote ali on je stalno bio nezadovoljan kriveći me za sve i svašta. Menjala sam uloge i karaktere čineći sve da konačno bude zadovoljan ali bilo je sve gore. Dok sam negovala njegovu majku zbog njene želje se stvorila ideja o maloj bebi koja me više nije napuštala. Postala je to jedna opsesivna ideja, želja i potreba. Biološki sat je otkucavao a majčinski instinkt me obuzeo celu. Bila sam opesivno opsednuta željom da postanem majka a to nikako da se desi. On je počeo da radi za strance. Ego mu je porastao kao kuća. Dolazio je kući ohol i arogantan. Ja sam se sve više povlačila i sve više ćutala. Udaljavali smo se sve više.  Razočarenje se pretvaralo u patnju. Živeli smo četiri godine zajedno i više nismo imali šta jedno drugom da kažemo. Intimnosti su bile previše retke ali zbog želje za bebom sam uvek pristajala . Nikada nije bilo dopušteno da se nešto desi na moju inicijativu. Skupljala sam mrvice ispod stola i izgubila nadu da će od nas nešto biti. Te godine smo otišli zajedno na letovanje na kome sam shvatila da od nas nije ostalo ništa. Po povratku sam počela u oglasima da tražim stan. Bilo mi je teško ali znala sam da je kraj. Nisam obraćala pažnju na mučnine dok se nisu pojavile vrtoglavice i opšta slabost. Otkriće da sam trudna me je raspametilo od sreće. Odletela sam u neku drugu dimenziju. Naspram toga više ništa nje bilo važno. Kao da su mi izrasla krila. Dok sam hodala nisam dodirivala tlo. Obuzela me je takva radost da su mi se sve boje vratile u život. To je bilo i vreme mira i velike nade da će se u Srbiji desiti velike i dobre promene. Bila u stanju totalne euforije. On je otišao da radi u inostranstvu. Vratio se sa vereničkim prstenom i željom da sve uradimo kako treba. Otac mu je tada bio u bolnici i borio se sa knacerom debelog creva. Rekla sam njegovom ocu da ću mu roditi unuka i udati se za njegovog sina ako izađe iz bolnice. Bila sam u petom mesecu trudnoće kada smo se venčali. On je opet bio kao prvih dana. Šarmantan i posvećen. Verovala sam da su sve nevolje iza nas. Njegov otac je preživeo. Bio je mršav i izmučen ali prisutan na našem venčanju. Zaboravila sam na sve nevolje i svoj život obojila ružičastim. Zato nisam bila spremna na strašne uvrede i grozno ponašanje sada već mog muža. Odreagovala sam šokom. Nije me nikada fizički povredio ali mislim da se od šoka nikada nisam oporavila. Prevremeno sam se porodila. Doživela veliki strah i kao lavica se borila za svog sina. U braku nikada nisam bila usamljenija. To je ona samoća koja lomi kosti. Bila je veća i strašnije od sve samoće celog mog detinjstva. Tada sam još uvek mogla da plačem i kroz jecaje kukakala kako sam dobila sina a izgubila muža.

Živela sam grozno. Nekada čak i krajnje nehumano. Moj muž se pokazao u veoma groznom izdanju. Sebičan, samoživ, ohol i arogantan.Despot. Ne da mi nije pomagao već se trudio da odmogne što više. Imala sam svoju bebu. Pored sveg mučenja i užasa bila sam srećna sa svojim malim sinom. Pored muža sam se osećala kao nekakva krpa. Nadala sam se da će se to promeniti i imala sam svog sina. Život je išao dalje. Mučno ali za bolje nisam ni znala. Mučno ali mislila sam da je jednostavo život takav. Mučno ali to je život, večita borba za opstanak. Mučno ali sam imala divnog sina i bio je vredan svakog napora. Nisam se upuštala u svađe sa mužem. Nisam odgovarala na uvrede jer sam previše bila svesna da su za decu najbitnije prve tri godine života koje prebrzo prođu. Pored sveg nemira prioritet mi je bio da sinu obezbedim mir i harmoniju. Strogo sam sebe kontrolisala da moj odnos prema detetu ne pređe u opsesivnu ljubav , da ne ispunjavam svoju samoću njegovim životom. Bilo mi je teško ali sam se i dalje nadala pozitivnoj promeni. Za sreću je potrebno tako malo stalno sam govorila i verovala u pozitivan preokret. Bilo je još teže kada je otišao na višemesečni rad u inostranstvo. Volela sam ga još uvek i patila. Pritom živeti gotovo bez prihoda sa jednogodišnjim detetom, na petom spratu bez lifta bilo je stvarno izazovno i iscrpljujuće. Zaista je tada za mene život bila borba i borila sam se svaki dan, za svaki minut. Nekada bi od ranog jutra osećala da ne mogu više ali sam ustajala i gurala dalje. Bilo je još gore kada se vratilo. Nije bilo finansijskog poboljšanja. Navodno je došao bez novca. Po ceo dan nije izlazio iz kreveta, odnosno iz kreveta bi se samo prebaci na trosed i samo bi nešto kukao i zamerao. Jedino što se igrao sa svojim sinom, ali je ipak većinu dana spavao i drao se ako bi ga ko probudio. Bilo je još teže. Onda je moj sin počeo svaki dan da plače i moli me da mu rodim sestru. Ja sam već prestala da verujem u svoj brak ali sam razmišljala da već imam dosta godina i da ako sada ne zatrudnim, neču nikada, a mnogo sam želela da ima malu devojčicu. Od kada znam za sebe maštala sam da imam sina i ćerku. Objasnila sam sebi da kada sam već u braku da iskoristim priliku i rodim još jednu bebu, a i deca će biti od istog oca. Sada se grozim kako sam mogla tako hladno da razmišljam o tome, ali nisam videla neku drugu mogućnost. Sama sam sebi odobrala muža i dobrovoljno se udala i niko mi nije bio kriv što sam sebi tako zagorčala život, ali nisam bila spremna da se zbog njega odreknem deteta. Toliko smo retko imali donose da je sve već izgledalo kao nemoguća misija ali sam tako i znala tačan datum kada sam zatrudnela. Trudnoća je bila preteška i prekomplikovana. Svakog trena sam mogla da izgubim bebu i opet sam se pretvorila u lavicu i borca. Moj muž se pretvarao u zver. Monstruozno se ponašao čak i prema svom sinu. Nisam mogla da ga prepoznam. Nebrojano puta nas je ostavljao na cedilu. Strah da li ću moći da podižem dvoje dece mi se uvukao u kosti. Govorila sam sebi da ja mogu sve čak i da pomerim planine. Na porođaju sam čula da nas proglašavaju da smo umrle. Obe, i beba i ja. Ja sam samo u mislima videla velike oči mog sina, kako stoji na vratima i čeka nas. Nisam mogla da ga ostanim samog sa takvim ocem, sebičnim i samoživim. Morala sam da se vratim sinu i da mu donesem dugo željenu sestru. Sin mi je dao nadljucku snagu i uspela sam nemoguće. Ćerka i ja smo se vratile sa one strane duge . Mislila sam da sam doživela već sve paklene muke tokom teške trudnoće i da sada sledi nagrada. Umesto toga prebačena sam u treći krug pakla. Moja ćerka je bila prava vrišteća beba. Od njenog plača i ne spavanja sam se raspadala. Svi smo se raspadalai. I onako loš život postao je noćna mora. Suze su sve presušile. Moja patnja se zabetonirala. Moj muž je bio monstruozni mučitelj. Svaki dan sam sebe hrabrila da izdržim. Stalno sam ponavljala da će mi biti lakše kada malena napuni tri godine. Ona je bila potpuno divlja. Nije davala da se mazi, nosa, ljulja. Plakala je besno i prodorno da sam imala utisak da pucaju zidovi. Imala sam utisak da se sve ruši na mene. Da propadam u duboki ponor. U svom braku sam bila potpuno usamljena. Stidela sam se svog života. Bilo me sramota da mi bilo ko dođe kući. Bila sam potpuno posvećena deci. Hronično umorna. Zaboravila sam na spavanje i svoju redovnu ishranu ali sam gurala napred. Muž je znao uvek dobro da me šokira. Žena je u meni umrla. Sve što jednu ženu čini ženom kod mene je zauvek nestalo. Bila sam majka. U kući tretirana kao robinja ali nisam imala snage da se još i sa tim borim. Tiho sam radila ono što se traži od mene jer bi se u suprotnom sve pretvaralo u raspravu i svađu za koju nisam imala snage a i znala sam da neće doneti nikakve promene. Nije bilo razumnih i konstruktivnih razgovora. Samo despotsko naređivanje i isterivanje svoje volje po svaku cenu. Stidela sam se svog života. Znala sam da ću se razvesti prvom prilikom, ali tada nisam imala snage. Počela sam da maštam o tome kako u miru živim sama sa svojom decom i to mi je pružalo utehu.

Posle mnogo godina maštu sam pretvorila u stvarnost. Srećno se razvela i morala da priznam da su najveći mučitelji najbolji učitelji u životu. Samoća je postala moj štit, uzdanica, ispunjenje i spokoj ali veru u ljubav nikada nisam stekla. Zato mi je  Vera potpuno fascinantna. Divim se njenoj veri i želim da verujem poput nje.

Percepcija

Ko upravlja ljudskom percepcijom ima zlatni ključ u svom džepu. Ukoliko je dobar igrač biće u stanju da upravlja celom Planetom.
Kada čovek odluči da veruje u neku istinu apsolutno sve što dolazi do njega posmatra će samo iz svog ugla istine i u svemu će videti samo dokaze za svoju istinu. Pri tom sve sa čime se ne slaže, ne prihvata, kritikuje, užasava ga, ljuti i plaši on samo umnožava, uvećava i hrani, jer uvećava otpor.
Kako je najlakše privući pažnju svih ljudi na Planeti. Vrlo lako . Preko media čiji smo ovisnici svi postali plasirati dokaze da svima preti smrt. To će i te kako rasplamsati naše emocije i vrlo precizno podesiti naš ugao posmatranja. Stalnim ponavljanjem istog postaje naša molitva. Tamo gde nam je fokus to se umnožava. Drugi način za povećanje je pružanje otpora. Treći način programiranja je kada spasilac raskrinka manipulaciju pokazujući najstrašnije prizore zlostavljanja. To je lak način za pakovanje najužasnijih prizora u vaš um. To je ubacivanje softvera u vaš kompjuter. Čim te slike postoje u vašem kompjuteru vi postajete isprogramirani na njih. Neće proći mnogo a čovek će se navići na viđeno jer taj softver već ima u glavi. Razotkrivanjem tajni gde se naš um programira najužasnijim slikama postaje istina u koju verujemo i kada to isto počne da se radi javno to će biti samo istina za koju već znamo. Neće nam se nikada svideti ali nećemo je ni promeniti jer je to jednostavno tako. Pokazivanjem dokaza o raznoraznim manipulacijama čovek će samo sve više biti zastrašen jer postoji opasnost da će po svakom pitanju biti prevaren i polako počinje da odustaje od svakog delovanja. Sa jedne strane gromoglasno pričate o recimo lošoj tehnologiji koja će svima uništiti zdravlje a onda se pojavi jedan koji će spasiti sve jer on zna za tehnologiju koja se zove isto ali je potpuno drugačija i blagodetna i tada će svi do jednog da prihvati to rešenje koje nosi isto ime protiv koga su bili svi. Na taj način može čovečanstvu plasira bilo šta. Kao i sa pričom o vakcinama gde se godinama preti čipovanjem a onda naglo se pojavi spasilac sa najnovijom spasonosnom vakcinom koja ima sasvim drugo rešenje i ulogu i svi će slaviti i prihvatiti njegovo rešenje. Na taj način čovečanstvo možete vakcinisati bilo čime.
Poenta je u tome što mi ni ne treba da biramo između ponuđenih rešenja. Ta rešenja stižu iz istog centra i šta god da odaberete samo mu stavljate ključ u ruke.
Nama naš život daje naša Planeta a ne neki drugi ljudi. Treba lepo da uzmemo papir i olovku i da zapisujemo šta je to dobro za zdravlje naše planete. Šta našoj Planeti treba da bi mogla nesmetano da funkcioniše? Pišite kako se obnavlja, regeneriše. Neka to postane naša zajednička misao koja će naći načina da se realizuje. Šume su naša pluća, kiseonik i lek. Čista voda naš život. Jedini fokus treba da nam je naša zdrava, čista i voljena Planeta. Ona nam jedina daje život. Pišite to stalno sebi. To jedino bitno. To nam je najvažnija molitva. Voljena , zdrava i čista Planeta je blagoslov za sve. 🌎💚🌿🕊️