Zakon pomoći

Ako želiš pomoć – moraš je zatražiti.

Tišina tvoje patnje nije poziv, već često ponos prerušene žrtve.

Niko ne može silom uliti svetlost u tamu koju neko još uvek grli kao svoju utehu.

Ako pokušavaš da pomogneš onome ko se opire,

ko je zaljubljen u sopstvenu bol,

uskoro ćeš osetiti kako te vuče nadole,

kao kamen vezan za nogu tvog saosećanja.

Pomoć nije igra ega.

Nije dokaz tvoje dobrote, tvoje duhovne zrelosti.

To je sveta razmena – ona se događa kad druga duša kaže: „Spreman sam.“

Tada viša sila prolazi kroz tebe – ti nisi pomagač,

ti si most.

Ne mešaj se u proces duše ako nisi pozvan.

To je kao da silom otvaraš pupoljak –

umesto cveta, dobićeš slomljene latice.

Posmatraj, ali se ne mešaj.

Budi prisutan, ali ne nameći se.

Tvoje je da budeš svetionik, a ne čamac za spasavanje.

Ko god želi do obale – plivaće.

Pomoć pružena pre vremena je kao kiša na suvoj zemlji –

samo sklizne, ne upija se.

Pomoć koja nije tražena često postaje teret onome kome je data.

I pazi: svaka pomoć nosi svoju karmu.

Ako pomažeš iz straha, krivice ili potrebe da kontrolišeš –

posledice ćeš nositi ti.

Onaj ko je spreman, zatražiće.

I tada će te prepoznati,

ne kao spasioca, već kao ogledalo.

A tada – sve se samo složi.

Tada dolazi Učitelj. Tada se pojavljuje Prava Osoba.

Tada sve dobija smisao.

Zato, nauči da se pokloniš procesu druge duše.

Ne mešaj se ako vrata nisu otvorena.

Ni Bog to ne čini.

Poštuj slobodnu volju, čak i kada vodi u tamu –

jer i tama ima svoj ritam buđenja.

Čak i kada ti srce puca dok gledaš nečije samouništenje –

povuci se.

Ako ih voliš, pusti ih.

Ako im veruješ, veruj i u njihovo dno.

Možda baš tamo pronađu Boga koga nisu mogli videti kroz tvoju pomoć.

Zorica Topalovic Teofilović

Duhovne istine

DUHOVNE ISTINE 

KOJE NADILAZE, 

LOGIKU UMA! 

DUHOVNI ZAKONI često nisu logično ali kada dublje gledamo itekako IMAJU SMISLA ... jer je SMISAO DUBLJI!  

''Duhovni paradoksi'', otkrivaju nam dublje zakone svemira, svijesti i božanskog reda.  

Npr. kada NEMAŠ novac duhovni zakon kaže ''DIJELI novac!'' jer na podsvjesnoj razini tako šaljemo poruku; ''Ja imam!'' Dijeliti može samo onaj tko ima, a taj UNUTARNJI OSJEĆAJ OBILJA daje nam SIGURNOST i privlači obilje!

Kada nedostaje ljubavi u nečijem životu, zakon kaže; ''DAJ ljubav!'' ... Stoga kada želimo BITI VOLJENI – prvo validiramo i VOLIMO sebe i druge bezuvjetno. Ljubav AKTIVIRAMO DAVANJEM a ne traženjem. 

Kada smo BOLESNI zakon kaže da dodatno ''oslabimo'' tijelo uskraćivanjem hrane itd. Organizam bez hrane razgrađuje sam svoje bolesti! Bolesna stanica jede samu sebe! (autofagija)

Kada nešto brzo želimo završiti radimo to ''polako'' jer je mogućnost greške svedena na minimum. Iz ovog zakona je nastala izreka; ''Žuri polako!'' 

Kad želimo VIŠE – ZAHVALNI smo za ono MALO što već imamo, jer ZAHVALNOST nam otključava vrata obilja. 

Kad se PLAŠIMO – PRIHVAĆAMO SVOJ STRAH jer u suočavanju sa SNAGOM DUHA strah nestaje kao što TAMA nestaje u SVITANJE!

Kad smo U KRIZI – ne tražimo panićno izlaz, već ulazimo u SEBE. Svaka je kriza SKRIVENI BLAGOSLOV i poziv duše na buđenje!

Kada um forsira KONTROLU da bi nešto SAČUVAO – trebali bi to PUSTITI. Puštanjem iskazujemo POVJERENJE u ŽIVOT (jer ono što je stvarno naše ne možemo izgubiti). Povjerenje ne stvara pritisak i odnosi se mogu popraviti i uskladiti. 

Ima puno ovakvih PRIVIDNIH PARADOKSA ili skrivenih blagoslova u našim životima. Slobodno dopišite iz svoga iskustva! – © Goran Banić

Spoznaj da "Neisceljivo ne postoji"

U sredu 14.5 bilo je novo predavanje u " Krugu prijatelja Brune Greninga " . Ovog puta nije bilo pojačane vrućine ni hladnoće. Nije bilo pospanosti ali se desilo da sam zamoljena da ja ustanem i pred svima pročitam stihove. Znam da sam šokirano pitala da li treba obe strane da pročitam. Uboli su me u moje najveće strahove, eksponiranje pred drugima i čitanje na glas. To je moja trauma i ogroman strah koji nosim iz nižih razreda osnovne škole. Uvek sam bila mnogo stidljiva, a dobila sam učiteljicu koje se mnogo rugala deci i ismevala ih, i ja sam to tragično doživljavala.

Sećam se da sam tako jednom na poziv poznanice otišla u manastir Koporin. Ona je uzbuđeno nekoga tražila. Ja se poklonila moštima našeg despota Stefana Lazarevića i na kraju potražila hlad u dvorištu. Za stolom ispod drveta videla sam moju poznanicu kako uporno nešto zapitkuje jednog starog monaha a on joj pokazuje da mu  slušni aparat ne radi i da je ništa ne čuje. Ona je bila bučna, navaljivala i bila naporna. Ja sam tiho prišla sa namerom da sednem za njihov sto i tada mi se sve zaplavelo od pogleda monaha Save. Bože kakve plave oči je imao a i taj pogled koji prolazi kroz svaki moj atom. Izvadio je presavijeni list hartije iz džepa i drhtavim staračkim glasom me zamoli da mu pročitam tekst. Potpuno zbunjena ali uplašena tim zadatkom počinjem, a on me tera da čitam sve glasnije i glasnije jer on ne čuje dobro. Bila sam u transu dok sam čitala o čoveku koji je odlučio da izvrši samoubistvo. U detalje su opisane njegove misli dok je išao na reku ali na tom putu pronalazi veru u Boga koja mu spašava život. Doživela sam šok zbog sadržaja jer je moj otac izvršio samoubistvo i to je nešto sa čim nikada nisam mogla da se pomirim, a izgubila sam veru u život i ljude. Kada sam sva preznojana završila sa čitanjem podigla sam pogled i videla mnogo gusto zbijenih ljudi koji gledaju u mene i u najvećoj tišini gutaju svaku izgovorenu reč poučne priče. Taj moj susret sa sopstvenim bolom , strahom i traumom me oborio sa nogu. Od plavetnila očiju Save Koporiskog mi se vrtelo u glavi. Ne znam kako sam uopšte uspela da se vratim kući ali sam danima posle toga bila u groznici i gorela od temperature. 

Što bi Bruno rekao regelungen, jaka rekacija tela kada primi božansku snagu koja počinje sve da dovodi u red. Može da se desi da burne reakcije traju i duže od dve nedelje. Nekada budu i bolne pa nije retko da se čak i uplašite od njih, ali nema mesta strahu. To su dobrodošli bolovi, Bruno ih naziva i svetim bolovima, jer upravo oni znače da će doći do isceljenja. Reaguje i naše suptilno telo, emocije znaju da budu burne, ali nam i donose najdublje shvatanje i razumevanje kako smo dobili te bolesti. Bitno je samo sa strpljenjem i verom sve ispratiti. Bruno savetuje da se svaki dan postavimo u einstellen da bi primili heilstrom, odnosno odvojiti barem dva put dnevno vreme da se u miru namestimo u položaj za primanje božanske snage. Treba sesti sa dlanovima okrenutim naviše, bez prekrštenih ruku i nogu, i slušati muziku koja će pomoći da se opustimo i prepustimo energiji. Sve reakcije su dobrodošle i delotvorne.

Ovaj put na času sam uspela da pročitam sve a da mi ne pozli. Posle sam još jednom izašla da svima ispričam neke svoje reakcije koje sam doživela od 12.4 do tog dana 14.5 . Tu gde stojite dok pričate je i velika Brunina slika. Posle mi Goca koja je držala predavanje rekla da kada se stoji na tom mestu blizu slike delovanje energije je još jače.
Tog dana je još jedna divna osoba ispričala svoje životno iskustvo i opisala njen tok isceljenja. Delovalo mi je kao da je čas trajao jedva 15min a ne više od dva sata. Baš na času je i opisano kako mnogi prijavljuju da imaju otežavajuće okolnosti bilo zdravstvene ili je puno prepreka kada treba da dođu, a posle budu svi potpuno lagani. To se i meni desilo. Jedva sam hodala kada sam išla na predavanje a posle satima sa drugaricom sedela u kafiću unete u priču.

Na času smo sedele jedna pored druge . Priča mi posle da je plakala tokom predavanja. Da su suze samo tekle. Ja sam opet toliko bila preokupirana svojim doživljajima da uopšte nisam primetila šta se sa njom dešava. Nju su dirnule određene stvari i pomogle da shvati neke događaje a ja sam  shvatila da sam odabrala svoju bolest kao rešenje za svoju nemoć da kažem bilo kome ne.

Čitav život sam skakala u vodu i vatru za druge, totalno nesvesna sebe. Nebrojano puta je moja majka komentarisala da ne može da gleda kako me drugi koriste, da prestanem, da se smirim, a ja opet neka misle da sam glupa, neka me koriste koliko hoće samo da im bude bolje. Ono što nisam shvatala to je da vidim problem u nastajanju tako da ga ta osoba još nije osvestila pa sam doživljavala neprijatnosti, čak i grubosti, osude od tih istih, jer nisu ni mogli da razumeju o čemu pričam. Šokiralo me što neko neće da se bori za sebe, a pri tom nisam bila svesna da upravo to ja ne radim za sebe. Isto tako na teži način sam naučila da ljudi namerno stavljaju maske na lice i ne žele da bilo ko vidi kakvi su stvarno, a kada se to desi zaista i malim komentarom izazovete mržnju kod njih. Nisam to namerno radila samo nisam bila svesna da ja mogu da vidim lik iza maske i bila sam u čudu što se ljudi toliko udalje od sebe da zaista i sami poveruju da su oni ta maska. Gledam u ljude i vidim jedno a oni uporno tvrde nešto sasvim drugo, i ja sam verovala da su oni u pravu a sebe mrzela, kinjila zbog svojih uvida i mislila da sam luda. Tako se moja stidljivost, otuđenost i zatvorenost umnožavala. Ali kada bi mi neko tražio uslugu, požalio se ili bilo šta drugo  niko nije moga da me zaustavi u ispravljanju krive Drine. Sizifov posao. Uvek sam loše prolazila, a Drinu niko nije ni trebao da ispravlja.

Jedan period života bavila sam se rekonekcijom. Ona je za mene bila pravo otkriće. Čista ljubav sa kojom sam uvek mogla da se vratim u mesto koje sam oduvek zvala Moj Dom. Rezultati su bili vidljivi, delotvorni i mislila sam to je to, ali uvek postoji jedno ali. Naučila sam da mi ne možemo ništa umesto drugih. Svako mora da radi sam na sebi a mi možemo samo da budemo pomoćno sredstvo. Kao kada povrediš nogu pa ti jedno vreme trebaju štapovi za kretanje. Moja uloga može samo da bude taj pomoćni štap a ne da nešto radim umesto drugih. I sam Bog ne može da učini nešto za čoveka ako on sam neće. A uspostavilo se da ljudi žele da plate da im rešiš problem da bi oni mogli da nastave po starom. Realno retko ko želi da se pozabavi sobom, radi na sebi, upoznaje sebe, menja se. Većina traži instant rešenje. Čak i mnogi prodaju duhovnost i time se bave samo radi zarade. Ja sam tako tuđe preuzimala na sebe i tako počinila dva greha. Prvi prema tom nekom čoveku , jer on je dobio problem da bi se zaustavio i naučio nešto o sebi. On nije hteo da uči ali ja sam mu uzela problem i olakšala, ali nenaučeno mora da se nauči, pa će u svakom sledećem ciklusu dobiti veće opterećenje na istu temu, sve dok ne shvati. A drugi greh prema sebi jer ja kada čovek neće da radi na sebi i uči iz tih problema,  navlačim na sebe tuđu karmu i odrađujem nešto što nije moje. Drugo je edukacija i kada ljudi žele da uče i shvate, da rade na sebi. Moja greška je i što sam se emotivno unosila u rekonekciju i tako se mešala u tuđi plan duše. Samo učenje rekonekcije je uvek upozoravalo da se to ne radi. Ti si tu da omogućiš konekciju a sve ostalo se dešava između čoveka i Boga. Ja nisam uspela da se isključim i to radim rutinski. Nisam umela da se povučem i odbijem rad sa ljudima koji su se stalno vraćali na rekonekciju umesto da se osveste i budu sami odgovorni za svoj život. Nisam umela da kažem ne. To mi je tek bolest omogućila. Kada sam obolela zaista više nisam mogla, pa ma koliko htela. Morala sam da odbijem i one bliske, i da se konačno povučem iz mnogih scena gde mi nije bilo mesto.  Naučila sam da se bavim samo sobom a da se molim Bogu za svaku dušu koja mi se obrati ili primetim da joj treba pomoć, da spozna Boga u sebi i izađe na svoj put.

Sve u svemu bila sam duboko razočarana jer realno većina je bila usmerena na novac. Čak i previše ljudi je prodavalo duhovnost. Nisu prezali od laži i prevara, obećavajući bilo šta za gomilu novca. To me je totalno porazilo.

Bruno Grening se i sam suočio sa takvim stvarima u životu. Nije tražio ništa za sebe. Samo je molio da ga puste da pomaže ljudima. Bilo mu je nestvarno da ljudi umesto da koriste mogućnost da se oporave i dožive boljitak, on je osujećen, napadan i sprečen da radi zbog tuđe želje za novcem i povređenog ega. Prošao je pravi pakao u svom životu. Mogu da razumem koliko ga je sve to ranilo. Znao je kada će napustiti telo a i da će i dalje biti sveprisutan u ovoj ravni i pomagati svakom ko mu se obrati.
Hvala ti Bruno, prijatelju moj ♡

Ljubav i self...

 LJUBAV I SELF ... 

(enigma čovjek)

„Ako želite otkriti tajne svemira, razmišljajte u terminima energije, frekvencije i vibracije.“

— Nikola Tesla

SASVIM JE MOGUĆE da ovo ne mogu svi razumjeti, ali pokušat ću iznijeti nešto što mi se otkrilo iznutra kroz osobno sazrijevanje i iskustva ljudi koji su mi  pričali svoje osobne priče. 

Cijelo vrijeme mi tražimo sebe! Tražimo taj jedan viši aspekt jastva, koji je, ovdje na zemlji skriven. Iz tog unutarnjeg osjećaja da nam nešto nedostaje, stvaramo iluziju, da će nas neka osoba izvana ispuniti, da će netko doći i popuniti prazninu u nama!

Ali to se, jednostavno, ne može dogoditi jer nema nijedne osobe na ovom svijetu koja nama može dati NAS OSOBNO, jer to će uvijek biti naša vlastita potraga! (Odgovornost).

Da bismo mogli imati istinski kvalitetan odnos s nekim, važno je oživjeti kvalitetan i upotpunjen odnos sa samim sobom. Jer kada smo ranjeni, nezadovoljni, iznutra nenamireni (u djetinjstvu) ili frustrirani – sve to nesvjesno unosimo u odnos i onda tražimo partnera ili partnericu iz tog mjesta neispunjenosti a kad ga nađemo, tek tada sve naše duboke rane izrone. 

I ovo se dešava uglavnom sa obe strane zato što se je nemoguće intimno povezati sa nekim a da ranjeni dijelovi psihe ne "zavrište"!

Stoga kada je čovjek sam on je nemiran (jer emocionalno tijelo traži bliskost) a kada nađe nekog postaje opet nemiran jer u svakom bliskom odnosu izrone skrivene povrede, koje se kada smo sami ne mogu ni vidjeti.  

I zato se vrlo često događa kolaps u vezama. U usamljenosti može biti patnja jedne vrste a u vezama, to su emocionalne patnje druge vrste ali opet patnje.

Neki odnosi prežive a neki ne i tako u pokušaju da istinski i duboko volimo iznova i iznova možemo biti povrijeđeni jer partner trigira neiscjeljene dijelove u nama i to se uglavnom događa kroz nesvjesne obrasce. 

U stanju duhovne izgubljenosti (nepovezanost sa višim aspektom sebe) čovjek je u stanju  da "voli" i "mrzi" istovremeno (isha i dvesha) ali ni jedno ni drugo nije njegovo istinsko stanje. To su programi!  Programi nevoljenosti u nama jako su duboki i mogu potpuno paralizirati sve pa čak i vrlo iskrene odnose. 

Zato, glavna stvar koja je već pomalo u društvenom miljeu postala fraza – je prvo "pronaći sebe", ali mnogi ljudi ne razumiju koliko je duboka "zečja rupa" jer je glavna poanta sa ove planete uklonjena a to je činjenica da ne živimo samo jednom. Postoje emocionalne boli i rane koje se nasljeđuju kao generacijski i inkarnacijski programi.

Stoga bilo da jesmo ili nismo u vezi, pronaći i početi osjećati sebe na tom dubljem duhovnom nivou je ključno za kvalitetan život. 

Ne samo pisati i čitati o tome, već doista minutno, satno i dnevno AKTIVIRATI tu izvornu svijest na unutarnjem planu! Dok imamo iluzornu podršku (bilo čiju) ovo se nikome ne da. Zato se ponekad najviše spozna kada se sve veze raspadnu, jer u nemogućnosti da se držimo za nekog (veza, vezanost) moramo početi osjećati SEBE. Stvarnim osjećajem sebe počinje iscjeljenje od svega što nismo mi!

Kvalitetno i duboko se spojiti se vlastitim duhovnim aspektom je ključ i zalog trajne sreće u odnosima ili bez njih i dok to ne učinimo, svi naši odnosi prirodno ulaze u krizu, jer projiciramo vlastite rane u ljubavne odnose gdje im nije mjesto. (ljubomora, bijes, posesivnost, obostrana manipulacija radi nenamirenih potreba itd.).

Sukob u partnerstvu mi se često prikazivao kroz energetsko polje (vop) – kao energetske bodlje, koje ljudi nesvjesno razmjenjuju. 

Kada nas "voze" sabotirajući programi često ne shvaćamo da su misli, riječi i emocije moćne sile koje  mogu biti oružja (uništenje, prisila, sukob, prigovaranje, mobing, tlačenje), ili oruđa (podrška, uzdizanje, ohrabrenje, buđenje, poticaj za rast i razvoj) što ovisi o tome koliko smo mi unutra spoznali. 

Stoga kada ''razmišljamo u terminima energije, frekvencije i vibracije'", shvaćamo da nas misao i riječ mogu razboljeti, mogu nas iscijeliti, mogu nas uzdići – ili degradirati. 

Na nama je da odlučimo kako ćemo ih koristiti, jer sve ono što učinimo drugima u trenutku afekta biva upisano u nàše polje (zakon pravednosti) i moramo kroz sve što drugima mislimo, govorimo ili činimo proći u potpuno istom intenzitetu. 

Meni je intuitivno, uvijek bilo teško prihvatiti da nas "kažnjava" Vrhovna Inteligencija. Mislim da je postavljen zakon (pomoću napredne organske tehnologije elohima) da se automatski upisuje u naše polje, sve ono što učinimo drugima i to zrači i privlači istu posljedicu koja sazrijeva i dolazi s vremenom na naplatu. (Istražite za dublje shvaćanje "sankucita", "kriyamana", i "prarabdha" ).

Zato ideal kaže da bi trebali voljeti tako duboko i iskreno da dopuštamo ljudima slobodu, da ostanu ili odu, jer u ljubavi  mržnja, prisila i grubost ne postoje! Ipak ovo je u teoriji bajno ali u praksi baš i nije tako bajno, jer puno patnje i boli postoji kada ne možemo drugima i sebi pod krinkom ljubavi dopustiti istinsku slobodu. 

Kada otkrijemo što je to u nama što nam ne dopušta, da pustimo, na putu smo do višeg oblika unutarnje SLOBODE!   Povezano je odnosom koji su imali roditelji prema nama u najranijem djetinjstvu i oblikuje nas kroz cijeli život i ponašanje. Zato je važno istražiti i prepoznati te obrasce, jer ljubav ne boli ali vezanost nas može potpuno razoriti! © Goran Banić

Luda priča o afirmacijama

 LUDA PRIČA ...

Idemo skroz pojednostavniti priču o AFIRMACIJAMA, za sve one koji ne vjeruju da se pažljivim biranjem svijetlih, jasnih i pozitivnih misli i riječi može oblikovati karakter i sudbina. 

Kada sjedimo za punom trpezom da li nam je svejedno što se nalazi u tanjuru? Da li ćemo reagirati ako je u hrani prašina, komadić papira, krhotina stakla ili blata? Ako je u hrani neki mrtvi ili nedaj bože živi crvić 🤣 da li nam je to ok? Da li smo mirni ili ćemo to jesti? 

Recimo da imamo najdivniju tortu na svijetu i samo mrvicu izmeta na njoj 🥰, koliko stane na vrh olovke, za većinu nas takva torta će biti kolaps sistema - apsolutno neprihvatljivo! Nema izgovora, nema objašnjenja, nećeš to jesti i točka!

A zašto bi nam želudac bio važniji od uma? Razmislimo! U želudac i usta pažljivo biramo što ćemo staviti a u um može svaki sadržaj!? Da li je to "normalno"? Jesmo li mi normalni? 🥰😍

Mentalna higijena je važna, dragi moji prijatelji, puno važnija nego možemo i zamisliti. Knjige koje čitamo, filmovi koje gledamo, stavovi koje usvajamo,  mogu nas totalno 😶 uzdići, oplemeniti ili degradirati.

U noetskom svijetu misao i emocija je "živa slika" i ako je toksična misao ili emocija ta slika može biti prilično neugodna ili  stravična. 

Ljudi priželjkuju da im se otvori treće oko a ne razumiju da bi bili na koljenima da se kojim slučajem otvori jer od tih stravičnih noetskih slika koje lebde eterom ne bi mogli više normalno funkcionirati u ovom svijetu. Za neke je bolje da ne vide!

U drevnim manuskriptima čitamo da su mudraci putovali u planine gdje je eter bio čist kako bi se spojili na duhovne relmove. Kažu dalje da se iz kuće nije izlazilo bez zaštite energetskog polja jer noetske slike (misaone forme, samostvoreni elementali) i astralne forme plutaju eterom ...

Jedina zaštita je snažna aura bez lomova i distorzija (što je rijetkost danas). Dakle pošto pinealna uglavnom ne radi ispravno ljudi nisu svjesni koliko um čovjeka može biti zagađen. Nekad su domaćice djelile kolače po susjedstvu a danas se dijeli sadržaj uma kao kolač ali potpuno nesvjesno. 

Bilo bi stvarno super da je otvoreno treće oko, jer bi dekadentni  "društveni život" i sadržaj potpuno zamro.🥰🤣 Oni koji vide na pola ili povremeno znaju dobro o čemu pričam. Njih nećete vidjeti u zadimljenim kafićima punim buke nakon zalaska sunca. 

Eterični paraziti počinju živjeti noću, nakon zalaska sunca do svitanja. A što oni rade? Isto što i svi drugi predatori u fizičkom obliku. Nokturne zmije love noću, mačke love noću, vukovi, sove, morski psi, murine itd. svi love noću i etericni paraziti isto love noću. 

Oni se hrane strahom i emocionalnim bolom koje nastoje impulsirati u ljudima. Razlozi noćnih mora i neobjašnjive tjeskobe pred zoru ili zločina i suicida koji se po krim statistikama najviše događaju noću (koje li slučajnosti) mogu biti u impulsiranju ovih bića. 

Zato su nas sve autenticne duhovne prakse drevnih kultura učile kako da hvatamo energiju zore i sutona. Molitve, zazivi, afirmacije aktiviraju se u drevnim sustavima u to vrijeme i to nije bez razloga ... Tako se aura puni svjetlom koje je jedina zaštita. Gdje je jaka svjetlost tama se povlači. 

Ovo znanje je zanemareno i izgubljeno a psihički rastrojenih i uznemirenih ljudi je sve više... O ne plaši nas Gorane, dovoljno je straha u ovom svijetu! Ne plašim vas, otvaram oči onima koji nisu svjesni da smo multidimenzionalni i da trebamo znati zaštiti sebe i one koje volimo. 

Edukacija je ključ zaštite i zato je važno educirati na tu temu! Istražujem to više od trideset  pet godina i vidim uvijek istu barijeru kad se ta tema otvori - STRAH! A taj strah je isto dio programa održanja iluzije matrix sistema. 

Planiram seminar na tu temu. Neznam kada će biti točno jer kod mene je sve spontano, ali znanje koje ne dijelimo sa drugima gubimo jer postaje beživotno. Ono što dijelimo sa drugima oživi i u nama ... Dobro sam proučio temu, puno teorijskog i praktičnog istraživanja. Svašta vam imam za ispričati, pogotovo zato što sam ja jedan od onih koji vide, ne stalno i uvijek ali dovoljno za one koji ne vide ništa ili vide ali ne žele to priznati sebi zbog straha. 

"Ajme neću moći zaspati!"

Dobro je da iziđemo iz zone udobnosti! Previše smo slabi postali! - Goran Banić

OSOBNI ''DRMONI''! 🥰

 OSOBNI ''DRMONI''! 🥰

- BUŠ PUKLA? 

- BUM! 

Kada reagiramo burno na svaki emocionalni izazov i steknemo naviku burne reakcije, ODGOVORNI smo i mi, jer svaki put kada reagiramo burno na nečiju nekulturu ili forsiranje, stvaramo PSIHIČKE ELEMENTALE, a to su naši osobni ''demoni'' (drmoni 😍) koji onda uništavaju naše polje, naše zdravlje i negativno utječu i na ljude koje volimo. 

U ulozi žrtve skloni smo uvijek okriviti ''tirana'', ali dublja istina je da mi izabiremo kako ćemo reagirati na nečiju provokaciju.

Važno je shvatiti duhovne i psihološke principe vladanja EMOCIONALNIM TIJELOM a to znači da kada nas netko ili nešto trigira, prije nego stvorimo eksplozivnu reakciju, možemo pokušati razumjeti to dubinski.  

Jedna psihološka poanta kaže da je svaka agresivna osoba zapravo uplašena ali nije svjesna toga ***. Stoga zašto bi se mi ZAPETLJALI u DINAMIKU TAKVOG ODNOSA? Zašto mi uopće dajemo emocionalnu reakciju agresivnim ili nesvjesnim ljudima? Najbolji lijek za takvo ponašanje je IGNORIRANJE, ali nešto u nama TRAŽI ''PRAVDU'' (a to ''nešto'' je JAPAJA 😊) pa REAGIRAMO burno, to jest iz navike dopuštamo da svačiji EGO uključi naš EGO. 

Zašto ne bi probali NE REAGIRATI emocionalno, ući u izvorno stanje svijesti, pogledati ŠIRU SLIKU i transcendirati to. Onda se vratimo ''nazad'' i možemo reći ISTINU na smiren ali odlučan način. Ponekad nema smisla govoriti jer neki ljudi ne mogu čuti ništa i nikoga kada su u afektu, iz njih govori trauma dvogodišnjaka ili trogodišnjaka. 

Svejedno jedna od moćnih ''terapija'' je reći nekom istinu (kako se osjećamo u vezi njega) ali reći to bez AFEKTA, na miran način, bez emocionalne reakcije. Kad god sam to učinio moja energija se povećala ali sam primijetio još nešto u najvećem broju slučajeva ta osoba bi me nazvala nakon nekog vremena i ispričala se. Kada smo smireni ne znači da ne možemo biti odlučni. 

Jednostavno Bog (kao unutarnji učitelj) nas dalje vodi, daje nam inteligenciju, znanje, mudrost, da li da ostanemo u nekom odnosu ili da iziđemo iz njega. Ali ako mi baš UVIJEK reagiramo burno, na nečije NEPRIMJERENO PONAŠANJE, ŽIVOT će nam slati takve ljude stalno jer je naša REAKCIJA POZIVNICA za fORSIRANJE iste ili slične priče sve dok tu lekciju ne naučimo. 

Kad god damo emocionalnu reakciju MATRICA pamti i stavlja nas ponovo u tu ili neku sličnu situaciju. Ako se konstantno ljutimo, ako na sve i svašta trigiramo, ako zamjeramo, ako pričamo SVIMA i STALNO o bolu koji smo iskusili u nekom odnosu, radi drugih ljudi ili bliskih ljudi, mi jednostavno hranimo tog SAMOSTVORENOG ELEMENTALA ŽRTVE i on što se događa, je da on počinje UZIMATI SVE VIŠE NAŠE ENERGIJE i PAŽNJE i ON zrači tu energiju u matricu (kolektivnu nesvijest) i privlači sve više i više sličnih situacija i srozava nas osobno.

Znači naša je odgovornost da ne budemo ŽRTVA, da iziđemo iz te uloge. Imamo ulogu ŽRTVE, imamo ulogu TIRANA i imamo ulogu MANIFESTATORA. Prve dvije su obično naslijeđene a treća je naučena i oslobođena (spoznata) radom na sebi ili treningom mentora. 

MANIFESTATOR je zrela osoba koja razumije DUHOVNE ZAKONE, koja zna da treba preuzeti ODGOVORNOST za svoj život i svoje emocije (jer su one najsnažnija stvaralačka sila univerzuma) i on zna da to može i zna kako se to radi, jer je obučen i uvježban.

MANIFESTIRANJE željenog ishoda u životu je izraz naše SLOBODNE VOLJE na temelju duhovnog znanja. Pomoću DUHOVNOG ZNANJA možemo TRANSCENDIRATI sve dnevne izazove. ''JAPAJA'' je snažan u svakom od nas, ali je važno s vremena na vrijeme da se podsjetimo da je ŽIVOT koji nas konstantno VITALIZIRA i pokreće, JAČI OD SVEGA jer ima KORIJEN u METAFIZIČKOM SVIJETU. 

Čak i kada smo DUHOVNO LATENTNI mi smo moćni zbog MOĆI ŽIVOTA koji živi u svemu. Što se onda događa kada neko područje svoga života osvijestimo?

Znači čovjek se može probuditi iz vjekovnog sna (začaranosti) i postati SVJESNI MANIFESTATOR. Možemo mijenjati i DUHOVNOM energijom stvarati USPJEŠAN I POZITIVAN ŽIVOT. To nije samo mogućnost, to je nužnost u involucijskom svijetu koji je zapravo svijet zaborava na IZVORNU MOĆ DUHA I DUŠE. © Goran Banić 

 „Ne znaju, 

niti razumiju; 

hodaju u tami, 

svi temelji zemlje 

su poljuljani.“

Psalam 82,5 

''Bijes kvari sve, 

uvijek ću se 

bijesa odricati.''

Narotama dasa Thakura 

Vedski učitelj iz 16 stoljeća

A što ti je?

 A ŠTO TI JE?

Kada razumijemo METAFIZIČKE ZAKONE uglavnom ne pitamo "ŠTO TI JE?", nego "TKO TI JE?". Bolesti zovemo psihosomatske jer psiha stvara većinu bolesti. Osim ako smo npr. izravno izloženi nekom otrovnom sredstvu većinu bolesti stvaramo emocionalnom reakcijom na ono što nam se događa. 

Emocionalna energija je stvarna i ona iskrivi ili deformira nadije, suptilne kanale preko kojih prana (vitalna sila) ulazi u tijelo. 

Dakle tko nas je najviše trigirao u životu na način da smo konstantno ispoljavali emocije bez kontrole? Otac, majka, partner ili bivši partner, šef na poslu ili svi pomalo? 

Svima bi trebalo oprostiti ali to je nemoguće ako ne dotaknemo SEBE unutra. Opraštanje nikad nije vanjski čin. Mi možemo reći riječima: "opraštam ti" ali ti ljudi će nas i dalje trigirati dok ne prihvatimo DUBOKO UNUTRA PRAVU ISTINU O SEBI a ona kaže da postoji nepovredivi dio nas. 

Trebamo AKTIVIRATI taj nepovredivi dio da bi mogli trajno oprostiti. Oprošteno je i iscjeljeno kada u prisustvu osobe koja nas je povrijedila više ne osjećamo bol.

Kada to učinimo istinski ulazimo u viši realm (duhovno područje) i iz njega se na dnevnoj bazi spušta iscjeljenje i snaga za oprost. 

Oprost dolazi iz spoznaje da smo nepovredivi kao DUH i ovo nije JEFTINA STVAR. To znači da ukoliko to ne spoznamo sve je ili polovično ili lažno i opraštanje i iscjeljenje. Mnogi ljudi pričaju o opraštanju jer su u vjerskim knjigama čitali o tome ali ne razumiju ovaj proces. 

Postoji jedan dio nas koji nema veze sa ovim svijetom, ništa ga ne dira i otporan je na sve. Taj dio je najteže prihvatiti jer EMOCIONALNO TIJELO stalno gura u prvi plan povrede i boli koje su nastale u odnosu sa "bliskim" ljudima. 

Opraštanje nas vuče u odrastanje jer je opraštanje unutarnji čin. Ne možemo oprostiti nekome kroz emocionalno tijelo. Emocionalno tijelo je kao trogodišnje dijete, tj. ima onoliko godina koliko smo bili stari kada je neka trauma stvorena. Koliko trauma toliko vremenski zarobljene dječje psihe u nama. 

Baš iz ovog razloga većina svađa i sukoba u braku npr. Ili izvan njega su djetinjasti. Ista stvar je na političkoj sceni. Države često vode narcisi a narcis je frekvencijski zgusnuti i traumatiziran um sa vrlo dubokom dječjom ranom u sebi i to često iz više života...ne samo iz jednog života. 

Znamo da postoji jedna faza razvoja djeteta kada ono još nema razumijevanje da nanosi bol nekome, nije svjesno. Ako traumatiziramo dijete u toj fazi dobivamo narcisa. Stoga neki ljudi kažu "njima se ne može pomoci", što opet nije istina. Svakome se moze pomoći ali neki su slučajevi dosta teski i složeni. 

Zato kažemo da su nam svi ljudi učitelji, jer nas natjeraju da potražimo spas u sebi. Kad se u emocionalnom tijelu nakupi previše bola čovjek može potražiti spas samo UNUTRA u dubljem sloju sebe gdje se nalazi njegov neranjivi dio.

Mnogi duhovnjaci koji su izvršili iznimno pozitivan utjecaj na druge prošli su teške traume. Eckhart Tolle se htio ubiti, louise Hay je bila silovana, Joe Dispenzu je pregazio terenac ... spisak je veliki ...

Stoga mi kažemo: "Svako zlo za neko dobro!" Ali svejedno nitko ne moli da ga "pregazi auto". Te nevolje uzrokuju "slamanje" ega a kada je ego slomljen duša se moze potpuno izraziti i tada nastupa stvarno iscjeljenje i stvarni oprost ... 

Postoji još jedan način koji ne traži i ne čeka nikakvu nevolju. To je voljni ili dobrovoljni ulazak u visi realm pomoću DUHOVNIH METODA i sa njima se bave oni koji razumiju PRIRODU OVOGA SVIJETA. U njega je utkana BOL i RADOST istovremeno jer on nije nas stvarni dom. Zemlja je privremena destinacija trenutno i "dom" (mjesto razvoja) za mnoge duše ali ona je INVOLUCIJSKI planet u razvoju i zato ne može biti IZVORNI DOM DUŠE.

Nemamo drugi ili važniji cilj osim razumijevanja i prihvaćanja DUHA i mislim da je to NUZNOST za svakoga ali neki ljudi ne razumiju da im je to potrebno. Sve ostalo što radim osobno radim usput ... a Aktivacija izvornog DUHOVNOG STANJA mi je glavno zanimanje.  

Ovo se događa kada spoznamo prolaznost svijeta i kada shvatimo da to nitko neće učiniti za nas. Nažalost morat ćemo se vraćati iznova I iznova na ovakve involucijske planete dok ne naučimo BOZANSKOM LJUBAVLJU iscijeliti EMOCIONALNO TIJELO! © Goran Banić

Treba verovati "Neisceljivo ne postoji "

 Bruno Grening je pravio kuglice od staniola i davao ih ljudima da ih nose sa sobom, i one su uticale na njihovo iscelenje. To nije ništa čudno ako znamo da je sve sazdano od etra, da je sve energija. U stvari u pitanju je oblik vode. Voda prenosi informacije.... 

Bruno je bio mlad kada mu je otac poslat na front. Već tada je znao da materiji može preneti energiju. Pred očev odlazak u rat dao mu je pismo, sa molbom da ga stalno nosi uz sebe, čuva i tek kada se vrati kući otvori i pročita. Tako je i bilo. Otac se vratio živ ali kada je stigao kući otkrio je da u pismu od kog se nije odvajao nije ništa pisalo, ali ako je nevidljivo ne znači da ne postoji. Papir je Bruno napunio energijom i svojom molitvom Bogu. Tokom svog života , a i posle svojom duhovnom sveprisutnošću u ovoj ravni uvek se trudio da nauči ljude da predaju energiju. Svi je imamo, pa od nje smo sazdani, samo treba da postanemo toga svesni.

 Zato je i vrlo logično da njegove fotografije pomažu. Predavač je prvo slikama predao energiju , pa ih dao meni. Zalepila sam ih na tri mesta 25.4 ubeđena da neće izdržati ni dva sata , ali 29.4 su i dalje bile na svom mestu. Sećam se da sam tokom kuvanja ručka samo pomislila da kada mi se odlepi ta što stoji iznad lakta, zalepiću je ispod , i nije prošlo par minuta slika se odlepila. Bilo mi je to baš zabavno. Zalepila sam je ispod lakta, ali narednog dana ustala sam bez slika na sebi. Sećam se koliko sam se tog 30.4 trudila da ponovo zalepim slike na telo ali nije bilo šanse. Ubrzo bi se odlepile i pale. Mislila sam da mi je koža možda i dalje mokra od kupanja, pa probala mnogo kasnije i nije mi uspelo. Bukvalno kako sam ih lepila, tako su se i odlepljivalje. 

Za prvi maj odlučim da ih ne nosim sa sobom da ih ne bi izgubila i padne mi na pamet da onu tubu sa gelom koju mi je prepisala doktorka, koju sam preskupo platila a uopšte nije imala nikakvog efekta, spustim na najveću sliku, i preko stavim dve manje, i onako usput kažem Bruni : 'daj molim te ovaj beskorisni gel učini lekovitim i delotvornim'. Provela sam divan dan i tek uveče pred spavanje setila se gela. Namažem dobro svoju levu ruku, lakat, rame, plećku i ubacim se u krevet. Joj majko moja kako su me sastavili bolovi. Pa ja nisam znala šta ću od sebe. Stvarno je bilo strašno. Pokušavala sam da se umirim disanjem, nidrama, slušanjem muzike.... šta je dalje bilo ne znam, ali probudila sam se tek u podne sledećeg dana. Pa neka neko kaže da je to samo sugestija, tripovi. Možete zvati kako hoćete, nije mi bitno ko u šta veruje. Ja sam znala da sam dobila pomoć i bila zahvalna Bogu i Bruni.

Sutradan sam shvatila da mnogo lakše hodam i da me boli samo ramena kost i to ona tačka kroz koju su me zračili. Kada sam u decembru 2021.g i januaru 2022.g išla na zračenje na VMA zračili su nekih 5 pozicija , ali tu tačku na ramenu sam baš mnogo loše osećala. Nekako mi je bio pogođen nerv koji je išao celom dužinom leve strane. Čak su mi se dva prsta na levoj nozi , srednji i do palca, skroz deformisala, tačnije potpuno su pala na levu stranu, potpuno horizontalno, tako da sam morala rukama da ih nameštam pre obuvanja, i jedva sam hodala. Kroz februar krenula pogoršanja sa levom nogom, a u martu mi stradalo koleno. To su bili strašni bolovi. Niko od terapeuta nije hteo da me primi jer sam onkološki pacijent. To je bio težak period. Lečila sam samu sebe. Tek posle par meseci jedan Saša me je primio na yumeiho i već je bilo lakše.

 Kretanje je i dalje bio napor za mene, ali sam se radovala svakom poboljšanju. Mislim da prijatelji nisu mogli da shvate koliko nemam snage za družanje, da mi kretanje čini napor i da mogu da sedim samo u nekoj iskrivljenoj pozi. Svako od njih je želeo da mi učini pa su me prijateljice vodile na putovanja, majka u banje i more. Njihovo društvo i predivna priroda su zaista bili lekoviti, ali moje telo mi baš i nije davalo dobar osećaj. Trudila sam se. Brojala korake i radovala se što mogu sve više da pređem. Čovek mora da zaboravi šta je nekada mogao, da ne jadikuje što ne može, već da se raduje nekim svojim novim uspesima, kada je nešto nemoguće danas, sutradan postane moguće. 

Mislim da mi je proleće 2024god vratilo osmeh, jer sam bila u boljoj kondiciji i kosa mi je porasla. Taman kada odahneš kreće novi ciklus. Bez pitanja i obaveštenja bivši suprug organizuje velike radove u našem stanu. Menja se stolarija i radi se spoljna fasada, deo stana se kreči. Sve ono što mi baš tada nije trebalo. Previše svega a moraš da budeš zahvalan što ti neko čini veliko delo. Pokušala sam da zadržim osmeh i zahvalnost. Najgrublji poslovi su se završili. Rano ujutro sin kreće na put koji je davno isplaniran i uplaćen , i ni manje ni više ulazi u poplavljeno kupatilo. Sećam se tog šoka. Smirivala ga rečima da sa srećom putuje i da samo o tome misli. Prvo sam ignorisala problem, a onda krenula potraga za vodoinstalaterom, i to vrlo neuspešna. Problem sa tim našim odvodom je to što je to izum mog bivšeg supruga i generalno niko neće time da se bakće. On je isto bio na putu, kao i komšije. Znala sam kako taj sklop izgleda jer sam se jedne godine našla u istoj situaciji i na kraju sam morala da zasučem rukave. Samo ovaj put je sve bilo teže zbog mojih fizičkih ograničenja, i još mi je sve bilo sa leve strane, a ja tu ruku više nisam mogla da skroz ispružim, pa mi je uz sve snalaženje trebalo 4 sata. Bila sam srećna što je apsolutno sve bilo gotovo kada se ćerka vratila iz škole, i ponosna na sebe što sam rešila problem. Ali veliki problem je nastao nešto kasnije kada su mi se ohladili mišići. Ni dalje ne znam šta se desilo. Da li mi je pukao taj misić, koji je presečen tokom operacije, i ušivan? Ili je pukla tetiva? Ko zna? Ja ne znam. Bolovi su bili nesnosni. Nisam uopšte mogla da se krećem. Bila sam u agoniji bolova. Ne znam samo šta je moja ćerka tih dana doživela samnom. Bila sam u potpunom delirijumu. Nisam znala ni ko sam ni gde se nalazim. Ni ne znam koliko je to stanje trajalo. Sećam se momenta kako me kroz san doziva osoba za koju sam se još u mladosti vezala dušom. Dozivao me i terao da se osvestim. Kasnije sam shvatila da je to zaista bio samo san, ali mi je pomogao da dođem sebi. Shvatim da i dalje ne mogu da ustanem. Bolovi su jaki ali uspevam da nađem pozu koja mi prija. Shvatam tada da niko od mojih prijatela nije u Beogradu. Pozovem hitnu pomoć i žena sa druge linije se strašno iznervirala i bukvalno je histerisala. Tada sam shvatila da ja samo mumlam, da se ni jedna rečenica ne razume jer mi je jezik bio izgrižen i potpuno otekao. Kasnije sam tek saznala da su mi jezik, usta i oko usta bili potpuno modri, gotovo crni. Kasnije u toku dana se setim drugarice koja je medicinska sestra. Njoj nisam morala da objašnjavam da sam na petom spratu i da u zgradi nemam lift. Već je dolazila da mi daje infuziju kada sam bila pri kraju sa hemioterapijama. Uspela je da organizuje koleginicu da dođe da mi da inekciju protiv bolova, i šta sve treba , a i ona je dolazila kad god je mogla. Posle dve nedelje sam već počela da se krećem. Oporavak je bio spor. 

Krenula sam na terapije. Svašta sam otkrila u Beogradu i upoznala mnogo dobrih terapeuta i ljudi. Bila sam prezahvalna. Još jedna dobra stvar se desila. Tog meseca sam izgubila 14kg. Uvek mora da postoji i ta dobra strana. Dešavalo se da zapadam u neka čudna stanja svesti i tako sam jednom lepo čula glas koji mi kaže da sam doživela potpunu katarzu. Katarza. To je tak posebna priča. Uglavnom navikla sam se već da od tada samo ja osećam zemljotrese. Nije retko, ali sam već naučila da se ne čudim i ne komentarišem jer te potrese osećam samo ja. Zaklela bi se da se trosed, ili stolica, klupa ... na kojoj sedim protresla, i to ne malo.

 Reiki mi je pomogao da shvatim da sam sva skamenjena od strahova. Nidre me uče da se opustim. Maseri i terapeuti me vratili u neku normalu. Naučila da živim sa bolovima i onda se razvila ta neuropatija u levoj ruci za koju je doktorka 10.aprila 2025.god rekla da je neizlečiva. Ali istog dana , pred posetu doktorki u moj život je ušao Bruno Grening, i u tom nevidljivom svetu smo već postali prijatelji. Od 10.aprila do sada 9.maja pre svega smanjio se bol. Sada me više noću ne budi bol. Ranije sam tokom ležanja morala da se podupirem sa pet, šest jastuka, i spavam polusedeći. Sada već mogu da ležim na jednom jastuku i samo jedan mali držim ispod ruke. U levoj ruci se i dalje sporadično pojavljuje peckanje. Trnci, mravci i bockanje igli su nestali. Lakat zna jače da zapeče ali prođe. Deo oko ožiljka je i dalje protrnut a posle dugog hodanja osetim tenziju i u samom ramenu. Regulisao se i metabolizam. Došla sam na ideju da zamolim Brunu da razgradi i ukloni moj mladež koji je na donjoj usni, jer sam na predavanju čula da je i to moguće. Vrlo sam radoznala kako će to ići.

 Pomalo se vratila moja unutrašnja komunikacija, ali svakodnevno gde god pogledam vidim odgovore i stižu edukacije bilo kroz filmove, reklame, internet. Krenuli su snovi sa porukama, poznati brojevi koji se stalno ponavljaju ali i pera su stalno tu. Nema razloga da ne verujem u Brunu i višu svest koji mi pomažu da se vratim sebi. Zahvalna sam na svemu ♡

Paulo Koeljo

 Roditelji su ga "strpali"u duševnu bolnicu i tri puta je bežao iz nje. Brazil je tada bio konzervativna zemlja i njegovi roditelji su verovali da pisci ne zarađuju novac, da su zavisni od droge i alkohola i da je pisanje gubljenje vremena.

Da bi izašao na slobodu, obećao im je da će ići na fakultet i počeo da studira pravo. Međutim, to mu se nije dopalo i godinu dana kasnije napustio je studije i sledio hipi stil života. Putovao je u Peru, Boliviju, Čile i većim delom Evrope, a 1972. godine vratio se u Brazil i počeo da se bavi poezijom.

Pisao je tekstove za poznate pevače, a 1974. godine je završio u zatvoru, jer su neki njegovi tekstovi smatrani levičarskim i protiv režima.

Dečak sa fotografije je Paulo Koeljo, autor koji je napisao "Alhemičara". Ova knjiga se smatra "knjigom veka". Do danas je prodata u 150 miliona primeraka i prevedena je na 81 jezik.

25 zlatnih pravila Paola Koelja za sreću:

1. Ako nešto dovoljno jako želite, ceo univerzum se uroti da vam se želja ispuni.

"Ako nešto dovoljno jako želiš, cela Vaseljena se uroti da ti pomogne da to ostvariš."

2. Odvojte se od svega i bićete slobodni.

"Kada nisam imao šta da izgubim, imao sam sve."

3. Svi smo ovde s razlogom.

"Šta god radio, svaki čovek na zemlji igra vodeću ulogu u istoriji. On to normalno ne zna."

"Svako ima kreativni potencijal i od trenutka kad počnete da ispoljavate taj kreativni potencijal, možete i da počnete da menjate svet."

4. Jedino što stoji između vas i vaših snova je strah.

"Ne predajte se strahovima. Ako to učinite, izgubićete vezu sa srcem."

"Postoji samo jedna stvar zbog koje nećete moći da ostvarite svoje snove, a to je strah od neuspeha."

5. Greške su deo života.

"Sve mi govori da ću doneti pogrešnu odluku, ali i to je deo života. Šta svet želi od mene? Da li želi da ne rizikujem, i vratim se odakle sam i došao pošto nisam imao hrabrosti da kažem 'da' životu?"

6. Važne sastanke planiraju duše mnogo pre nego što se tela sastanu.

"Veoma važne sastanke planiraju duše mnogo pre nego što se tela sretnu. Generalno, to se dogodi onda kad dostignemo neku granicu, kad treba umremo i da se emocionalno ponovo rodimo.

Sastanci naših duša

Ti sastanci nas čekaju ali se često dogodi da ih mi izbegnemo. Međutim, ako smo očajni, ako nemamo šta da izgubimo, ili nasuprot tome, ako smo oduševljeni životom, tada nam se to nepoznato ukaže, te naš univerzum menja pravac."

7. Svako iskustvo, dobro ili loše, nosi svoju pouku.

"Postoje momenti kada u naš život uđu nevolje i mi tu ništa ne možemo. Ali, one su tu s razlogom. Tek kada ih prebolimo, razumemo zašto su bile tu."

8. Ne tražite ljubav izvan vas samih.

"Ljubav se ne može naći u bilo kome drugom već samo u sebi; jednostavno je probudimo. Ali da bismo je probudili, potrebna nam je druga osoba."

9. Kada se promenite, čitav svet se menja sa vama.

"Kada volimo, uvek se trudimo da budemo bolji nego pre. Kada se mi trudimo da budemo bolji, sve oko nas postaje bolje."

10. Nije vam potreban razlog za ljubav.

"Neko je voljen jer je voljen. Nema tu nekog većeg razloga."

11. Gledajte svoja posla.

"Svi izgleda imaju jasno mišljenje o tome kako bi neko drugi trebalo da vodi svoj život, samo ne zna za svoj."

12. Kada neko ode, to znači da neko drugi samo što nije došao.

"Niko nikoga ne gubi, jer niko nikoga ne poseduje. To je pojam slobode: kada imate najbitniju stvar na svetu, ali je ne posedujete."

13. Ljubav je divlja snaga.

"Kada pokušamo da je kontrolišemo ona nas uništi. Kada pokušamo da je zarobimo, ona zapravo zarobi nas. Ako li pokušamo da je razumemo, ona nas potpuno zbuni i ostavi nas izgubljenim."

14. Tamo gde vam je srce, tu vam je i najveće blago.

"Setite se uvek da gde god da vam je srce, tu ćete pronaći svoje blago."

15. Ne osuđujte.

"Nikada ne možemo osuđivati živote drugih, jer svaka osoba za sebe poznaje svoje boli i odricanja. U redu je osećati da ste na pravom putu, ali potpuno druga stvar je biti ubeđen da je taj put pravi i ni jedan drugi."

16. Deca vas mogu naučiti mnogo čemu.

"Dete odraslu osobu može da nauči tri stvari: da budu srećni bez razloga, da uvek nečim budu zauzeti, i da traže ono što žele svim svojim bićem."

17. Uvažavajte kontradiktornosti života.

"Ne stidite se. Prihvatite šta vam život pruža i pijte iz svake čaše. Sva vina treba da se probaju; neka samo gucnite, a od drugih ispijte celu bocu - po ukusu ćete znati koje. Dobro vino se prepoznaje tek onda kada probate loše."

18. Niko nije odgovoran za to kako se osećate ili ne osećate.

"U ljubavi, niko nikoga ne može povrediti; svako je odgovoran za svoja osećanja i ne može kriviti nikoga za to kako se oseća."

19. Vaša verovanja vas oblikuju u osobu koja postajete ili jeste.

''Vi ste ono što verujete da jeste.''

20. Zaboravite na svoju potrebu da objašnjavate sebe.

"Ne objašnjavajte. Vašim prijateljima to nije potrebno, a neprijatelji vam neće verovati."

21. Ljubav menja sve.

"Vreme i znanje ne menjaju čoveka, jedino što može da ga promeni je ljubav."

22. Razlikujte eleganciju od površnog.

"Eleganciju često mešaju s površnošću, modom, nepostojanjem bilo kakve dubine. Ovo je ozbiljna greška: ljudima je potrebna elegancija postupaka, držanja, to su zapravo dobar ukus, ljubaznost, ravnoteža i harmonija."

23. Radite od srca i kritičari vas ne mogu povrediti.

"Ja pišem iz duše. To je razlog što kritičari ne mogu da me povrede, jer to sam ja. Kad ne bih bio to što jesam, kad bih se pretvarao da sam neko drugi, oni bi narušili ravnotežu u mom životu, ali ja znam ko sam."

24. Svaki dan donosi sopstveno čudo.

"Ako svaki dan posmatrate kao isti prethodnom, to vas može zaslepiti. Svaki dan je drugačiji, svaki donosi neko čudo. Treba samo obratiti malo više pažnje da to čudo."

25. Uživajte u svojoj autentičnosti.

"Vi ste neko poseban, ali i neko ko želi da bude kao i svi drugi. Ja to posmatram kao ozbiljnu bolest. Bog vas je stvorio razlijčitog. Zašto ga razočaravate takvim ponašanjem?"

#paulokueljo

Zaista "neisceljivo ne postoji" ali sa tvrdoglavima to teško ide

 Ono kada se u meditaciji posvađaš sa Brunom, mislim tvrdoglavo se raspravljaš sa samim sobom. Kažem mu, kao i ovih dana: molim te voljeni prijatelju Bruno, zamoli Boga za moje isceljenje.... eto vidiš tu moju levu ruku. Sada me u laktu najviše peče.... i taj moj ožiljak u pazuhu baš boli.... i bla bla bla ... i jednom tako u mom umu krene rasprava: 

-" Pa dobro bre do kada ćeš da se praviš blesava" - pita me Bruno, a ja u šoku zamucala. Pa reko kao to, što tako....

- " Znaš sve o tome. Jasno ti je kako misli utiču na molekularnu strukturu, i da mislima možeš da rekonstruišeš strukturu. Pa zašto to ne primeniš?" - pita me Bruno a ja opet štuc muc. Kaže : " Pa zar ti Bog nije dao znanje i sposobnosti a ti ništa ne primenjuješ" i nekako mi dao spoznaju da osetim i 'vidim' kako sam kao ulivena u armirani beton, a i iznutra sam takva. Onda mi potvrdi moju pomisao: " Da, sama si sebi to uradila " . 

Imam doživljaj da sve vreme dok samnom tako usput priča on radi napolju nešto oko nekih zaprežnih kola, pa me usput pita: " Šta si ti shvatila iz one tvoje priče o pobožnom čoveku koji se molio Bogu za spas tokom poplave i na kraju se udavio?" I ja krenem onako naširoko filozofski i na kraju zaključim da je sve do čoveka, od njega samog zavisi. " Pa šta ti to govori o tebi?" - pita me a ja vrtim glavom da ne razumem, a on fizički radeći , kao da skuplja vilama letinu, kaže: " Ajde sada lepo sve ono što si malopre isfilozofirala primeni na sebe". 

I ja krenem naširoko. Alaj ja umem mnogo da pričam, pa to je čudo jedno. Svakom rečenicom sam sve dublje upadala u sopstvene uvide i odjednom kao da me neko udario mokrom čarapom po glavi mogla sam lepo da vidim, osetim, pa da opipam moju ogorčenost na Boga kada mi je dijagnostikovan zloćudni karcinom dojke. I to ne tada kada mi je prvi put data dijagnoza 2019.god. Tu operaciju sam shvatila kao opomenu i znala na šta mi Bog ukazuje, i lepo se sa tim uhvatila u koštac, već onaj drugi put, posle druge operacije 2021.god, kada mi je dijagnoza bukvalno tresnuta u lice, skroz neočekivano, onako usput. Bila sam sigurno da ću dijagnozu dobiti tek za desetak dana. Bila sam na previjanju zbog rane, visoke temperature i vrlo moguće sepse, sve sa maskom na licu, zbog doba korone, i doktorka mi onako usput izreče presudu. Sad da li sam ostala bez vazduha zbog te maske, vrtela mi se ona soba, hodnik postao dugačak i izvitoperen jer mi je isto tako usput rekla da se javim na drugo odeljenje zbog hemioterapije i zračenje. E u tom stanju delirijuma, nesvesnosti sebe i bilo čega, sada sam videla da sam zamerila Bogu. Bila sam tada tako ogorčena na njega. On mi je bio kriv. Sada pri čistoj i zdravoj pameti tvrdim da nikada nisam ni pomislila da mi je Bog za nešto kriv, ali tada sam celim svojim bićem videla tu svoju osudu i zameranje. Osećaj da me je Bog napustio. Tada bila sam bar 4 dana u delirijumu. Stalno mi je odzvanjala ta reč hemioterapija. To je meni bilo potpuno isto kao da su mi rekli živećeš još 8 meseci do godinu dana. U toj totalnoj groznici mahnito sam ponavljala da mi ćerka još nije napunila 14 god. Ne mogu da je ostavim. Ne mogu to da joj uradim. Sin jeste napunio 18. Punoletan je konačno ali još uvek nije svoj čovek, treba mu još koja godina ..... Bože molim te pomozi, sačekaj još koju godinu, ne mogu sada da ih ostavim.... ječala sam.... 

Bruno ćuti i vezuje nešto na prikolici pa pita: "Šta misliš da li si na isti način zamerila bivšem suprugu?" 

Odgovaram da sam pre neki dan osvestila da jesam, ali i da sam shvatila da sam dobila, ili ti odabrala supruga baš po meri sopstvenog nevoljenja sebe. On se ponašao spolja baš onako kako sam se ja iznutra odnosila prema sebi: nisam sebe primećivala, bila potpuno nesvesna svog postojanja, svi su mi drugi bili preči od mene, uvek imala opravdanje za druge i razumevanje a za sebe ne.... jednom rečju nisam volela sebe.... pa čekaj, kako bilo ko može da te voli ako ti ne voliš sebe? ..... alo????.... kapiraš??? Nije mi niko kriv. Nije mi on uništio svet i ostavio ruinu za sobom, nego sam mu ja dopuštala da se bezgranično širi i stalno pomera moje granice. Nije on brisao svoje cipele o mene, nego sam ja bila ta krpa koja je trčala da mu uglanca cipele. Čovek bi rekao da sam inteligentna, emancipovana, razborita, savremena žena ... kad ono ni sama ne znam šta znači biti žena. Nisam ni znala šta mi treba, šta želim. Prvih dana poznanstva me čak i fasciniralo kako neko slobodno zna da kaže šta hoće, šta mu treba, bez pardona traži, otvoreno se divi sebi i svojim delima. Pazi čovek hvali sebe. Pa to je sve bilo ono što nikada nisam ja mogla da kažem i uradim za sebe. Ja sam uvek umanjivala vrednosti svojih dela. Uvek sebe kritikovala. Tako da me taj čovek fascinirao. I uvek mu je nešto trebalo, uvek hitno, prebitno i ja sam trčala da sve to stvorim i bilo je divno što sam se osećala tako korisnom i nisam imala više vremena za sebe i svoje misli. On je bio moje idalno mesto za begstvo od same sebe.

Dešavale su se neke lucidne stvari tik pred moje upoznavanje sa bivšim mužem. Mislim da sam imala period 'otvorenog Neba' , zaista ne znam kako bi nazvala period od nekih 4 godine kada sam jasno videla i doživljavala nevidljivi svet. Nisu to bili snovi ili vizije, nego apsolutno prava dešavanja gde se sve odvijalo kao u filmu, gde sam čula i videla stvari za koje nikad nisam čula niti znala da tako nešto postoji. Tamo je 'neko' sipao znanje u mene. Sama za sebe sam mislila da sam poludela. Završne scene tog filma su isto bile potpuno lucidne. Tri puta sam doživljavala istu scenu. Dakle bilo je potpuno ne bitno da li sam tada sama , ili na sred ulice, ili na poslu, možda u sred nekog razgovora, naprosto bi osetila neku jaku silu i uskoro bi istovremeno bila u dve različite stvarnosti i u obe bi bila istovremeno aktivno prisutna. To nije fascinantno već zbog neznanja o čemu se radi izuzetno zastrašujuće. Dakle tri puta se ponovila ista scena u razmacima od nekoliko dana ili meseci. Nalazim se u nekoj tvrđavi jer zidovi prostorije su od klesanog kamena. Na sredini prostorije je veliki okrugli sto. Mislim da su za stolom sedmorica vitezova jer svi na sebi imaju oklope kao iz onih filmova o kraljevima. Jedan od njih se ustaje i kaže mi da je moj zadatak da spuštam ruku na ljude i Blagosiljam ih, i da ću roditi posebno dete. Ne čuju se reči već to što govori i pokazuje prolazi kroz mene kao potpuna spoznaja i osećaj. Doživljavala sam to što mi priča i potpuno se sablaznila. Vrisnula sam: " Šta, zar ja?!? Ovako mala, ništavna, potpuno nedostojna te časti. Ne, ne, ne, ne..... pa ja to nikako ne mogu. Ma ko sam ja ...zar ja za tako uzvišena dela.... ne , to je ne moguće". Tri puta se ponovila ista scena i moje odbijanje zadatka. Ti vitezovi su stvarno veliki poput divova. Prošlo je neko vreme i u toj paralelnoj stvarnosti izvedena sam pred Trojcu Visokih. Njih nisam mogla ni da sagledam. To su bila tri da kažem zraka, široka svetleća stuba, nesagledivo visoka. Ja sam naspram njih manja i od zrnca prašine. Kroz mene prolazi spoznaja njihovih reči i zaključka. Bilo je u stilu da ja imam sve, misleći na osobine, nivoe, boje, nijanse i čega sve ne.... ali da ne volim sebe. Reče glas i pokaže mi da idem. Poslednja scena je bila posle nekog vremena gde žena sva obučena u crno, sa crnom maramom na glavi, i recimo pregačom sa džepovima , jer iz džepa vadi ključeve. Penjem se za njom uz kamene sive stepenice ka nekoj visokoj kuli. Otključava teška vrata i pokazuje da uđem unutra. Zatvara vrata zamnom i ja ostajem u totalnom mraku. Tako se završio moj period 'otvorenog Neba ' a samo par dana kasnije sam potpuno slučajno izašla sa svojim sada već bivšim mužem. Sećam se da je on nešto pričao a ja se držala za sto jer sam imala osećaj da u mene uleću delovi neke galaksije dok se cela nije sručila na mene. Kao plafon da mi je pao na glavu. Posle više nikada nije bilo tih čudnih lucidnih stanja, paralenih svetova niti sile. Bila sam tako srećna. Nisam ni slutila da je to bio početak potpunog gubitka sebe i nestajanja.

Bruno kao da je sada bio naslonjen na ogradu i slušao tu moju predugačku priču i onako zamišljeno promrmljao dugačko mmmmm daaaa. Uh da, pomislim koliko je u pravu. Ne mora ni da mi kaže koliko mnogo godina sam uludo izgubila zbog moje tvrdoglavosti. Realno previše dugogodišnje patnje, bola, mučeništva a samo sam trebala da sebe volim i prihvatim.

Ali upravo to 'samo' i jeste moj najveći problem. Evo telo me boli, propada. Molim za isceljenje i pomoć da se vratim na svoj put, svoju životnu stazu. 

Prošlo je onih 8 meseci hemioterapije. Prošlo i zračenje. Doživela da ostanem bez kose, trepavica, obrva ali i da mi dlake rastu po licu. Sve je to prošlo. Kosa mi je sada do pola leđa i dalje sam ovde u ovom životu i uživam u odrastanju moje dece koja polako postaju odrasli ljudi. 

Sve je to divno, ali kako pored svih ovih spoznaja, iskustva i znanja da zaista promenim sebe. Jesam promenila način razmišljanja ali znam da mi je srž ostala ista. 

Bruno zaista mi treba pomoć.