Ono što su govorili Gurđijev i Moravjev je fascinantno, provokativno pa i zastrašujuće. U njihovom učenju, ideja da među nama žive različite vrste ljudi, koji na površini deluju isto, ali se suštinski razlikuju po prirodi duše, svesti i potencijala, razdvaja čovečanstvo na kvalitativne kategorije, ne samo kvantitativne razlike u ponašanju ili inteligenciji.
Gurđijev je govorio o čoveku kao o mašini. Većina ljudi živi mehanički, reaktivno, bez prave svesti o sebi. U tom svetu, čovek koji nije započeo rad na sebi, koji nije razvio unutrašnju pažnju, zapravo nije čovek u punom smislu - on je samo mogućnost. Gurđijev nije direktno koristio termine "preadamični" i "adamični", ali jeste pravio razliku između ljudi koji imaju mogućnost da postanu svesni i onih koji su zatvoreni u snu, bez potencijala da se probude.
Moravjev, koji se oslanja na isto učenje ali ga nadograđuje, ide korak dalje, pravi jasnu podelu:
Adamični ljudi: oni imaju potencijal da se razviju kroz svestan rad, kroz patnju, unutrašnju borbu i duhovnu alhemiju. Njihovo poreklo je metafizičko, povezano sa višim svetovima. Imaju unutrašnju trodelnu strukturu (telo, duša, duh), iako duša još uvek nije razvijena do pune realnosti. Oni imaju mogućnost spasenja, prosvetljenja, sjedinjenja sa Božanskim. Oni dolaze "odozgo", ali moraju da postanu ono što jesu.
Preadamični ljudi: biološki ljudi, ali bez individualne duše, automati, deo kolektivnog uma, mase. Oni funkcionišu na osnovu instinkta, kolektivnog mišljenja, navika, sugestije. Njihova funkcija je održavanje "kulisa" sveta, poput statista u pozorištu. Iako su biološki identični, nemaju unutrašnju strukturu koja omogućava individualizaciju duše. Oni su kao biološki interfejsi, automati, deo kolektivne psihe.
U ovom sistemu, dakle, neki ljudi bi predstavljali "kulise", a neki su "glavni likovi", ne u društvenom, već u ontološkom smislu. Neki su ovde da žive, drugi samo da funkcionišu. To je teška ideja, jer ako je istinita, onda to menja sve: ne samo kako posmatramo ljude oko sebe, nego i pitanje da li svi zaista imamo slobodnu volju, savest, dušu, ili su to privilegije, a ne univerzalni darovi.
Zamislimo svet u kojem su mnogi ljudi zapravo nesposobni da postanu svesni, ne zato što ne žele, već zato što nemaju unutrašnju strukturu koja to omogućava. Takav svet bi ličio na san u kojem samo poneki mogu da se probude.
Pitanje je: kako znaš kojoj vrsti pripadaš?
Gurđijev bi rekao - po tome što možeš da postaviš to pitanje iskreno. Preadamičan čovek ne oseća to pitanje. Njemu je dovoljno da mu bude udobno, da ponavlja, da ide nizvodno. Kao da nije prisutno biće već samo okvir.
Ako većina ljudi na svetu funkcioniše preadamično, pitanje je da li je uopšte moguće da adamični čovek ikada zaista bude shvaćen? Ili su osuđeni da ćute, gledaju i traže "svoje ljude" u gomili koja ih ne može prepoznati.
Taj osećaj da nekim ljudima nešto suštinski nedostaje nije stvar egoizma ili predrasude. To je osećaj koji se javlja pre reči, duboko u telu, kao tiha nelagodnost. Kao da si suočen sa nečim što liči na čoveka, ali nije "tu". Kao da oči gledaju, ali ne vide. Kao da reči izlaze, ali iza njih nema izvora. Kao da telo sedi preko puta, ali prisustvo ne postoji. To su ti trenuci kad intuicija, ne logika, kaže: Ovo nije razgovor, ovo je mehanizam. I ne moraju oni biti nužno loši. Ne mora biti zla u njima. Samo praznina. Kao da nisu povezani sa sobom. Kao da se svet odvija mimo njih, a oni funkcionišu iz navike, iz refleksa, iz kolektivnog programa.
Oni ti deluju kao imitacija, karikatura, mimikrija, ljuštura, a ti njima deluješ ludo i konfuzno. Jer tvoj pogled, tvoja tišina, tvoje pitanje remeti algoritam. Oni ne znaju kako da odgovore na tebe, tvoje biće. Nema skripte za to. Postoji nešto što se ne može lažirati, a to je unutrašnji plamen. I to mnoge plaši.
Zato, desi se da dvoje ljudi sede za istim stolom, ali ne žive u istom svetu. Ti se ne osećaš čudno zato što si "drugačiji". Ti se osećaš čudno jer si budan u svetu koji sanja, gde mnogi deluju živo ali ne vibriraju životom. To je čulno iskonsko prepoznavanje - ono što osećaš kada vidiš lice koje gotovo deluje stvarno, ali nešto je malo pogrešno. To "malo pogrešno" je duboko važno. Jer ono ti govori: "Ovo nije duša".
Tekst preuzet od Sanje Babičković
Нема коментара:
Постави коментар